Posle žestoke pobune građana u BiH, neka se više niko u Srbiji ne pravi lud da ne zna o čemu se tamo radi. Niko više nema pravo da spontane proteste poniženih građana smešta u manipulativne politikantske kontekste. Što političari u BiH i ovde, u Srbiji, već pokušavaju. Ma koliko pobuna bila žestoka, jer je bes građana prevelik, ni o kakvoj drugoj pobuni građana Tuzle, Sarajeva, Zenice, Mostara, Bihaća, Brčkog, Zavidovića, ne radi se osim pobune očajnih. Tvrditi drugo, znači prezirati pobunjene građane. Treba proći kroz BiH, kroz oba entiteta, pa viditi, pa osetiti ponižavajući život. U postojećem konstitucionalnom i institucionalnom haosu, u bezobalnoj korupciji i pljački, sadašnjost je za ogroman broj građana bedna. Budućnost nikakva. Od rata i Dejtonskog sporazuma, koji je BiH svezao u mrtvi čvor i koji je najveći izvor problema, građani su izloženi poniženju. Samo naizgled pacifikovane ratne nacionalističke ideologije rodno su mesto manipulacija, plašenja građana, političkih i mentalnih blokada, iza koje se valja svopšti nemoral i propadanje. I društva i pojedinaca. Građani sluđeni manipulacijama, prepušteni su gramzivim političkim manipulanatima koji parazitiraju na bedi većine. To predugo traje da bi moglo proći bez pobune i nekontrolisane provale besa.

Iako pobuna građana nije ozbiljnije zahvatila autoritarnu Republiku Srpsku (RS), život je tamo jednako bedan kao i u bošnjačko-hrvatskom entitetu, Federaciji BiH. Po mnogo čemu i bedniji, bespespektivniji. Manipulacija srptvom poslednja je odbrana uglavnom kriminalnih političkih struktura i katastrofalnih nacionalističkih elita. Nacionalizam i klerikalizam je opšte meste i poslednja odbrana sveopšteg beščašća. To što su građanski protesti mimoišli RS, neka vlastodršce ne čini spokojnim. Neka se ne jogune. Još manje neka u pobuni građana u drugom entitetu traže onog čega nema, antisrpstva. Neka ne lažu narod.

Problem BiH je regionalno iskušenje. Zbog višestruke nacionalno-istorijske ispletenosti. Treba ga rešavati uz iskrenu pomoć pre svih Srbije i Hrvatske. Kako?

Šta će navrat-nanos Milorad Dodik i Mladen Bosić u Beogradu? Čiju podršku i zašto su tražili? Pred opravdanom pretnjom socijalnih nemira, traže spasonosni paravan „sabornog srpstva“. Tobože neko hoće, Bošnjaci, da prelije nemire u RS. Nije, nego. Tako je svojevremeno Milošević manipulisao građanima Srbije, u kojoj je navodno neko hteo da proizvodi nemire i da podriva državu. Izdajnici i strani plaćenici, jelda. Osioni vlastodržac RS Dodik, i onaj koji sa istim nacionalističkim konceptom pretenduje na vlast, Bosić, pre puta u Beograd treba da objasne građanima RS zašto je tolika nezaposlenost, kriminal, korupcija, zašto se sve gore živi? Zašto je devalvirano zdravstvo, školstvo, putna i komunalna infrastruktura? Zašto su mladi bez perspektive, bez dobrog obrazovanja, inferiorni spram svoje generacije u Evropi i svetu u koji neprekidno beže? Naka se neposredno suoče sa građanima i odgovore na više nego bolna pitanja. Za to im nije potreban Vučić i dušebrižnici iz Beograda. Znaju politikanti da na životna pitanja nemaju valjanih odgovora, da je izanđala socijalna demagogija iscrpela limite. Zato, kad zagusti od kuke i motike, koriste oprobane mantre o ugroženosti srpstva u BiH. I jeste ugroženo, samo od koga? Mnogo manje od onih u koje upiru prste, mnogo više od njih i sličnima im. Iz Banjauke ili Beograda, svejedno.

Zašto Vučić poziva Dodika i Bosića u Beograd? Šta time želi? Iskreno pomoći rešavanju problema u susednoj državi? Ili pompezno opsenjivati građane u Srbiji i RS? Opsenarstvom se služio Milošević, pozivajući na beogradski kanabe vođe prekodrinskih Srba. Znamo kako su prošli. I Srbi u Srbiji i oni preko Drine. Glumatanje je glumatanje, ma koliko se medijski spinovalo

Političari i svi dobronamerni građani Srbije, ako su iole principijelni i žele dobro BiH, svim njezinim građanima, ako žele dobro srpskom narodu u BiH, treba da su svesni ozbiljnosti tamošnje krize. Posebno suštinske, institucionalne. Mogu i treba da upućuju srpske političare, privrednike, kulturne i javne radnike, sportiste – na Sarajevo, na njihovu – državu BiH. Na druge tamošnje narode. To je naša moralna i politička obaveza. U protivnom, neće biti dobro. Ni za koga, a ponajviše za bosanskohercegovačke Srbe.

(Autonomija)