U zanosu pozitivne energije – do koje su dovele studentske blokade univerziteta i pobunjeni građani – nepromišljeno se ignoriše stranačka opozicija Vučićevom mafijaškom režimu. Opozicija je takva kakva je, Srbija nema bolju. Slika je političke zrelosti srpskog društva. Ako želimo bolju opoziciju – i uopšte političku kulturu – neophodno je da svako od nas bude bolji i društveno mnogo odgovorniji. Ko ima zamerke na postojeću opoziciju, a ima ideje kako se u postojećim okolnostima efikasnije boriti protiv radikalštine na vlasti, neka se priključi postojećim opozicionim strankama i ponudi svoje vizije, ili – ako nije zadovoljan postojećim opozicionim strankama – neka sa sličnomislećim kritičarima opozicije osnuje bolju stranku. To važi i za građane, i za pobunjene studente koji se rezolutno klone politike, političkih stranaka, NVO i ranije na delu dokazanih omladinskim aktivističkih grupa čije suprotstavljanje beskrupuloznom režimu ima mnogo duži staž od aktuelnih studentskih blokada.

Studentsko-građanskom pobunom sateran u ćošak, Vučić od pobunjenih studenata veći poklon nije mogao da dobije – oni se klone politike (iako je njihova pobuna politika), opozicionih partija, NVO i na delu dokazanih aktivističkih grupa u borbi protiv autokratskog režima. Vučić zna da će se postojeća kriza u Srbiji rešavati ne na grandioznim skupovima studenata i građana, na svojevrsnim hepeninzima, nego na kakvim-takvim (nadamo se izborenim) regularnim izborima. On zna da će nasuprot njegove izborne liste stajati lista(e) opozicionih stranaka, pa mu studentsko ignorisanje politike i cele opozicione strukture itekako ide na ruku. Njemu apsolutno odgovara da stranačka opozicija od studentske pobune ne dobija političku podršku. Za pretpostaviti je i zašto – pobunjeni studenti ideološki i politički nisu homogeni, pa bi njihovo izjašnjavanje za političke stranke ugrozilo njihovu pobunjeničku homogenost. Takva situacija ide na ruku režimu.

Što se pak tiče energije studentsko-građanske pobune, Vučić veruje da će ona vremenom kroz iscrpljivanje padati, čime će biti sprečeno njegovo detroniziranje. Hoće li se njegove u tom smislu nade ostvariti, tek ćemo videti. On se drži ziheraške taktike – kad pobunu ne može da spreči, pušta da protivnik (studenti) ’umire u lepoti igre’ (rečnikom fudbalskih navijača). Nek protivnik uživa u šarmu pobune i iluziji osvojene slobode, relaksiran time što protivnik – po vlastitiom izboru – ne juriša direktno na njegov gol (neće da se bavi politikom, političkim strankama i smenom režima). Vučić računa nek se protivnik iscrpi u lepoti i ’čistoći igre’ (ništa politika, političke stranke, NVO, dokazani aktivisti u borbi protiv režima, ništa prelazna vlada), pa će šaptom pasti kao da se ništa i nije dogodilo.

Hoće li se Vučićeva taktika i računica isplatiti, to ćemo videti. Jedno je nesporno – sa beskrupuloznim manipulatorom ne treba igrati po njegovoj taktici. Drugim rečima, treba uživati u lepoti igre, u čaru pobune, ali beskrupuloznog manupulanta treba pritiskati onim od čega zazire, od jasnog političkog osporavanja. Znači i lepota pobune, ali ne ograđivanje od politike, od pravih NVO, od dokazanih antirežimskih i ekoloških aktivista, od opozicionih stranaka. Ako ne baš potpuno eksplicitna podrška svim opozicionim akterima (zbog razloga heterogenih političkih stavova studenata), onda barem jasna implicitna podrška.

Nije pošteno ignorisati energiju i lične žrtve koje opozicioni stranački aktivisti, prave NVO, razne aktivističke grupe i hrabri pojedinci godinama ulažu u borbi protiv kriminalne bande na vlasti. Skoro da nema onog među njima , ko nije doživeo i ne doživljava satanizaciju i provlačenje kroz kal i smrad režimskih tabloidnih što TV, što štampanih septičkih jama. Lako je sa strane voajerski gledati na opoziciju i u svemu joj nalaziti mane. A da su bez mana, nisu. Ne zaboravimo, pre ulaska u političke stranke svi opozicionari su takođe bili u mnogo čemu veliki entuzijasti kao i sadašnji pobunjeni studenti i građani, ali su – lišavajući se voajerske pozicije – izloženi sistematskom satanizovanju kako bi vremenom postali odbojni manupulisanim masama. Što se i dogodilo. Tačno je da je opozicija ideološki različita (do isključivih ideoloških stavova), da nije koncentrisana na primarni cilj – rušenje upropastitetljskog režima – da je opterećena sujetama, da u njoj ima sijaset ubačenih režimskih krtica. Sve je to tačno, ali se ne sme prenebregnuti činjenica da je od dolaska radikalštine na vlast opozicija izložena permanentnoj šikani, podmetačinama, klevetama, hajkama, tužilačkim istragama… Time je radikalština postigla za nju dva važna cilja. Prvi je – onemogućiti opoziciji širi uticaj na javno mnenje i što manju političku pluralizaciju društva – ostvarila brutalnom kontrolom nad medijima informisanja, nad aparatima ispiranja mozgova, drugi još važniji cilj – da što veći deo građana stekne negativan odnos prema opoziciji – ostvarila je i ostvaruje permanentnim hajkama i klevetanjem opozicije i hajkama na njezine lidere. Nema te opozicije – taman bila prosvećena i koherentna – koja bi u postojećem klevetničkom i huškačkom ambijentu postigla bolje rezultate i veći uticaj na politička opredeljenja građana, od sadašnje opozicije. Radikalština je za opoziciju stvorila otrovan ambijent, da bi ona i njen gospodar dugovečno gospodarili Srbijom (sa ambicijom i regionom).

Da bi se uzurpatorima države izbili instrumenti moći, u Srbiji mora biti objedinjen širok opozicioni front u kojem svoje mesto imaju i pobunjeni studenti, i opozicione stranke, i NVO, i dokazani antirežimski aktivisti. Dakako i profesionalni mediji, bez kojih demokratizacija Srbije nije moguća.

(Autonomija)