Ljiljana Smajlović opet je glavna i odgovorna urednica „Politike“. Skandal? Ma neee! Ili možda jeste, ali na skandale smo već navikli, pa oni to više i nisu. Koliko je skandal što je ratni huškač iz devedesetih i još aktivni pisac pogromaških tekstova protiv „antisrba“, Ratko Dmitrović, na čelu „Večernjih novosti“? U stvari, ni ponovno imenovanje ljubiteljke lika, dela i nadasve ideologije Vojislava Koštunice na čelo „Politike“, ni imenovanje ostrašćenog propagandiste Miloševićevih ratova iz devedesetih i neumornog pisca pogromaških tekstova na čelo „Večernjih novosti“ nisu skandali spram decenijskog skandaloznog direktorovanja Aleksandra Tijanića na čelu Radio Televizije Srbije (RTS). U odnosu na skandal sa direktorovanjem RTS-a, koji je metafora o karakteru postmiloševićevske Srbije, imenovanja Smajlovićke i Dmitrovića na čelo „uticajnih dnevnih novina“ tek su skandalčići.

Žalosno je to što su se sa sa ponižavajućim stanjem RTS i njezinim banalnim produkcijama, kao i propagandnim slugeranjstvom „Politike“ i „Večernjih novosti“, svikli skoro svi, zavisni i nezavisni mediji i novinari, nacionalisti, konzervativci i demoralisani građanski aktivisti. Svikli su se i na skandalozna imenovanja nepopravljivih nacionalista, maskiranih pseudodemokratskim frazeologijama, u nadzorne i upravne odbore, te programske savete medija pod državnom kontrolom. Treba li podsećati na šta liče ti mediji, na njihove bizarne propagandne sadržaje i prizemni profesionalni nivo, na odsustvo ozbiljnog bavljenja problemima društva suočenog sa teškim problemima. Iz njihovih uređivačkih koncepcija, iz senzibiliteta glavnih urednika, članova upravnih odbora i posebno programskih saveta, zaudara nostalgija za ideologijom devedesetih. „Politika“, „Večernje novosti“ i RTS ovakvi kakvi su danas, slika su i prilika vladajućih oligarhija, dominantne kulture i našeg ukupnog stanja. Žalosna su slika naše propalosti i otsustva samopoštovanja.

Nije ovde primarno reč ni o Ljiljani Smajlović, ni o Dmitroviću, ni o Tijaniću, o njihovim svtonazorima, moralu i profesionalnim sposobnostima. Uvek je bilo i biće ambicioznih željnih blizine vlasti i ličnih privilegija, željnih društvene moći, džipova, raskalašnosti. Željnih medijske moći, koju im u namerno nesređenom medijskom prostoru za uzvrat za poslušnost, obezbeđuju nosioci političke ili tajkunske moći. Što je kod nas zbog višestruke isprepletenosti politike i tajkunstva, sraslo u jedno te isto. Ovde je reč o nerešenim temeljnim problemima javnog informisanja i, posledično tome, odsustvu stvaranja kritične javnosti kao preduslova stvaranja slobodnog društva Srbije. Srbije, čiji su vladajući političari deklarativno zagrcnuti evropskim opredeljenjem i koji bez imalo zazora tvrde da smo tobože ispunili sve kriterijume za početak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. Misle da će za račun kakvog-takvog rešavanja kosovskog problema, zadržavanje kontrole nad uređivačkim politikama najuticajnijih medija, ostati neprimećeno od evropskih regulatornih institucija.

Sa stanovišta građana, poreskih obveznika, bezobrazno je da se našim novcem finansiraju (subvencionišu) poslovanja navedenih medija, koja propagiraju uže političke interese i interese parazitirajućih kulturnih, crkvenih i konzervativnih elita. Nema ni jedan ozbiljan razlog da država, poreski obveznici, finansiraju štampane medije. Između ostalog, i više nego kompromotivane, „Politiku“ i „Večernje novosti“. Neka te novine napokon izađu u potpunosti na tržište, pa neka na uredničke i direktorske pozicije dovode koga hoće.

Što se RTS-a tiče, zašto bi poreski obveznici na javnom servisu finansirali banalnosti poput „Mog rođaka sa sela“, „Selo gori, a baba se češlja“, „Žikinu šarenicu“ i slične limunade za anasteziranje građana koji žive u sve većoj bedi. Zašto poreski obveznici da plaćaju pompezno najavljeno snimanje ko zna koliko duge serije o Draži Mihajloviću i reafirmaciju četničke ideologije? Zašto da plaćamo nacionalističku reviziju istorije? Neka ljubitelji četništva, lika i dela Draže Mihajlovića snimaju takve serije o svom trošku, a ne parama svih poreskih obveznika. Neka se direktori, urednici i autori RTS-a i oni koji ih na ta mesta postavljaju, ne sprdaju sa nama za naše pare.

(Autonomija)