Kako bi završila ta bolesna nacionalistička tlapnja (u rangu ’Veseli se srpski rode’) koja se maligno širi frustriranom Srbijom – ako bi se nekom suludošću, konstantom srpske politike poslednjih decenija, krenulo u njezinu realizaciju – pokazao je krah predgrupe vojske na severu Kosova, kod Banjske. Srećna je okolnost da, zaslugom valjda Euleksa i Kfora, predgrupa nije potpuno likvidirana i da broj žrtava zaluđenih diletanata nije mnogostruko veći. Ludošću diletanata, iz Beograda trovanih nacionalističkim iluzijama, organizovanih – ne pravimo se ludi – ne bez znanja srpskih Službi, mnoštvo srpskih vojnih poraza u oružanim okršajima poslednjih decenija (u kojima Srbija navodno nije učestvovala), dodatno se uvećava. I da stvar po Srbe bude još gora, iz silnih poraza i pratećih tragedija – uzrokovanih nacionalističkim tlapnjama da se politički problemi mogu rešavati umišljenom srpskom vojnom superiornošću – ništa se nije naučilo.

Prvi kardinalni poraz srpske politike na Kosovu – uvod u potonju seriju srpskog političkog i posrednog ratnog ludovanja na prostorima bivše SFRJ – koji je odredio dalju sudbinu Kosova i doveo do njegove nezavisnosti i sadašnjeg bez sumnje tragičnog položaja tamošnjih Srba, bilo je na pravdi boga hapšenje Azema Vlasija i policijsko intervenisanje u štrajk rudara Trepče. Rudari Albanci su protestovali zbog tog kardinalnog srpskog (Miloševićevog) greha. Sve se to ovde olako previdilo i zaboravilo, pa ogroman deo stanovništva Srbije – pogotovo mladih – o tom grehu Miloševićeve politike sa (ne)sagledivim posledicama, pojma nema. Za svo potonje zlo ovde se nemoralno krivica svaljuje na Albanace, neizostavno na zapadne zemlje i na vojnu intervenciju NATO saveza ’99.

Ako bi rangirali srpski doprinos nezavisnosti Kosova, spomenuto sumanuto hapšenje Vlasija i policijsko intervenisanje u štrajk rudara Trepče, bez sumnje bi iznosilo najmanje tridesetak posto. Otprilike isti ili nešto veći postotak je bilo ukidanje autonomije, da bi Kosovo za Srbiju definitivno bilo izgubljeno uvođenjem aparthejda prema Albancima posle ukidanja autonomije. Pojava UČK, Miloševićeva brutalna policijska i vojna akcija koja je dovela do intervencije NATO 1999. godine, bili su samo logičan sled i – de fakto – samo tehnička verifikacija za Srbe prethodno izgubljenog Kosova.

Kako je nacionalizam paranoja koja neminovno proizvodi zlo – nacionalizam je rodno mesto zločina – i kako je paranoja konstanta srpske politike i kulture od polovine osamdesetih godina prošlog veka sve do danas, to se srpsko lupanje glavom o zid od tada neprekidno nastavlja. Bez izgleda da će se Srbija – posledično i srpstvo bezmalo u celini – iz samodestruktivnog zla skoro izvući. Nema ovde snaga za otrežnjenje, za pošteno suočavanje sa prošlošću, za suočavanje sa zabludama i zločinima kako nad pripadnicima drugih, tako i nad sopstvenim narodom. Vlast i opozicija, jednako kao i dominantna kultura – uz marginalne izuzetke i u politici, i u kulturi, koji su svesni srpske katastrofe, koji beznadežno vape da se iz spirale propasti nekako izađe – vrte se u istom kleronacionalističkom pogubnom svetonazoru. Borba među njima je samo oko toga ko će preuzeti ulogu srpskog mašinovođe, dok niko ne dovodi u pitanje to što je srpski voz već decenijama na katastrofalno pogrešnoj pruzi. O crkvi (SPC), o mračnjaštvu koje iz te obogotvorene institucije tribalno uzdignute mimo svih razumnih moralnih normi i zakona, da se i ne govori.

Na Kosovu, kod manastira Banjska, žrtvovani su zaluđeni mladići, koji su sluđeni kao što je – u ime neostvarivih nacionalističkih ciljeva – sluđen i veliki deo ne samo srpske omladine, nego naroda u celini. Na isti način su u velikom broju zaluđeni i žrtvovani Srbi na drugim prostorima bivše države, čija je sudbina – kao i sudbina Srba na Kosovu – uglavnom upropašćena.

Dobro je što građani Srbije mesecima što masovno, što manje masovno, protestuju protiv razularenog nasilja koje se u Srbiji normalizovalo kao opšte mesto. Nije dobro što nasilje – ratno i poratno politikantsko – kao opšte mesto srpske politike prema okruženju, prema narodima i državama nastalim na postjugoslovenskom prostoru, na protestima ama baš niko ne spominje. Oko toga i kod vlasti i među opozicijom postoji omerta, zavera ćutanja. Tragično je što ne postoji svest, da se nasilja nije moguće osloboditi ako se ono sagledava samo parcijalno, samo na unutrašnjem planu a ne u totalitetu – i na unutrašnjem, i na spoljnom planu.

Dok god se u Srbiji, u Beogradu – u političkom Beogradu da budemo jasni, jednako kao i u Patrijaršiji, na univerzitetima i nacionalnim institucijama koliko god su srozane na nivo farsi na usluzi vlastima – ne shvati zašto smo dospeli do katastrofe, sreće ovde neće biti. Bez ozbiljne kritičke introspekcije nema izlaza iz ćorsokaka. Štaviše, sasvim su mogući novi otvoreni ili prikriveno inicirani sukobi (nemamo je l’ da pojma ko je organizovao ’događanja’ u Banjskoj’, kao što se za Miloševićeva vakta je l’ da nije imalo pojma ko je organizovao pobune Srba u Hrvatskoj i BiH, odnosno znalo se – Srbi su se pobunili, je li, protiv terora, magična formula nacionalista). Moguće su nove žrtve, o čemu nacionalisti ne haju. Njima su žrtve potrebne samo radi besramne manipulacije njima, pa su ritualne komemoracije i proglašavanja dana žalosti za žrtvama obične farse za dodatno sluđivanje naroda.

E da, za život građana Srbije ne manje važno. Sasvim su nam mogući novi vizni režimi, sankcije i obnovljen geto. O ugledu Srba u svetu, pogotovo u regionu kojeg beogradska politika – uz sasluženje crkve – suludo ugrožava, izlišno je i govoriti. U svom pijanstvu nacionalisti i o tome dakako ne brinu.

(Autonomija, foto: Beta/AP)