Koliko god banalan i razumu nepodnošljiv, nacionalizam nije uzrok poremećenosti nekog društva nego je isto što i visoka temperatura i buncanje kod pojedinca – klinička slika nekog ozbiljnog unutrašnjeg poremećaja. Visoka temperatura i buncanje pojedinca znak su neke njegove teške upale, a nacionalizam i šovinizam znak su agonije društva nesposobnog da racionalno rešava izazove sa kojima se suočava, pa razloge za svoju nesposobnost pronalazi u drugima.

Višedecenijska agonija Srbije i vrišteća identitetska konfuzija Srba (posledica velikog pada u anahroni konzervativizam i nacionalističko slepilo) rezultirali su srozavanjem društva u sveopštu banalnost i vulgarizaciju te posledično – u anomiju, kriminal i pljačku. O tome se kritički pisalo, govorilo i ozbiljno upozoravalo – ali uzalud. Oni koji su poslednjih tridesetak godina populizmom, podvalama i otrovnim nacionalizmom grabili i čuvali vlast – sve su to bagatelisali i još uvek bagatelišu. O tome će se i dalje pisati, kritički govoriti i upozoravati možda još i više, jer je revitalizovana energija zla i destrukcije srpske nacionalističke politike, koja je uoči i tokom razaranja bivše države bila usmerena na narode sa kojima smo zajedno živeli u istoj državi – nakon što su ovi spas potražili u nacionalnim samoopredeljenjima i vlastitim državama – sada usmerena na rodno mesto, na Srbiju, preteći da je dodatno razore.

Ozbiljni analitičari razmatrali su i razmatraju uzroke posrnuća Srbije i dovođenje srpskog naroda ma gde da je u krajnje nezavidnu poziciju? Zaključci su manje-više isti ili vrlo slični – u jugoslovenskoj krizi dominirajuće srpske elite su umesto opredeljenja za promene i modernizaciju i Srbije i Jugoslavije izabrale anahroni konzervativizam i nacionalizam, pa je skoro plebiscitarno podržana srpska politika pod Miloševićem, umesto razboritog dijaloga sa drugim narodima bivše države o razumnom izlazu zemlje iz krize, izabrala politički malj – ucene i nasilje, najpre političko, a kad su se druge republike tome suprostavile – i vojno nasilje. Pri tome, suludo instrumentalizujući srpski narod u drugim republikama za svoje anahrone i neostvarive ciljeve. Tu su instrumentalizaciju Srbi u drugim republikama žestoko platili i još – negde manje, negde više – plaćaju.

Dominantne srpske elite nisu razumele uzroke krize ni Srbije, ni Jugoslavije, niti su razumele tendencije razvoja savremenog sveta – još su manje shvatile imperativ demokratske modernizacije, pa su umesto nužnih promena (Evropa zdaj) pobegli u predmoderni nacionalistički imaginarij, računajući na svoju brojčanu premoć i vojnu silu (instrumentalizujući i srbizujući JNA). Strašnu cenu takvog izbora platio je i plaća ne samo srpski, nego i drugi narodi bivše države. Pitanje je kako će se Srbija uopšte izvući iz civilizacijske rupe u koju se voljom svojih dominantnih elita strovalila, jer su uprkos strašnoj ceni koja je plaćena pogrešnim izborom i danas oni koji su na vlasti i oni koji joj oponiraju – i dalje zarobljeni bezmalo istim iracionalnostima koje su nas i dovele dovde, na dno Evrope.

Šta je opredelilo dominantne srpske elite (posledično i srpsko društvo) za katastrofalan izbor ne samo u krešendu jugoslovenske krize kad je bilo kudikamo boljih izbora, nego i u nizu kasnijih mogućnosti da se kardinalna greška s početka poslednje decenije prošlog veka koliko-toliko ispravi? Opredelio ih je konzervativizam, predmodernost, strah od promena i evropskog modernizma i racionalizma. Pred evropskim vrednostima dominantne srpske elite osećaju se inferiorno, pa prema Evropi (zapadu) osećaju zavist i mržnju, i beže u svoju tobože nacionalnu i versku posebnost, u samoizolaciju, tražeći u svetu sebi slične. Pri tome narod i državu isključuju iz savremenih civilizacijskih tokova i svrstavaju ih među neuspešna i zaostala društva. Objektivno gledajući, ni Srbija, ni srpski narod (kao ni bilo koji narod) nema ni jedan ozbiljan razlog za osećaj inferiornosti i nelagode pred drugim narodima i društvima. Kad se to prenebegne, neminovno dolazi do konfliktnog odnosa sa drugima i do frustracije društva, posebno do identitetske frustracije koja se manifestuje hipertrofiranim nacionalizmom i nacionalističkim fantazmima. Tek onda društvo nije sposobno uspešno rešavati bilo koji prolem, kao što ni čovek pod visokom temperaturom koji bunca – ne može donositi racionalne odluke.

Srpsko društvo i nacionalna kultura, kao i druga društva i nacionalne kulture, ima potencijala za normalnu participaciju u savremenom svetu ako se oslobodi straha od promena, od osećaja inferiornosti i zavisti prema uspešnijima, ako obnovi samopoštovanje i samopouzdanje lišavajući se pogubnih iracionalnosti i primitivne mitomanije. Taj nimalo lak poduhvat opet je na društvenim elitama koje određuju sudbinu svakog društva i države. Nije da sposobnih pripadnika elite za taj pretežak zadatak sada u Srbiji nema – prosvećenih, moralnih, stamenih – ali su tokom poslednjih decenija u nacionalističkoj oluji skrajnuti i marginalizovani. One koji pak dominiraju su tu, na starim okamenjenim pozicijama. Zato je veliko pitanje kako će se agonija Srbije i identitetska frustracija Srba završiti. Jer tamo gde caruje, ne samo političko, slepilo i nasilje – zlo nije daleko. Izlaz iz agonije još se ne nazire, naprotiv.

(Autonomija, foto: pixabay)