Ima dana kad se svako zbog nečeg oseća loše. Neretko i odvratno. Kad zbog vlastitog činjenja – ili činjenja drugih, onih koji imaju moć i odlučuju o našim životima – ima „lošu karmu“. Kad bi se moglo, svako bi loše dane najrađe prespavao. S lošim danima i lošim karmama valja se nositi. Mudrost života valjda je praviti takve životne izbore – i na individualnom i na kolektivnom nivou – koji će nam ionako ograničene dane činiti što manje lošim.

Kako ovde – u „regionu“, gde predugo caruju primitivne strasti, gde zov plemena potire individualnost kao preduslov slobode – birati dobre životne odluke? Šta pojedinac – od malih nogu podvrgnut drilu plemena – može birati da bi bio slobodan i dostojanstven čovek, da bi imao što manje loših dana? Kolika je cena odbrane ličnog integriteta i nepristajanja na manipulacije ološa koji se poziva na svetost plemena? To znaju oni koji slobodu i čovečnost biraju naspram beslovesnog pripadanja krdu.

Zaslugom onih koji odlučuju o našim životima – ima tome tridesetak godina – loši i odvratni dani, godine, decenije, ovde su skoro pravilo. A ne zasluga ličnih pogrešnih izbora, kao u srećnijim društvima. Mali su intervali kad nije bilo tako, kad se budila nada da loše godine i decenije ipak nisu naša sudbina. Ali avaj, nade u dobro i humano, u civilizovano, ovde kratko traju. Dominirajuća banalnost brzo ih i lako gasi. Dominirajuća fenomenologija „regiona“ zadnjih tridesetak godina – nacionalizmi, šovinizmi, ratovi, pljačke, međusobna podozrenja novonastalih država – nastavak je života u bedi i poniženju. Zato je „region“ bez nade iz kojeg se beži skoro kao i iz zemalja Levanta, Afrike, iz Trećeg sveta…

Ako neko ne prepoznaje gadosti koje nam živote čine mizernim, neka gleda kako se ovde tretiraju ratna prošlost, masovni zločini, ratna i posleratna pljačka, sveopšta korupcija i kriminal. Neka prati politikantsko obeležavanje godišnjica čvornih ratnih događanja, samoviktimizaciju i licemerje u naricanju za svojim žrtvama. Ko ne spominje tuđe žrtve, bezočno je licemeran i prema svojim. Neka gleda kako se vlastita zločinačka prošlost heroizuje i šminka, a prošlost suseda kriminalizuje i blati, kako se krivica za sva zla kroz koje smo prošli svaljuje na druge. Neka gleda kako notorni šovinisti i ratni huškači i danas zauzimaju važne položaje, tumače nedavnu ratnu prošlost koju su kreirali i besramno je pretvaraju u heroiku i „podvižništvo“, predvode komemoracije i otvaraju propagandne izložbe o stradanju samo svog naroda „na pravdi Boga“, koji stalno vire preko plota i drugima dele moralne lekcije.

Bezbroj je prilika da se vidi ta nepodnošljiva hipokrizija i pokaže sav taj moralni jad i beda. Evo, posle Srebrenice, u toku su dani sećanja na „Oluju“. Ko može, ko „ima stomak“, neka prati izjave političara, analitičara, crkve, medija… Ne manjka otrova kojima se na svim stranama truju nove generacije. Etar je prenatopljen rđavim strastima, kao pred međusobna sportska nedmetanja zavađenih plemena, koja su nekad živela u istoj državi. Zar za normalne ljude obeležavanje godišnjica naših gluposti i nesreća na ovakav način, kao i stvaranje bolesnih euforičnih atmosfera pred međusobne sportske utakmice, nisu odvratni dani?

(Autonomija)