U civilizacijski urušenoj Rusiji – koju je dotle srozao diktator iz Kremlja, pogotovo zločinačkom agresijom na Ukrajinu – dogodio se vojnoavanturistički igrokaz koji je u prvi mah šokirao svet. Ruski, odnosno Putinov Arkan Jevgenij Prigožin je sa masovnom bandom plaćenih ubica kojima je na čelu, ustao navodno protiv koruptivno truležnog Putinovog vojnog vrha. U suštini to je bio (bajagi?) atak protiv ruskog Miloševića Putina.

Mega Arkan je implicite pripretio mega Miloševiću, kako je to neko ovde već objasnio. Prigožin je sebe i bandu odbio da stavi pod kontrolu regularne ruske vojske, koja razara Ukrajinu – mega Arkan i banda mu pogotovo – pa je u znak protesta protiv takvog zahteva vojnog vrha, bez ispaljenog metka zauzeo sve strateške tačke u vojno važnom gradu Rostovu. I deo bande uputio u pravcu Voronježa, odnosno Moskve. Nomenklatura tiranina iz Kremlja na svim nivoima se uznemirila, uplašila – ej, besni mega Arkan sa ratno iskusnom beskrupuloznom bandom dolazi! – pa su nakon verbalne osude iz vrha Kremlja krenule odbrambene pripreme protiv nadolazećih pobunjenika. Neočekivanu rusku dramu – koja je, da nije brzo završila kao farsa, bila bremenita velikim ne samo unutarruskim zlom – svet nije pratio ravnodušno. S jedne strane se osećalo olakšanje zbog moguće ratne relaksacije Ukrajine (ako se Rusi vojnički zabave sami sobom), a s druge strane osećala se zebnja, jer je Rusija krcata nuklearnim oružjem pa je strepnju izazivala neizvesnost ko se sve u metežu i haosu može dočepati nuklearnog oružja. Prosto rečeno, megatrilerska filmska situacija.

Posle dramatičnih dvanaestak ruskih sati – ‘Dvanaest sati koji su uzdrmali svet’, rekao bi možda Džon Rid, pisac knjige ‘Deset dana koji su uzdrmali svet’ posvećene Lenjinovoj Oktobarsku revoluciju 1917.g – ruski megatriler završio je kao farsa. Mega Arkan je zaustavio pohod na Moskvu i naredio povratak bande u baze (‘da se ne proliva ruska krv’). Mega Milošević je izgleda pobunjenike amnestirao (hm, hm???), a ponizni mega sluga mega Miloševića – Lukašenko – trlja ruke, jer je ‘izdejstvovao’ mir među ruskom braćom, obezbeđujući bratskom uslugom dodatnu milost kod megagospodara u Kremlju. I vuk sit, i ovce na broju. Tako za sada izgleda ruskih ‘dvanaest sati koji su uzdrmali svet’. Šta pak čeka Rusiju (i svet!), tek će se videti.

Jedno je izvesno – iako je, kaže se, mega Arkanu Prigožinu u Ukrajini obezbeđen trajni boravak, ako njegov vojnopolitički avanturizam nije režiran itekako će dobro morati da povede računa o Novičeku, radioaktivnom polonijumu, o tome da se ne pentra na spratove zgrada, jer se može ‘okliznut’, past sa prozora ili terase ‘pod uticajem alokohola i opojnih sredstva’ i je l’ da slučajno slomiti vrat. Takve i tome slične ‘nezgode’ često se dešavaju ne samo onima, koji štagod nesmotreno kažu što se ne sviđa kremaljskom Miloševiću, nego i onima koji ga nesmotreno popreko pogledaju. Nije se igrati sa KGB staljinističkim pitomcima na vlasti.

Drama (farsa?) u Rusiji dakako da nije mogla da prođe bez da je svojevremeno sluga originalnog Miloševića, umišljeni sveznadar Vučić, ne objasni javnosti Srbije. Obrazac odbrane autokratija, od kojeg autokrati ne odstupaju, krajnje je jednostavan: priznaju se je l’ da samo zakoni, pogotovo zakonska smena vlasti; osuđuju se strani uticaji i naročito opake ‘obojene revolucije’ (Vučićev sluga ponizni Vulin se u to baš razume) koje neko – zna se ko – smišljeno organizuje u državama koje je l’ da drže do svog nacionalnog i državnog interesa, koje ne podležu interesima moćnika. To što se nazire između redova ‘principijelnih stavova’ autokrata, propagandisti režima danonoćno temeljno razrađuju imenujući ‘moćnike’ u svetu i njihove plaćene sluge u zemljama žrtvama moćnika. Mašta autokrata i njihovih propagandista je neograničena, moral i stid su im nepoznate kategorije.

“Srbija kao ozbiljna država neće podržati puč ni u jednoj zemlji. To je nešto što se podrazumeva. Mi nismo podržali puč ni u Turskoj, ni u Rusiji, pa ni u Americi. Vlast se osvaja na izborima” rekao je Vučić povodom događaja u Rusiji, na redovnom vanrednom gostovanju na jednoj od svojih televizija sa nacionalnom frekfrencijom. Objasnio je da je napravljena niša, u kojoj se ne kaže da to je to bio direktno udar na Putina.

“Izabrali su temu u kojoj su rekli da postoje korumpirani ljudi na bilo kom mestu. I to je tačno. Ali da li je to razlog da se zemlji zabije nož u leđa u najtežem trenutku. Naravno da nije. Putin je to ličnim stavom zaustavio, jasnom i decidnom reakcijom. Pred njim je sada težak posao”. “Svaka čast posredniku predsedniku Belorusije Aleskandru Lukašenku”.

Odaje i priznanje ruskom ambasadoru u Srbiji, koji je po Vučiću u pravu kad govori o pokušajima obojene revolucije u Srbiji: ”Kada se to radi, ne biraju se ljudi ni sleva ni s desna i pravi se ‘kompot od krompira i breskve’. Sve ih ujedinite da bi do toga došlo a onda će neke zapadne agencije uraditi šta hoće na tom prostoru”. Postavio je pitanje šta na protestu „Srbija protiv nasilja“ ujedinjuje Srđana Noga, Damjana Kneževića, Mišu Vacića sa Aleksandrom Olenikom koji donosi NATO zastavu…. ”Ok je cilj mržnja prema Vučiću. Morate da imate politiku i cilj a ne ličnu mržnju”’.

Vučić koristi dramu u Rusiji za odbranu vlastite autokratije. U redu je da se poštuju Ustav, zakoni, posebno zakonska – na izborima – smena vlasti. Ali je notornom šešeljevcu Vučiću i do jednog, i do drugog, i do trećeg principa – za koji se demagoški zalaže – koliko i do lanjskih snegova. Da ne nabrajamo primere kršenja svega za šta se bajagi zalaže, iz mora dokaza bilo bi izlišno izvlačiti primere. Osvrnimo se samo na smene vlasti.

Niko iole normalan u Srbiji ne zagovara revolucionarne i pučističke smene vlasti. Svako normalan je za mirne demokratske smene na izborima, pa kako vidimo nominalno i Vučić. Problem je u tome što on – poput svih autokrata – izborne uslove svodi na farsu. Na sprdnju koja obesmišljava izbore. Niti svi građani – velika većina u Srbiji – imaju dostupnost slobodnim medijima, niti su medijski bajagi javni servisi u službi građana, niti su finansijski i ostali društveni resursi jednako dostupni svim akterima izbornih takmaca ne samo u izbornim kampanjama, nego u celokupnom životu društva. Prave harangue vode se protiv opozicije, protiv kritičkih mislećih pojedinaca i društvenih grupa, protiv pravih nevladinih organizacija. Državni resursi su listom u službi odbrane autokratskog režima. Država se enormno zadužuje u inostranstvu, kako bi autokrata populistički delio nepostojeći novac masama, e da bi pridobio njihovo poverenje i izborne glasove. Za takve, a ne za fer izbore zalaže se Vučić, odbijajući ma i minimalne promene u recimo medijskoj sferi, koje bi koliko-toliko otvorile prostor opoziciji za predstavljanje svojih političkih stavova u moru svakodnevne režimske propagande. Zar su u takvim uslovima mogući pošteni izbori i mirna smena vlasti, za koje se bajagi zalaže šešeljavac Vučić? Demagoškim podvalama – što bi se reklo – džiberskim doskočicama, preko režimskih medija sprda se sa građanima, sa njihovim zahtevima za dekonstrukciju farsičnih izbora tako dragih svim autokratima.

Slično je i sa klevetanjem famoznih stranih faktora. Razložna kritika iz demokratskih zemalja ovdašnjih autoritarnih praksi trn je u oku autoritarnoj kasti. O podvalama neobaveštenoj javnosti da su takozvane ‘obojene revolucije’ u funkciji rušenja države, da se i ne govori. Našao je Vučić Putinovog demagoga na mestu ambasadora Rusije u Beogradu, da ovde ljudima soli pamet o tobožnjoj ugroženosti Srbije sa zapada, dok je u njegovoj Rusiji zbog zahteva za slobodnim društvom utamničeno na hiljade ljudi.

Zna Vučić da ovde pobunjeni građani traže pre svega normalno a ne korumpirano truležno društvo, da ne traže hleba preko pogače; zna da traže normalno informisanje, a od vlasti – bilo koje – traže poštovanje zakona, nadležnosti i propisanih procedura. Zna da su elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom i tabloidi pod njegovom kontrolom trovači javnosti. Ali zna i da su laži, obmane i klevete koje se iz tih trovačnica šire u javnosti uslov njegovih pobeda na farsičnim izborima i uslov odbrane njegovog svevlašća.

Sve što je Vučić uobičajeno drvio povodom drame u Rusiji, pre i iznad svega je u funkciji prepariranja nedovoljno obaveštene i manipulisane javnosti s jednim jedinim ciljem – odbrana vlastitog svevlašća. Da li će u manipulacijama i demagogiji i dalje imati uspeha kao u proteklih jedanaest godina, zavisi pre svega od građana. I od ozbiljnosti onih koji se u Srbiji danas predstavljaju Vučićevom nominalnom opozicijom, dakako. Zavisi i od toga koliko će građani – i nominalna mu opozicija kakva god da je – lakomisleno nasedati i na njegove neprekidne igranke sa Kosovom, njegovom najjačom kartom, u kriznim situacijama Vučićevim kecom iz rukava.

(Autonomija, foto: Beta/AP)