Sinišu Malog, nezaobilaznog lika iz ešalona Vučićevih nedodirljivih i spin-majstora Beograda na vodi, afere vezane za moguću korupciju i kriminal sustižu iz dana u dan. Svakodnevne afere prate i kolegu mu, iz istog ešalona, ministra Bratislava Gašića, koje su, za razliku od Malog, u većoj meri vezane za bahatost, sprdanje sa institucijama i nepoštovanje zakona. Doduše, i za Gašića se vezuje sukob interesa (Agencija za borbu protiv korupcije) i moguća korupcija. Kao gradonačelnik Kruševca u ime grada zaključivao je ugovore sa firmama u vlasništvu članova svoje najuže porodice. Ali se Gašić, kaže, neće dati, neće dozvoliti da „neko“ kalja njegov ugled i ugled njegove porodice. Njegovo ime se takođe spominje i u sumnjivim privatizacijama pojedinih medija u Srbiji.

Mali se suočava sa sumnjama nerazgovetne kupovine brojnih stanova u Bugarskoj; sumnjivim uslugama (i protivuslugama) tokom direktorovanja u Centru za tendere Agencije za privatizaciju; nejasnim poklonom zemljišta očevoj firmi (10 hektara u Banatu); sumnjama za odavanje poslovnih tajni ocu zainteresovanom za privatizaciju subotičkog proizvođača vagona „Bratstvo“ neposredno pred privatizaciju, čime je oca i kompanjona mu stavio u povlašćen položaj pred konkurencijom; direktorsko mesto u „Lukojlu“ nakon što je „Lukojlu“ Agencija prodala “Beopetrol“; razni upravni i nadzorni odbori… Videćemo hoće li KRIK otkriti toga još, jer afere ne otvaraju nadležene institucije za borbu protiv korupcije i kriminala nego istraživački novinari, koji su zbog toga na meti režimskih tabloida.

Zatečen aferama i (ne)spornim dokazima, Mali se poziva na profesionalnost, zakonitost u radu, tvrdi da novinari istraživači barataju falsifikovanim dokumentima. Spreman je kaže za poligraf, podneće tužbu za klevetu njega i porodice. Vučić ga nije pustio niz vodu, bar za sada. Bez bilo kakve istrage, Vučić tvrdi da Mali u Bugarskoj nema više od jednog stana. Institucije će, tvrdi Vučić, uraditi svoje, pa ako je tačan i deseti deo onog s čim se povezuje Mali, neće biti gradonačelnik Beograda. Svojevremeno je u aferi „helikopter“ pre bilo kakve istrage kategorički izjavio – valjda kao poruku istražnim i sudskim organima – da „ne da“ ministre, ni Gašića, ni Lončara i tačka! Koliko vidimo, u ovom slučaju drži reč. Afera je već skoro zataškana, zaboravljena, a zakon, nadležnost institucija, ma ‘ajte molim vas. Zna se ko je ovde zakon.

Institucije za borbu protiv korupcije i kriminala u slučaju Malog za sada ćute. Pojačavaju utisak kompromitovanosti što nečinjenjem, što selektivnim činjenjem. Ništa novo, tako su se ponašale i za vreme prethodnih vlasti. Čekaju li i sada nečiji mig, poruku? (Pre)ažurnost pokazuju samo u hapšenju kadrova opozicionih stranaka, sada prvenstveno DS, pri čemu na im na sudovima padaju bezmalo sve optužnice. Protiv pripadnika vladajućeg režima, pogotovo onih iz ešalona nedodirljivih, bez miga zna se koga – vidimo ništa ne pokreću. Ili se varamo? Sve sluti da će i najnovije afere završiti kao i nedavne, pred novim će pasti u zaborav, poput „helikoptera“, incidenta na Paradi ponosa, saniranju površinskog kopa „Kolubara“ i bezbrojnim drugih.

U Vučićevoj hijerarhiji nedodirljivih, Siniša Mali izgleda kotira visoko. Bar tako sada izgleda. Svojevremeno je kao Vučićev ekonomski savetnik javnosti predstavljen kao kec iz rukava. Bez uobičajene radikalske agresivnosti, smiren, u prvi mah skoro građanski tip. U pompezno najavljenim poslovnima sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima nametnuo se kao nezaobilazni Vučićev pratilac, kao tumač aranžmana koji će navodno preporoditi Srbiju. Oni čije pamćenje seže dalje od nedelju-dve dana nisu zaboravili bajke o deset (!) novih aviona u floti „Air Serbije“ već za nekoliko meseci nakon potpisivanja ugovora; preko 700 miliona dolara godišnjeg doprinosa budžetu Srbije (!!!); skoro 21 hiljada zaposlenih u kompaniji i oko nje. Sve je to brzo palo u zaborav. Danas se niko od emitera ne usudi – a javni servisi bi morali – da na ekrane pusti svojevremene bajke Malog i pokaže kako danas stoje stvari sa obećanjima vezanim za „Air Serbiju“; da kaže koliko je novih aviona u floti, koliki je doprinos budžetu Srbije, koliko je zaposlenih… Do javnosti dopiru glasovi ozbiljnih analitičara, koji govore o gubicima kompanije, o skrivenim indirektnim subvencijama države. Nakon afera koje obelodanjuje KRIK legitimne su sumnje da li se ko oko osnivanja „Air Serbie“ lično okoristio i ima li još lične koristi? Građani očigledno nisu.

Nakon što je lakovernoj javnosti što ‘no se kaže na brzaka „prodao“ bajke o avionskoj kompaniji, Vučić je Malog prešaltao na mesto gradonačelnika Beograda i promotera tzv. Beograda na vodi. Sledile su nove bajke o 3,5 milijarde dolara arapskih investicija; završetak „grandioznog projekta“ za četiri do šest godina; te gradnja samo što nije počela; te ovo, te ono… Stvar se malo izlizala, pa sad Mali govori o mogućoj reviziji ionako smutnog projekta, za čiju je realizaciju na brzinu usvojen lex specialis. Kako onda verovati slatkorečivim kadrovima prihvatljivim svakoj vlasti? Kako verovati onima, koji takve „kadrove“ angažuju i štite? Kako pristati da nam takvi odlučuju o životima? Može li se sa takvima na čelu iz bede, mogu li nas takvi uvesti u EU?

Svega smo se nagledali, pa je moguće i nešto sasvim treće, na primer da je u pitanju vešto vođen obračun unutar SNS, pri čemu je neko predviđen za politički odstrel. Možda Mali, koji se u dosadašnjoj Vučićevoj hijerarhiji činio posebno visoko kotiran. Unutarpartijski obračuni oko plena – poznato je – ne prezaju ni od čega. Naprotiv.

(Autonomija)