Nastavljaju se pokušaji rušenja legalne vojvođanske vlade, nekom vrstom političkog nasilja. Faza po faza, uporno, sistematski, bez biranja sredstava. Dobrano je okrnjena pokrajinska parlamentarna većina. I to bez kupovine povodljivih poslanika prevrtljivaca? Ma hajte, molim vas. Sve ide po uhodanom scenariju, po kojem su srušene brojne lokalne vlasti u Vojvodini i Srbiji nakon što su naprednjaci i socijalisti formirali republičku vladu 2012. Doduše, taktika „upodobljavanja“ lokalnih vlasti volji moćnika u vrhu države nije od juče. Novo je to što je sada „upodobljavanje“ lokalnih vlasti dovedeno do apsurda, do političke brutalnosti. Slučaj opsade pokrajinske vlasti o tome govori najrečitije.
Taktika „upodobljavanja“ je poznata. Ali i pored svih nasrtaja hajkača, za sada je još bez uspeha u obaranju pokrajinske vlasti. Pokrajinska vlast je iznuđenom rekonstrukcijom za sada izbegla sudbinu dojučerašnje vlasti Kragujevca. Grada kojim su naprednjaci naumili da ovladaju po svaku cenu. Između ostalog i iz simboličnih razloga, zavičaj je to prvog naprednjaka Tomislava Nikolića. Posle upornih pokušaja, Kragujevac je konačno stavljen pod kontrolu naprednjaka. A da koga drugog, do Nikolićevog sina.
Mediji – batina za modelovanje javnog mnjenja pod kontrolom svake vlasti – u taktici „upodobljavanja“ imaju posebno mesto. Kad gazda kaže koga i šta treba slaviti i hvaliti, toga i to slavi se i hvali. Za koga i za šta kaže da treba napadati i pljuvati, toga i to pljuje se i napada. U hijerahiji medija uloge su podeljene. Dirigovani tabloidi, pothranjivani poluinformacijama ili otvorenim klevetama kreiranim u krugovima moći, udarni su ešalon za stvaranje slepaca kod očiju, gluvih kod ušiju. Slede ih lokalni mediji, od znanih i neznanih centara moći manje-više saterani u mišje rupe. Iz zaleđa im saslužuju nacionalni mediji pod kontrolom državne vlasti, zagrcnuti frazama, tobožnjom političkom korektnošću i učtivošću. Svi, uz retke izuzetke, dirigovano duvaju u istu tikvu.
Širok je repertoar satanizacije izabranih ciljeva. Intrige, podmetanja, klevete. Sistematskom kampanjom ne osporava se ne samo legitimitet nepodobne vlasti nego i lični integritet njezinih predstavnika, njihovih porodica, prijatelja. Hajkači ne prezaju ni od čega. Žrtve besomučnih hajki skoro i da nemaju mogućnost za odbranu.
Naprednjačka uzdanica Igor Mirović, valjda određen za vlast nad Vojvodinom kad se do nje dođe, posle rekonstrukcije pokrajinske vlasti tipično radikalski nariče o kupovini poslanika koji su pored DS i LSV podržali rekonstruisanu pokrajinsku vladu. Licitira čak i izvorima potplaćivanja poslanika, spominjući Razvojnu banku Vojvodine. Pa nije li u toj banci, po višestrukim izjavama SNS, pokretana istraga o poslovanju? I ne samo u toj banci nego i u drugim pokrajinskim institucijama stalno sumnjičenim za malverzacije i kriminal. Radikalsko je to podjarivanje naroda kojem se najavljuje smanjenje plata, penzija, kanalisanje besa na DS i Pajtića. A kad je o kupovini političara reč, šta je sa mnogo većim osipanjem poslaničkog kluba DS-a u pokrajinskoj skupštini, o njihovoj mogućoj kupovini? A šta je sa toliko prebega odbornika raznih stranaka u redove SNS po lokalnim samoupravama, gde je masovno pod smutnim okolnostima menjana izabrana vlast?
Izvikuje se i tobože sporni legitimitet pokrajinske vlasti. Spočitava joj se, prvenstveno DS-u i Pajtiću, nizak rejting u javnosti, slabi rezultati na nekim prevremenim lokalnim i poslednjim parlamentarnim izborima. Dakako da je DS izneverila mnoge nade građana dok je bila deo republičke vlasti, da se kompromitovala izborom nesposobnih i povodljivih kadrova, raširenom korupcijom, neodlučnošću i nesposobnošću. Zbog toga danas DS plaća skupu cenu. Prvenstveno je plaćaju oni koji su za to manje krivi. A ne oni koji su bili na njezinom čelu, koji su odgovorni za promašaje i sunovrat, koji je danas opstruišu zbog ličnih interesa. Uz sve opravdane kritike rada DS-a dok je imala veliku vlast, smenjivanje njezinih legalnih predstavnika na pokrajinskom nivou – zbog navodnog nelegitimiteta – potpuno je neprihvatljivo. Čemu onda Ustav i jasno propisane izborne procedure?
Nije problem što naprednjaci i njihovi kompromitovani kadrovi – znamo kakvi su i preobučeni i nepreobučeni radikali – larmaju oko rejtinga, legitimiteta i kupovine pokrajinskih poslanika. Problem je što se u stihiju političkog nasilja prema pokrajinskoj vlasti – kakva god da je, a nije bez grešaka i mana – uključuju i neki reklo-bi-se ozbiljni novinari, analitičari i predstavnici NVO sektora. Da li je moguće da su se i oni prepustili politikantskoj halabuci i pristali uz političko nasilje koje ne obećava ništa dobro?
Ima li i jedan jedini primer u toliko upodobljenih naprednjačkih lokalnih vlasti – uključujući i novosadsku – da se vidi unapređenje života građana, unapređenje komunalnog reda, odgovornosti, unapređenje infrastrukture i investicija, unapređenje lične i imovinske sigurnosti? Ima li jedan jedini razlog da se veruje da će eventualna upodobljena naprednjačka vlast u Vojvodini biti išta bolja od upodobljene novosadske vlasti? I sa kojim to naprednjačkim kadrovima?
(Autonomija)