Koliko god se čovek – koji drži do sebe – trudio da u Vučićevoj Srbiji ne potone u bezmalo sveopštu banalnost, vremenom mu otupljuju refleksi samoodbrane i hoće-neće, koprcajući se, privikava se na normalizovanu bolest društva, na njegovu političku i moralnu obamrlost, na pridavljenost. Skandalozna u osnovi radikalska vlast, u jedinstvu sa crkvom, enormnim kriminalom i uličarskim huliganstvom; verbalno i sve učestalije fizičko nasilje prema što sterilnim, što razumnim ali slabašnim glasovima otpora; bezočne laži i manipulacije modus su operandi Vučićevog brutalnog gaženja onog što bi trebalo da je društvo i država, svodeći ih na karikaturu. Na ruglo.

Kad se čovek makar na petnaestak dana makne iz žalosne situacije Srbije pa se vrati kući, na bolan način ponovo doživljava sudar sa realnošću. Iako zna iz čega je na kratko izbivao, iznova ga šokira stvarnost u koju se vraća. Stvarnost ga kao maljem udara preko dominirajućih informativnih medija, te kapitalne mašinerije laži u apsolutnoj službi očuvanja Vučićeve autokratske svevlasti.

Iako zna o kome se radi, Vučić – koji ne silazi sa televizijskih ekrana – ga ponovo šokira neobuzdanom ohološću, licemerjem, prezirom i gaženjem institucija, društva, naroda. Sve to tobože u danonoćnoj brizi o je l’ da državi, narodu (o „dekama i bakama“, svom najodanijem biračkom telu), o srpstvu gde god da živi. Fraza do fraze, glumatanje, prenemaganje, umišljenost u svoje mesijanstvo, dozlaboga hipertrofirana sujeta. Šokira njegov ciničan odnos – u osnovi prezir – prema svemu što mu nije po volji, čak prema do kraja mu servilnim saradnicima i medijima koji drhte pred njim. Malobrojne medije koji mu ne slugare, kao i ionako sterilnu opoziciju, kleveće gde god stigne huškajući podanike na njih. Na strani, u inostranstvu – na zapadu pred kojim glumi elokventnog evropejca i demokratskog lidera ne samo Srbije nego i regiona, bruka i sebe i Srbiju. Na skupu lidera regiona na Bledu, udvorički se nameće ne zna se kome, valjda Nemačkoj i budućem zameniku Angele Merkel („Šta ćemo raditi kada se nemačka kancelarka Angela Merkel krajem meseca povuče iz politike… Ko će iz EU umesto Angele Merkel biti spreman da telefonira svakome od nas, da nam da neki savet, kritiku i slično”). Šta reći na ovo, do infantilno, nepolitički, nedržavnički. Dokaz je to koliko podaničkog mentaliteta koji bruka državu iz koje dolazi, toliko i nerazumevanja ideje i suštine demokratije, suštine EU. Šta o njemu – i Srbiji koja ga takvog kakav je bira na državničku funkciju – ne samo zbog ovog vulgarnog ispada, misle lideri drugih članica EU?

Bedom uređivačke politike, apsolutnim odsustvom profesionalizma i elementarnog novinarskog dostojanstva, povratnika u Srbiju ponovo šokiraju vladajućoj kamarili i kleronacionalizmu upodobljeni mediji. Kakve su to osobe na uredničkim funkcijama, novinari i voditelji informativnih (i bajagi zabavnih) emisija? Zar ih nije sramota – makar pred svojom decom – stavljati svoje dostojanstvo, svoje potpise, iza svakakvih gadosti i skaradnosti, ispod evidentnih propagandnih laži i manipulacija? U današnjoj Srbiji to je ne samo moguće, već je masovno rasprostranjeno. Otud je suvišno pitanje o razlozima košmara i propalosti Srbije. U siromašnom korumpiranom društvu sve je na prodaju, pa i elementarno dostojanstvo. To je u Srbiji razorilo ne samo novinarstvo, ali njega čini se ponajviše.

Fokus kleronacionalističke propagandne mašinerije trenutno je satanizacija Crne Gore. Preciznije, onog dela crnogorskog društva koje se suprotstavlja pokušajima delegitimisanja crnogorskog nacionalnog i državnog suvereniteta i subjektiviteta, koje se suprotstavlja pokušajima velikodržavne srbizacije Crne Gore. U propagadni kliše tobože “čisto crkvenog obreda” ustoličenja mitropolita SPC na Cetinju (5. septembra), nažalost, donekle se uklapaju i neki mediji koji nisu pod Vučićevom kontrolom, ne videći da je u pozadini dešavanja u Crnoj Gori sistemski nasrtaj srpskog nacionalizma na ovu državu, u čemu ključnu ulogu igra Srpska pravoslavna crkva. Tragično malo građana Srbije shvata pogubnost nasrtaja na nama po svemu blisku državu i narod, i to što se tim suludim nasrtajem na Crnu Goru definitivno ruši njeno poštovanje prema Srbiji i Srbima. Huškački mediji danas – kao i zlosrećnih ’90-tih, kad se suludo nasrtalo na druge narode i republike bivše države – rade đavolji posao koji će opet Srbima bez sumnje izaći na nos. Koliko će zla proizvesti – ovog puta u prijateljskoj i bratskoj Crnoj Gori – tek ćemo videti. Dobra doneti ni tamo, ni ovde, sigurno neće.

Raspusna vlast iz bede Srbije Englezima galantno daje 600 miliona evra za pravo prenosa fudbalskih utakmica Premijer lige (Sic!). Bogatim zemljama zapada – u kojima fudbal za razbibrigu ima kultno značenje – na pamet ne pada da daju ni približno toliki novac svojih poreskih obevzenika. Vlasti tih zemalja se ne usude da rade takve rasipničke ludosti, jer bi se trenutno suočile sa besom građana koji ih biraju i plaćaju da štite javne, a ne vlastodržačke interese. Nedodirljiva vlast Srbije – u kojoj nedostaje javnih kuhinja za brojnu sirotinu – to galantno može, drsko pravdajući tu ludost bajagi poslovnim interesom ionako, zbog manipulacija u korist vlasti, prezaduženog državnog Telekoma. Ceh će platiti, zna se, građani. Za te novce – kojih sada država verovatno nema, pa će zadužiti nove generacije – mogli bi se rešiti skoro kompletni problem pitke vode, prečišćavanje otpadnih voda i ekološko zbrinjavanje komunalnog otpada u celoj Vojvodini. Ili Šumadiji, Beogradu, zapadnoj Srbiji, bilo gde u zapuštenoj Srbiji. Zašto taj ogromni kriminal? Samo zato da bi se sa medijske scene proterale jedine dve televizije (N1 i Nova S) u kojima se radi ne po volji Vučića, nego u korist javnosti (pisao je dobro o tome ovde Teofil Pančić); u kojima se gostima u političkim i informativnim programima ne postavljaju naručena, nego pitanja od suštinskog interesa društva. Takva pitanja Vučić ne voli, od njih beži kao đavo od krsta.

Da se skrene pažnja javnost sa kriminalnog čina enormnih razmera, evo joj još malo je l’ da nacionalnog ponosa i dostojanstva, evo državne himne u svakoj školi na početku školske godine. Tako će Srbi – i svi oni u Srbiji koji nisu Srbi – dok gledaju engleski fudbal da, blagoš nama, žive u smradu na sve strane divljih deponija, zagađenih reka, da žive u – da prostite – govnima jer masi njih nije dostupna kanalizacija, ali su eto ponosni jer će im deca na početku svake školske godine slušati državnu himnu. Srpstvo – kako ga kreiraju i svetini danonoćno poturaju parazitske elite i kriminalizovani političari – od kolevke pa do groba, jer, je l’ da, ono nadomešćuje sve. Pa i dostojanstven život. Jadno li je takvo srpstvo i jadni su oni koji pristaju na njega živeći u bedi i poniženju.

(Autonomija, ilustracija: Pixabay)