„Slobodan sam kao lepa Rusija budućnosti“
(Petar Nikitin, ruski antiputinovski i antiratni aktivista sa prebivalištem u Beogradu, nakon što mu je ipak nakon sprečavanja dozvoljeno da uđe u Srbiju.)

Državljaninu Rusije Petru Nikitinu, koji već sedam godina živi u Beogradu – sa legalno regulisanim boravkom – sredinom jula dva dana je na beogradskom aerodromu bio onemogućen ulazak u Srbiju, na povratku iz inostranstva. Granična policija se pozvala na nalog „nadležnih organa“. „Mislim da je naredba (o zabrani ulaska u Srbiju) stigla iz Rusije, a odluku dovodim u vezu sa direktorom BIA Aleksandrom Vulinom, jer je on taj koji donosi takve odluke“, rekao je Nikitin.

Što bi notorni Vulin, koji Kremlju udvorički cinkari ruske disidente koji se nađu u Srbiji – koristeći resurse BIA, kojoj je uprkos sprdnji zdravom razumu na čelu – izvršavao naloge ruskih tajnih službi ionako duboko infiltriranih u sve srpske Službe, bezmalo sve informativne medije, u crkvu i sve centre moći (infiltracija je tolika, da je većinska Srbija de facto Putinova peta kolona)?

U slučaju Nikitina, Vulin nije časa časio udovoljavajući Kremlju, jer je Nikitin osnivač Ruskog demokratskog društva u Srbiji, jer je deklarisani protivnik Putinove izopačene vlasti, jer u Beogradu kao antiratni aktivista organizuje skupove podrške Ukrajini nakon ruske agresije na nju, jer se protivi besmislenoj masovnoj smrti i sakaćenju ruske mladosti u Ukrajini. Jer umesto Putinove prostaljinističke satrapije – koja Rusiju vodi u propast i civilizacijsku sramotu, u zločinački rat(ove) protiv braće – zagovara demokratsku, dostojanstvenu i miroljubivu Rusiju od koje susedi neće strepiti.

Sve da Kremalj Vulinu (Vučiću) i nije naredio da Putinovim opozicionarima i antiratnim aktivistima u Srbiji skreše rogove, notorni neostaljinista na čelu BIA bi sa strašću sve to proterao iz Srbije. Kao je l’da antirusku i antisrpsku plaćeničku bagru, koju Zapad kroz ‘obojene revolucije’ (paranoja svih autoritaraca i diktatora) instalira u Rusiju i Srbiju, u te je l’da uzor demokratije i carstva slobode.

Pod pritiskm što domaće kolike-tolike prodemokratske javnosti, što uticajnih spoljnih adresa od kojih Srbija egzistencijalno zavisi, Nikitinu je nakon dva dana dreždanja na aerodromu ipak dozvoljen ulazak u Srbiju. Ali ne lezi vraže, nije prošlo desetak dana, a u Beogradu se dogodio novi skandal sa drugim ruskim antiratnim aktivistom i Putinovim opozicionarem. Vladimiru Volohonskom (iz Sankt Petersburga) koji od maja 2022. ima privremeni boravak u Beogradu, odbijen je zahtev za produženje privremenog boravka u Srbiji. Je li teško pogoditi zašto? I on je deklarisani kritičar Putina, antiratni aktivista i sa Nikitinom suosnivač Ruskog demokratskog društva, koje ovde okuplja Putinove opozicionare. One koji se ohrabre za okupljanje, znajući za ovde masovno prisustvo što ruskih, što srpskih proputinovskih pripadnika Službi. Ne zna se da li će splasnuli pritisak javnosti na “nadležne organe” da dozvole produženje boravka Volohovskom u Srbiji, uroditi plodom kao u slučaju Nikitina.

Sraman odnos Srbije prema Putinovim opozicionarima nije od danas, od juče. Maja 2021. Vulin je – tada na čelu ministarstva unutrašnjih poslova – slavodobitno hodočastio Kremlju noseći domaćinima dragocen dar, snimke razgovora ruskih opozicionara koji su prethodno posetili Beograd. Glavnom šefu Putinovih tajnih službi Petruševu uručio je snimke razgovora Putinovih opozicionara vođenih u Beogradu (kako su bili naivni, verovali su da su u je l’da slobodnom demokratskom Beogradu – koji kliče Putinu – zaštićeni od praćenja i snimanja). Neostaljinistički pobratimi su tada u Kremlju dogovarali zajedničku borbu protiv ‘obojenih revolucija’- pobunjenih građana protiv rđavih vlasti – noćnoj mori svih despotija i autokratskih satrapija. Navodno su ti fantomi, te obojene revolucije, neprijateljska ujdurma zapadnjačke truleži protiv je l’da suverenosti i dostojanstva istinskih slobodnih država, koje se ne povijaju pred novim svetskim poretkom, unipolarnim svetom i tako to, zna se o čemu neostaljinistički slobodari brinu. Bilo kako bilo, posle Vulinovog dara – posle te srpske državne sramote – ruski opozicionari Andrej Pivovarov i Vladimir Kara-Murza koji su se družili u Beogradu su uhapšeni i osuđeni na robije. Može li se posle ovog oprati obraz Srbije, posebno pred građanima Rusije istinski željnih oslobađanja od Putinove diktature i bolesnih fantazama? Usput, iskreno poštovanje – pa i ljubav prema ruskom narodu, njegovoj svestranoj darovitosti, kulturi i naučnim postignućima, zašto ne – pokazuje se radikalnom kritikom i rezolutnim odbacivanjem ne samo putinizma i opakog ratnog avanturizma, nego odbacivanjem totalitarnih i hegemonističkih ruskih tendecija uopšte.To je pravo poštovanje i uvažavanje velikog naroda.

Sraman odnos Srbije prema Putinovim opozicionarima i antiratnim aktivistima, nakon agresije na Ukrajinu skreće pažnju na položaj ruske opozicije u Rusiji uopšte, kao i na odnos demokratskog sveta prema Rusiji i ruskom narodu. Nema sumnje da je zločinačka agresija na Ukrajinu, da su slike smrti, užasnih razaranja i satiranja Ukrajine, kod velikog dela demokratskog sveta stvorili veliki odijum prema Rusiji i Rusima. Kako se prema tome, prema zlu koje gledamo, odnositi i ostati čovečan?

Crno-bela pojednostavljenja nisu dobra. Niti su moralne generalizacije celih naroda – sada ruskog, ali i bilo kojeg drugog, poput recimo srpskog – kad isti zbog različitih razloga, zbog potpadanja pod vlast sumanutih političara ispadnu iz civilizacijskih tokova i posrljaju u anahronizme, neretko i varvarstva. Primera iz istorije ne manjka. Bez sumnje je da su zločinački Putinov režim i njegova ratna mašinerija opravdano objekt prezira, da su zbog zla koje čine – kako prema napadnutim susedima, tako i prema vlastitim građanima bezumno ih lišavajući života mladih ljudi, dostojanstvenog života i svodeći ih na međunarodnu pariju – opravdano uzrok velikog podozrenja demokratskog sveta. Ali ne treba smetnuti s uma da, uprkos moćnim represivnim mehanizmima Putinovog neostaljinizma – koji nastoji da u korenu zatre svaki glas razuma, svaki opozicioni istup, svaki pokušaj organizovanja otpora evidentnoj propasti Rusije – građani ipak nisu politički homogeni. Nisu i uprkos stravičnoj propagandi i pritiscima svi ne pristaju uz zlo. Slično miloševićevskoj i postmiloševićevskoj Srbiji. Postoje građanski otpori, za koje njihovi učesnici plaćaju veliku cenu. Neretko i životima. Ruska Duma, farsa poput Narodne Skupštine Srbije, serijski usvaja drakonske zakone, zatvori su puni pobunjenih građana, a fizičke eksterminacije različitim metodama onih – koje režim proceni po njega posebno opasnim – su takoreći normalizovano stanje, bilo da se likvidacije obavljaju u Rusiji, bilo po belom svetu. Prostaljinističke Službe imaju duge ruke. Jesmo li i ovde, za Miloševićeva vakta, iskusili nešto slično? Doduše Miloševićeve represivne ruke, na sreću, nisu bile toliko dugačke kao Putinove.

U Putinovoj Rusiji, slično kao što je bilo i u Miloševićevoj Srbiji, postoji Druga Rusija. U Miloševićevoj Srbiji je postojala Druga Srbija, koliko god se danas sa njom sprdali otvoreni i pritvorni nacionalisti, ponajviše bajagi ‘nacionalno odgovorni demokrati’. Ti licemeri je i danas izvrgavaju poruzi – više nego notorni šešeljevci i miloševićevci – ne bi li umanjili moralne vrline građana, koji se zaista nisu mirili sa zločinima, kako je Drugu Srbiju definisao jedan od njezinih gurua Radomir Konstantinović (pored velikog, a danas nažalost zaboravljenog Miladina Životića). Koliko god licemeri pokušavali da kompromituju nekadašnju Drugu Srbiju, da srozaju njen moralni integritet – jer u vreme činjenja masovnih zločina i genocida po regionu pod srpskim znamenjem Druga Srbija nije ćutala nego se tome javno suprotstavljala, dok su ‘nacionalno odgovorni demokrati’ o zlu uglavnom ćutali, najčešće ga relativizovali ili ga čak i opravdavali u ime ostvarenja bolesno izvikanih ‘nacionalnih istorijskih ciljeva’ – kako bi se baš svi poravnali u sveopštem moralnom blatu. Druga Srbija je, koliko je mogla, čuvala obraz Srbije. I pored ne malih ličnih žrtava i egzistencijalnih rizika, nažalost ga nije mogla puno sačuvati.

Da, u Putinovoj Rusiji postoji Druga Rusija. Ona koja zna sa stid, koja se ne miri sa zločinima Putinove vlasti, kao što je u Miloševićevoj Srbiji postojala Druga Srbija – nažalost danas utihnula – koja se nije mirila sa zločinima Miloševićeve vlasti. Druga Rusija okuplja prosvećene građane, prave a ne samoizvikane patriote, one koji na pravi način brinu o svojoj državi ne nanoseći drugim narodima i državama zlo, za razliku od bolesnih egocentrika, mitomana i šovena beznadežno zatrovanih zlom i kriminalom. Cvet Druge Rusije danas dobrim delom robija i na sve načine je ugrožen. Pa i životno. Slično, mada ne baš tako drastično, bilo je i sa Drugom Srbijom. U odnosu demokratskog sveta prema navedenim državama i narodima, nije moralno ovo smetati sa uma. Niti to moralni ljudi u svetu čine.

Što se ideala pripadnika Druge Rusije tiče, njih je efektno sažeo njen pripadnik Petar Nikitin, kad je posle dva dana mrcvarenja na beogradskom aerodromu oslobođen svojevrsnog pritvora: „Slobodan sam kao lepa Rusija budućnosti“. Isti ideali su onomad okupljali građane u Drugu Srbiju.

(Autonomija, foto: Facebook)