Završava se 2014. godina, a Srbija u pristupnim pregovorima sa EU nije otvorila ni jedno poglavlje. Zašto? Zato što se ovom ozbiljnom poslu prišlo ošljarski. Kao i svim drugim državnim poslovima. EU se smatra palanačkom šatrom, u kojoj vladaju naša pravila ponašanja: ko koga prevari. Računalo se sa našim šibicarskim sposobnostima. Još je ovde daleko od pameti da je EU kontrapunkt šibicarenju, da EU podrazumeva ozbiljnost i odgovornost.
Kad je početkom godine EU donela odluku da sa Srbijom počnu pristupni pregovori, premijer Vučić je trijumfalno obećao da će Srbija pregovore završiti u rekordnom roku. Do kraja 2018.godine, „a posle je sve na EU“. Znajući naše zapušteno državno stanje, znajući naša olaka obećanja, iz Brisela i evropskih prestonica stizala su upozorenja da je pred Srbijom zahtevan posao. Upozoravali su da ne treba licitirati datumima, nego se treba ozbiljno prihvatiti posla. Sugerisali su posvećenost reformama i stvaranje što šireg konsenzusa oko bolnih promena. Posebno su isticali važnost napretka u normalizaciji odnosa „Beograda i Prištine“. Podrazumeva se da očekuju i pravu normalizaciju odnosa sa svim drugim susedima. Napominjali su da će posebno biti vrednovana inplementacija Briselskog sporazuma kao test ozbiljnosti Srbije za pristupanje EU. Ali javnost Srbije ne zna šta je sve moglo da se realizuje iz Briselskog sporazuma i bez formiranja nove vlasti u Prištini. Srpski političari i poslušni mediji to prećutkuju. Evropski komesar za regionalnu politiku i proširenje EU Johanes Han nedavno je u Beogradu jasno rekao ono što se ovde prećutkuje. Mnogi elementi Briselskog sporazuma mogli su da se implementiraju bez obzira na izborni vakum vlasti u Prištini. Razobličio je pravdanja srpskih vlasti, da se zbog izbora na Kosovu nema s kim implementirati Briselski sporazum i dalje pregovarati o normalizaciji odnosa.
U parlamentu Srbije nema ni jedne stranke koja nije za pristupanje EU, a za godinu dana nije otvoreno ni jedno pregovaračko poglavlje. Krivica je do onih koji u parlamentu imaju većinu, jer su neiskreno opredeljeni za Evropu. Nisu baš predani evropejci ni svi u parlamentarnoj manjini, ali put ka EU ipak zavisi od onih koji imaju većinu.
Kako se u tome ponaša neprikosnoveni dirigent parlamentarne većine Aleksandar Vučić?
Ako je po deklerativnom opredeljenju – posebno po snishodljivim izjavama pred uticajnim partnerima iz EU – Vučić je najgorljiviji evropejac. Evropa odmah! Ali ako je po onom kako vlada Srbijom, kako se ponaša prema opoziciji, medijima, ako je po selektivnoj borbi protiv korupcije i kriminala (ako je uopšte ima?), po osetljivosti na kritike, on je i dalje čvrst radikal. Ako to eksplicitno i ne ispoljava, to posredno demonstrira njegov ministar za sve Aleksandar Vulin. Ex-Julovac u javnim poslovima srlja iz ispada u ispad, a Vučić se ne ograđuje ni od jednog Vulinovog ispada. Što znači da je Vučić u unutrašnjoj politici nepatvoreni radikal, a u spoljnoj deklerativni evropejac. On je drveno gvožđe. Spoljna politika je uvek i svugde izraz unutrašnje politike. Zato nije otvoreno ni jedno pregovaračko poglavlje sa EU. O aktivnostima ministra spoljnih poslova Ivice Dačića po pitanju evropskih integracija, izlišno je govoriti.
Dok je Vučić makar deklarativno evropejac, Tomislav Nikolić je i to sve manje. Evropejstvo je – vidi se po njegovim istupima – strano njegovom neskrivenom radikalskom duhu. Govor o Evropi uvek mu je napor. I njemu i njegovim savetnicima. Izuzev kad o Evropi treba govoriti maliciozno. Beznadežno je okrenut pravoslavnoj braći sa istoka, odnosno njihovom autoritarnom vođi koji na Evropu gleda slično. Iz nužde se okreće i „žutim ljudima sa istoka, koji će doći i piti vodu sa Morave“. S obzirom na funkciju koju obavlja, Nikolić je najmarkantnija antievropska tačka Srbije. I kao takav privlačan je antievropskim slojevima srpskog društva, crkvi, SANU, konzervativnim kulturnim institucijama, konzervativnom delu univrzitetskih zajednica, tajkunima, medijskih manipulantima i brojnih osiromašenim gubitnicima tranzicije. Njima je uzor Putin, a EU je nešto pritvorno i protivsrpsko, nešto što nas „stalno ucenjuje“.
Nikolićeva rezidencija uvek je otvorena svim Putinovim izaslanicima bez obzira na rang. Posle storniranja Južnog toka i poniženja Srbije, u Beograd je poslat direktor ruskih železnica. Persona non grata u EU. Navodno da vidi kako napreduje rekonstrukcija nekih 15-20 km pruge Beograd-Pančevo finansirana ruskim kreditom. Primio ga je –a da kako – predsednik Srbije. Kakve li su poruke (i instrukcije?) izmenila pravoslavna braća? Je li možda bilo reči i o nekim zajedničkim stovovima braće prema EU i mrskom Zapadu?
Prijem direktora ruskih železnica protekao je u bratskom raspoloženju, dok je prijem evropskog komesara za regionalnu politiku Johanesa Hana i suočavanje sa istinom oko zastoja u pregovaračkom procesu, protekao je uz dosta žuči predsednika Srbije. Rasrdio se onim što je čuo, pa je odmah najavio svoju viziju „konačnog rešenja Kosova i Metohije“! Koju će jelda, usaglasiti sa Vladom Srbije. Da nas predsednik možda ne vraća Koštuničinom drvenom gvožđu, na „više od autonomije, a manje od državnosti“? Šta li će onda biti sa Vučićevim završetkom pregovora do kraja 2018, „a posle je sve na EU“? Šta onda da radi agilna Tanja Miščević? Da piše ostavku na posao koji obavlja?
Nije se Nikolić zadržao samo na novoj inicijativi za Kosovo i Metohiju, nego je – valjda još pod besom od onog što je čuo od Johanesa Hana – ukorio nemačkog amabsadora zbog njegovih izjava. Nedržavnički ispadi predsednika Srbije nisu retkost. Pristojni građani uvek strepe šta će reći predsednik njihove države. Znaju da na svet i život oko sebe gleda kroz nakazne radikalske naočale.
Protraćena još jedna godina u spoljnoj politici. Je li u unutrašnjoj išta bolje?
(Autonomija)