Ovog prežarkog leta krešendo rasprava oko famoznog litijuma (Li) – alkalnog metala koji se dobija iz rude Jadarit čije je nalazište potrvrđeno u oblasti Jadra i Rađevine – zasenio je nedavne manipulativne ’izbore’, ’srce Srbije’ (Kosovo i Aljbina Kurtija), farsični ’svesrpski sabor’, Dodikovo sumanuto sprdanje sa BiH i druge egzistencijalne probleme (suša, nestašice pijaće vode u mnogim delovima Srbije, rđav položaj poljoprivrednika koje će dodatno ojaditi klimatske promene, hronično šikaniranje ono malo gledljivih i čitljiviih medija informisanja, klevetanje i bezočne hajke na savesne novinare, oslobađajuću presudu optuženika za ubistvo Slavka Ćuruvije, itd, itsl).

Litijum, odnosno otvaranje rudnika za kopanje Jadarita na pitomim i lepim padinama Cera iz kojeg se separacijom dobija litijum, postali su tema biti ili ne biti za Srbiju. Šta u toj – blago je reći – sveopštoj larmi, fali? Ironično rečeno ništa, sem razuma, trezvenosti, dijaloga ozbiljnih stručnjaka i institucija, umesto apriorno arbitrarnih radikalnih pozicija sa obe sučeljene strane – ZA i PROTIV rudnika (ne samo u Gornjim Nedeljicama gde bi se Jadarit trebao kopati, nego i u celoj Srbiji). Za oko litijuma sukobljenu Srbiju – infantilnu, na granici histeričnosti – na šta su je srozali njezini (domaći!!!) upropastitelji od Miloševića pa evo do Vučića – dakle ništa novo. Voljom i ne samo političkim nasiljem samozvanih spasilaca, upropastitelja i lopova, Srbija je postala besudna zemlja (da se poslužimo kovanicom Milovana Đilasa koja se odnosila na neko drugo vreme, na neke druge prostore – na Crnu Goru u vreme Đilasovog odrastanja i mladosti).

Osnovni problem ne samo oko mogućeg kopanja sporne rude na spornom mestu je u tome, što o vitalnim problemima Srbije – između ostalog i o viziji njezinog razvoja i korišćenja prirodnih resursa – ne odlučuju ozbiljna struka i nadležne institucije. One su – struka i institucije – ili potpuno marginalizovane, skrajnute od strane autokratskog režima, od Vučića koji bi da odlučuje apsolutno o svemu, ili su korumpirane – čast izuzecima – pa gazeći profesionalne norme i savest povlašćuju političkim siledžijama ignorišući interese društva, njegovih sadašnjih i budućih generacija.

U politički potpuno uzurpiranoj situaciji, građani se što spontano, što organizovano opravdano bune kako bi zaštitili ne samo svoje, nego i interese društva u celini. Na čelo pobuna staju odlučniji i hrabriji pojedinci – zaslužuju poštovanje – ali i sami često bez dubljeg sagledavanja problema i načina njihovih rešavanja. Nije retkost i koketiranje sa nacionalizmom, za kojima se slabo prosvećene mase lako povode.

Da je sreće da su u Srbiji ugledni stručnjaci i institucije isključivo profesionalni i savesni – kao što su ne tako davno uglavnom i bili – da ne podležu interesima domaćih i stranih pljačkaških lobija i politikantskim šarlatanima na vlasti koji gledaju samo svoje interese, do sukobljavanja onih ZA i onih PROTIV ne samo rudnika, ne bi bilo. Struka i institucije koje nisu marginalizovane i korumpirane probleme bi rešavale na po društvo najbolji mogući način. Nažalost, toga u Srbiji odavno nema, rešavanje problema prepušteno je uglavnom stihiji – s jedne strane razobručena pljačkaška bagra koja ima isključivo lične interese, s druge strane pobunjeni građani na čije čelo neretko dolaze nacionalistički populisti (’braćo i sestre, pomaže bog, oni koji su okupirali naše Kosovo i Metohiju sad bi i sve nas da okupiraju’; ’pre su na nas dolazili tenkovima, sad bi novcem da nas kupe, neće moći, mi smo ponosan slobodoljubiv narod’ i slično). Da umesto zapadnih kompanija sa istim namerama u Srbiju dolaze recimo ruske kompanije, bi li odijum podstican od organizatora ekoloških skupova prema zapadnim zemljama i kompanijama bio sličan i prema ruskim kompanijama i Rusiji? Ko se ovde – a bilo je malobrojnih takvih – bunio protiv skandaloznog skoro poklanjanja NIS-a Putinu (braniće je l’da srpske interese na Kosovu svojim njet u UN) i ko se dan danas buni zbog NIS-ovog nekontrolisanog arčenja srpskih naftnih i gasnih resursa uz sramotno malu rudnu rentu? Niko.

Interes stranih kompanija – jer domaćih potrebnog profila i kapaciteta nema – za traženim metalom (i ne samo za metalima, nego i drugim prirodnim resursima) je logičan. Interes pak države Srbije, interes njezinih sadašnjih i budućih građana, je da trezveno upravlja korišćenjem svojih obnovljivih i neobnovljivih resursa kao i ekološkom brigom prema svakom delu države je nužan, neizostavan. Šta je rešenje za obostrano legitimne interese? Rešenje je angažovanje nepotkupljive domaće – po potrebi i strane – struke i institucija, da o različitim interesima daju svoj sud imajući pre svega životni interes građana, koji nije nužno samo finansijski.

Nezajažljiva lična korist vladajuće kaste koja gazi sve moralne principe s jedne strane i nedovoljno artikulisan – često i vulgaran, populistički – odgovor na bahatost vladajuće kamarile s druge strane, nisu rešenje. To je mrtvi čvor, čir društva koji u izostanku razuma može rezultirati nasiljem nepredvidljivih razmera.

Nedavno je akademik Vladica Cvetković – profesor rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, ne od juče medijski izrazito kritičan prema vladajućoj kasti i njezinim ’vrednostima’, član ’Proglasa’ – gostujući na jednoj televiziji rekao da ne želi da učestvuje u dosadašnjem načinu ’rešavanja’ problema rudnika litijuma u podnožju Cera. Očito se kloni jednostranosti i pojednostavljenja sa bilo koje sukobljene strane. Ne želi lične jeftine ove ili one poene. Pledira za razum i angažovanje isključivo ozbiljne struke. Naglasio je da bi voleo, da ako se projekat zaustavi (čemu je, čini se, implicitno i sklon), da se to temelji na razumnim argumentima struke u ozbiljnoj građanskoj proceduri. Šta drugo reći, sem častan stav stručnjaka u litijumskom rašomonu Srbije.

(Autonomija/foto:gerila.info/BLOG-podcast-populism)