Po agoniji i razbuktalim političkim strastima, Srbija 2025. sve više liči na Jugoslaviju iz 1990/91.godine.

Srbija je u političkoj groznici, u agoniji za koju je neizvesno kako će završiti. Biće sreća ako ne završi kao što je završila slična agonja Jugoslavije 1990/91. godine.

Sa istog mesta – iz Beograda, sa Andrićevog venca gde stoluje predsednik Srbije – istim metodama, istom ideologijom laži, manipulacija, ucena i političkog nasilja kojima je Milošević ucenjivao i razarao Jugoslaviju, notorni radikal Vučić više od decenije siluje i razara Srbiju. Miloševićevo divljanje nad Jugoslavijom proizvodilo je – najpre u Srbiji, potom kao reakcija i u drugim republikama bivše države – nacionalističke strasti, koje su dovele do smrti Jugoslavije. Vučićevo političko nasilje, uz korupciju i kriminal neviđenih razmera, preti da Srbiju koja se nije izlečila od bolesti kojom ju je infincirala ubilačka Miloševićeva ideologija, svede na mizernu periferisku državu nesposobnu da izađe iz bede i beznađa.

Srbija preko 13 godina trpi vladavinu ološa, odnosno šešeljovštine i radikalštine preimenovane u SNS. Posledice toga su razorne na političkom, etičkom i estetskom planu, odnosno rezultiraju zatrovanim političkim ambijentom, moralnim rasulom i vladajućim prostaklukom. Ono što je pod Vučićevim režimom urađeno na izgradnji putne infrastrukture – čime se radikalština neprekdno hvali i čime Vučić patološki želi da uđe u istoriju Srbje kao politički i ekonomski mudrac i graditelj – problematično je i sa stanovišta troškova (mnogostruko sve skuplje od uobičajenih troškova bez korupcijskog ugrađivanja), i sa stanovišta kvaliteta. Vidljivo je to valjada i poslednjim laicima, iako režimska propaganda Vučićevo graditeljstvo pretstavlja kao postignuća kojima u istoriji  Srbije nema ravnih.

U Vučićevoj Srbiji – kao i u Miloševićevoj –  sve je naopako. Sve je manipulacija, podvala, šibicarenje, marketing magla i sluđivanje lakovernih i ucenjenih građana. Sve je svedeno na borbu za moć i previlegije poslušnih, na borbu protiv svakog kritičkog glasa razuma i upozorenja da Srbija srlja u bezdan, da život sadašnjih generacija – izuzimajući vladajuću kriminalnu kastu – svodi na bedno životarenje, a novim generacijama aktuelni režim ubija pristojnu budućnost.  

Puno je sličnosti u vladanju Miloševića i Vučića, rušitelja društava i izmišljanju neprijatelja narodu i državi u funkciji širenja straha u masama radi očuvanja vlasti.

Milošević je bajagi branio Jugoslaviju, a političkim nasiljem je razbijao podlo pravdajući nasilje da ispravlja jel’da nepravdu nad Srbijom u SFRJ (zasnovanoj na avnojevskim principima, jedinim na kojima je modernizovana i evropeizirana SFRJ u nekoj formi možda mogla opstati). Da bi homogenizovao i opsenio narod u Srbiji i uz svoju politiku vezao  Srbe u drugim republikama, on je – uz brojne šovinističke saradnike bezočno prokazivao druge republike i narode u SFRJ, posebno Sloveniju, Hravatsku i Albance na Kosovu – da su neprijatelji Srbije i srpskog naroda. Trovao je političke odnose u bivšoj državi i druge narode i republike faktički terao iz nje u samostalnost, optužujući ih za  rušenje SFRJ. Za ostvarenje nauma recentralizacije i srbizacije SFRJ – što je završilo katastrofom najvećom za Srbe – računao je na lojalnost tadašnje pretežno srpskim kadrovima popunjene JNA. U krešendu jugoslovenske krize njegove tajne službe organizovale su paravojne bande – bajagi od države nekontrolisane ’rodoljube’ – koje su u početku ratova i tokom njihovog trajanja upadale u druge republike čineći zločine i vršeći pljačke.

Uz bezmalo potpunu kontrolu medija informisanja, Miloševićeva propaganda imala je uspeha u trovanju naroda zlom, koje je Srbiju i Srbe u drugim republikama – fatalno nasele na nacionalističke bajke o „integralnom srpstvu na srpskim istorijskim prostorima“ – vodilo i dovelo do katastrofe. Šovinistička propaganda je sve Hrvate proglasila ustašama, Bošnjake balijama i mudžahedinima, Albance šiptarima i arnautima koji sanjaju Albaniju do Niša. Na tome se temeljilo Miloševićevo „uzdiznje Srba sa kolena“. Znamo koko se završilo.

Vučić ne mora da vodi borbu protiv jel’da antisrpskih Slovenije i Hrvatske – danas članica evroatanskih organizacija sa znamo kakvim međunarodnim statusom i standardom života građana – ali koristi svaku priliku da, frustriran vojnim porazima projekta iz devedesetih u kojem je ratnohuškački učestovovao, ih stalno nacionalistički provocira. Što on, što njegovi  najbliži moralno i politički sve grđi saradnici. Ali kako će autokrata bez (izmišljenih) ’večitih neprijatelja? Ako je ostao bez osamostaljenih Hrvata, Slovenaca, Albanaca na Kosovu i Bošnjaka u BiH,  valja stvoriti neprijateje u Srbiji. Nalazi ih i proganja među Srbima,  među onima koji se groze njegove pogubne radikalske SNS politike. Taj za sada verbalni rat sa ’unutrašnjim neprijateljima’, sa ’mrziocima svega srpskog, čak i nacionalne zastave i srpskih simbola’ – čega li se sve zlotvori ne dosete kad se dočepaju vlasti ne birajući sredstva da je sačuvaju – doveo je do usijanja, do skoro histeričnog nivoa kakav je Milošević stvorio u Jugoslaviji 1990/91. godine.

Za razliku od Miloševića Vučić nema JNA, ali vođen radikalskim duhom siromašnu Srbiju neprekidno donaoružava trošeći velika sredstva, valjda time da plaši susedne narode skoro odreda članice NATO saveza. Autokrati opterećenom mrzilačkim opsenama važan je utisak koji ostavlja. Njegovo izopačeno iskazivanje bajagi neograničene ljubavi prema Srbiji i srpstvu (od čega Srbiji i Srbima puca glava), najrečitije govori o patološkoj potrebi za manipulacijama, da bi zadovoljio beskrajni vlastodržački ego. Do Srbije i srpstva mu je inače stalo taman koliko i do lanjskog snega.

Milošević se – dok je rušio Jugoslaviju – kleo da je brani. Vučić se zaklinje u Srbiju i srpstvo, dok ih vodi u nove katastrofe. Milošević je stvarao paravojske ne samo radi upadanja u druge republike koje su vodile borbu za oslobađanje od velikosrpskih nacionalistički fantazama, nego i za širenje straha u Srbiji. Paravojske su se pretvorile u kriminalne bande, koje služe režimu i harale po Srbiji.  Vučić je potsticao i potstiče stvaranje huliganskih stadionskih i uličnih bandi – slučaj monstruma iz grupe Belivuk – radi njihove upotrebe u zaštiti njegovog svevlašća. Danas kad mu je vlast uzdrmana studentskim i građanskim protestima huligane koje stvara koristi kao SNS ešalone za pokušaje razbijanja građanskih i studentskih protesta. Od masovnih građanskih i studentskih protesta (’cvetajnih’ revolucija)  obuzima ga patološki strah. Nakazno srbovanje (ruganje sa srpstvom),  proizvođenje spoljnih neprijatelja kojih nema nigde na vidiku, naprotiv,  i prokazivanje pobunjenih studenata i građana koji masovno protestvuju po Srbiji zahtevajući pravdu i slobodu, notorni šešeljevac tretira kao atak na Srbiju koju on „brani po svaku cenu“. Hoće li ta cena biti pucanje glava, kao što su 91. godine pucale po Jugoslaviji?

Posle naconalističke uglavnom od Miloševića proizvedene nacionalističke histerije, Jugoslavija je ubijena. Pitanje je kako će završiti tekuća agonija Srbije, u kojoj je zaslugom radikala Vučića do usijanja stvorena netrpeljivost i mržnja između Vučićevih pristalica i pobunjenih studenata i građana. Znajući skim imamo posla na čelu države – koji ima kontrolu nad instrumentalizovanim aparatima moći, policijom, vojskom, tajnim službvama, tužilaštvom i sudstvom, propagandnom mašinerijom i budžetom – zebnje šta će biti sa nama su opravdane. Psihopate i kriminalci u odbrani moći i privilegija ničeg se ne libe.

(Autonomija, foto: Pixabay)