O formiranju i početku rada – trla baba lan – vajnog Anketnog odbora Skupštine Srbije, o utvrđivanju odgovornosti za zločine u beogradskoj osnovnoj školi i selima kod Mladenovca početkom maja  i skandaloznom slavljenju ratnih zločinaca dve studentkinje sarajevskog univerziteta, te njihovom „promptnom“ pozivu da – o trošku srbijanskih poreskih obveznika mimo procedura koje važe za studente iz Srbije – kao nacionalne heroine nastave studije u Beogradu. Iako se po posledicama bitno razlikuju, uzroci tih devijacija mladih imaju iste korene – bolesno stanje društava i u  Srbiji,  i u copy-paste neodvojivom entitetu BiH, RS.

Mladi – čak deca i nešto stariji koji nisu ni bili rođeni 90-tih dok je Srbijom orgijala nacionalistička ratna ideologija a na ratištima bivše države se događali njom izazvani strašni zločini – plaćaju cenu višedecenijskog bežanja srpskog društva i u Srbiji, i u entitetu RS, od suočavanja sa vlastitim zlom. Ne samo nerazjašnjeno, nego do danas morbidno slavljenje zla i zločinaca iz 90-tih, neminovno kao čirevi izbijaju kroz ispade, pa i zločine, pripadnika u suštini za ratna zla potpuno nedužnih novih generacija. Ništa čudno i neočekivano, stasavaju u apologiji nerazjašnjenog zla, a čirevi koji iz njih izbijaju – poput zločina u beogradskoj školi, u okolini Mladenovca i sada šovinistički ispad studentkinja iz Sarajeva čiji je krimen u odnosu na masovne ubice daleko manji ali je opasan – pod nos nam guraju neumoljive dokaze o teškom malignitetu koji nas je dubinski razorio i razara, koji nam ne dozvoljava da se ni individualno ni kolektivno ljudski uspravimo.

Bežanje od – za duboko posrnula i razorena društva kakva su današnja  Srbija i copy–paste RS – sudbinski važnog jaspersovskog „Pitanja krivice“ preskupo se plaća. Tamo gde sad već decenijama – tobože u interesu odbrane roda, vere i države – caruju laži, obmane i manipulacije kao normalizovano stanje, tamo se kompromituju sloboda i razaraju svi postulati na kojima počivaju zdrava društva i prosperitetne države. Umesto zakona i morala tamo caruju organizovani javašluci u korist carstva lopurdi i protuva raznih fela, kriminalaca i amoralnog bašibozuka koji parazitiraju na jadu manipulisane svetine. Kad se dotle dospe, a u Srbiji i u copy-paste RS odavno se dospelo, onda imamo to što danas imamo – nedostojan život pod vlašću ološa. Kad ološ caruje, zna se kako prolazi društvo, država i slobodoljubivi ljudi.

Karl Jaspers, ugledni psihijatar i filozof koji je – mnogima je poznato, odbio da se prikloni omamljujućem zovu nacizma 30-tih što u nacističkoj Nemačkoj nije bilo lako i bez egzistencijalnih rizika – na ruševinama poražene i zanemele Nemačke 1946. godine postavio fundamentalno važno „Pitanje krivice“.  Pred deprimiranim studentima, intelektualcima i čitavim nemačkim narodom – fatalno zavedenim od „iskompleksiranog uličara“ (kako su razumni Nemci nazivali Hitlera čim se pojavio na javnoj sceni) – predočavajući kompleksnost političkog i moralnog sunovrata Nemačke, te jedino mogućeg načina moralne i egzistencijalne obnove i povratka u civilizaciju nakon nacističkog iščašenja iz nje. Jaspersovom Die Schuldfrage (Pitanju krivice) – ne zaboravimo –  prethodili su sumanuti nacistički Deutschland Über Alles (Nemačka iznad svega) i pogotovo zlokobno  Endlösung der Judenfrage (Konačno rešenje jevrejskog pitanja), što je rezultiralo konclogorima, krematorijuma, ratnim razaranjem Evrope, da bi ludilo završilo velikim nemačkim porazom i civilizacijskom sramotom. Za izlazak Nemačke iz nacističkog očaja, Jaspers je ponudio ne lako, ali jedino moguće rešenje – pošteno suočavanje sa vlastitim zlom.

Je li današnja Srbija u stanju da išta nauči iz Jaspersovog moralnog poučka? Je li u stanju da ponudi svoje „Pitanje krivice“ kao ne lakog, ali jedinog mogućeg izbavljenja Srba u celini iz očaja u kojem se nalaze i u kojem – nemojmo se zavaravati – Beograd preko svojih ekspozatura u Banjaluci drži narod RS? Očekivati tako šta od RS, od tamošnjih kriminalizovanih vladajućih kasti na grbači naroda je iluzorno, iako  će tamošnji narod platiti – i već skupo plaća – stravičnu cenu zabluda, obmana i manipulacija kojima je permanentno izložen više od trideset godina. Dve mlade studentikenje na sarajevskom univerzitetu, zatrovane zlom starijih, po svoj prilici nisu ni svesne kolike su žrtve bezočnih manipulanata, što ne znači da ih za odvratan ispad treba abolirati. Nemerljivo je veći krimen moćnika u Srbiji, koji grešnice smatraju nacionalnim heroinama i iz inata ih pozivaju u Beograd da o državnom trošku nastave studije. Zabludelim studentkinjama i čitavoj mladoj generaciji kako u Srbiji tako i u RS, treba pomoći – koliko god bilo teško i koliko god se može – da se oslobode otrova koji im upropašćuju živote u koje tek stupaju.  

Hoće li pak Anketni odbor s početka teksta, u radu na ambiciozno zacrtanom zadatku imati išta na umu iz Jaspersovog moralnog poučka? Ko je bar malo gledao kako se Odbor konstituisao, teško da može biti optimista. Sve što se tamo moglo videti i čuti, nije ništa drugo do plenarna sednica Narodne skupštine u malom. Uz časne izuzetke, na sednicama Odbora carovaće uobičajeni prostakluk i netrpeljivost, uz dozlaboga izanđalo pozivanje na bajagi patriotizam i naopaku državotvornost po meri mračnjačke desnice i onog što se eufemistički samoimenuje „nacionalno odgovornom demokratskom opcijom“.

Srpskom nepostavljenom „Pitanju krivice“ (u jaspersovskom smislu, od čega se beži kao đavo od krsta) ovde je – slično kao i u Nemačkoj 30-tih prošlog veka – prethodila otrovna omamljujuća mantra o Nebeskom narodu i Srpskim zemljama. Videli smo koliku su cenu platili Nemci za svoje ispadanje iz civilizacije, a sad se uveravamo koliku cenu plaćaju Srbi zbog sličnog ludila. Grehota je da se kola zbog ludila starijih lome na mladima i objektivno nedužnima, koliko god da su njihovi ispadi – kao u slučaju dve sarajevske studentkinje – zaista ogavni.

(Autonomija)