Ništa bolje ne može objasniti despotski karakter Aleksandra Vučića – od istine o sebi – koju je nesmotreno izgovorio komentarišući američke sankcije poniznom mu slugi Aleksandru Vulinu (srpskoj horor priči za sebe).

Da se najboljem i najdoslednijem đaku ratnog zločinca Vojislava Šešelja Aleksandru Vučiću ništa ne može verovati, razumnim ljudima je bilo jasno još kad se kao ostrašćeni šovinista-junoša, ratni huškač, pojavio devedesetih godina prošlog veka na političkoj sceni Srbije. Od prvih dana javnog delovanja, kad se se pred  učiteljem ponizno povijao (i danas povija) kao mlada vrba, sve je bilo – i do danas ostalo – poza, manipulacija, cinizam. Bezočnost.

Da bi postao, i ako može beskrajno opstao centar nekontrolisane moći, ne preza ni od čega. Ništa mu nije sveto. Sve je kod njega u funkciji bolesnog ega. Otud priče, verovatno tačne, da dnevno prati svoj rejting i – poput svakog autokrate i diktatora – strepi od pada popularnosti. Već i stagnacija visokog  indeksa popularnosti izaziva mu zebnju. Pomisao na ograničavanje razobručene moći noćna je mora svih neobuzdanih vlastodržaca, a suočavanje sa  gubitkom moći vodi ih u agoniju. Gubitka vlasti i svođenje na nivo običnih smrtnika, autokrati i diktatori se boje, štono se kaže, ko đavo krsta. U fazi gubljenja moći spremni su na sve.

Vučića je dakle – po vlastitom priznanju – devedesetih baš bilo briga za sankcije koje su uvođene za njega i ostale srpske ratne huškače i ratne kolovođe. Uvedene su i za celu Srbiju, odnosno ondašnju – na ratna zla usmerenu – Miloševićevu bastard državu (SR Jugoslaviju). Tačno je da sankcije ni u čemu nisu pogađale bandu na i oko vlasti, pa ni Vučića. Naprotiv, banda je – budući je kontrolisala sve resurse i sve institucije – krenula u sveopštu kriminalizaciju i pljačku društva. U razaranje do tada kakvih-takvih institucija, u sprdanje sa zakonima i razaranje morala, u rasap društva i države. Uz podivljali nacionalšovinizam i ratnu histeriju to je bio fatalni udarac za srpsko društvo i državu, od kojeg se do danas nije oporavilo. Kako stvari stoje, u skoroj budućnosti i neće. Milošević-Šešeljevi đaci su duboko ukorenjeni u sve pore društva, a da nevolja bude veća, i najveći deo srpske opozicije nije puno odmakao od katastrofalnih svetonazora utemeljenih fatalnih devedesetih kao maltene zavetna baština. Šanse i nade za oporavak Srbije posle Miloševićevog termidora prokockale su postmiloševićevske vlasti. Nije, dakle, sve ni na Vučiću, Vulinu, Gašiću, Dačiću i ostaloj kamarili mračnjaka iz devedesetih. Postpetooktobarci su pred njima širom otvorili velike dveri – kao što se teatralno otvaraju pred Putinom – i brzo ih vratili na vlast.

Ni vlast, ni dominantna opozicija Putinovoj Rusiji neće da uvedu sankcije, a tobože i jedni i drugi hoće u EU (hoće, naravno, EU pare). Sankcije će, kažu, pogoditi obični narod Rusije – mi smo to, jelda, iskusili – a tamošnju vlast neće ni dotaknuti. To je –naravno – tačno, ali se previđa ključna stvar – sankcije su se onomad uvodile protiv Miloševićeve Srbije, i uvode danas protiv Putinove Rusije, pre svega da smanje ratne resurse i kapacitete za agresorske ratove. Onda Srbije (koja bajagi nije bila u ratu) a sada protiv zločinačke Putinove agresije na Ukrajinu. Patnje građana su nažalost neminovna kolateralna šteta.

U Srbiji su za Miloševićevih ratova  i sankcija prosečne plate spale na nekih 20, a često i manje, tada nemačkih maraka. Banda je dakako bila odlično zbrinuta pljačkom i švercom enormnih razmera. Ološ koja se uzdigla u vrhove društva je sticala ’prve milione’ i za sankcije ih – kako reče Vučić – nije bilo briga. Tačno je da je običan narod u redovima čekao za hleb, mleko, ulje, da se benzin kupovao na flaše izvan praznih benzinskih pumpi… Nesporno je da je narod patio, ali ne samo zbog sankcija. Ratovi koje je Srbija tih godina na sve načine podržavala i logistički obezbeđivala, bili su – kao i svi ratovi – izuzetno skupa rabota. Oni koji za tadašnju bedu naroda krive samo sankcije, jelda, bezdušnog Zapada, to – kao i suludost tih ratova – prećutkuju. Ali, šta su – objektivno rečeno – tadašnje patnje stanovništva Srbije bile, u odnosu na neviđena razaranja, masovna ubistva, etnička čišćenja, pljačke, silovanja i slične gadosti koje je Miloševićeva ratna mašinerija nanosila susednim narodima? Koji su, uz sva ratna zla na svojim ognjištima, oskudevali u svim potrepštinama kao i građani Srbije, samo u drastično većem obimu. U tom ratnom bezumlju stradali su dakako i Srbi gde su se vodili ratovi. I te kako. I te ratne žrtve – velika srpska stradanja – idu na račun ratnih kolovođa i huškača.

I građani Rusije, koji uprkos ratu i stradanju hiljada i hiljada ruskih vojnika, ruske mladosti, još uvek većinski podržavaju monstruma iz Kremlja, na svoj način pate zbog sankcija (i tek će patiti) – kao i zbog visoke cene zločinačkog agresorskog rata, da se ne prećutkuje – ali su njihove patnje nemerljivo manje od razaranja, smrti, egzodusa i ostalog zla  koje narodu Ukrajine nanosi Putinova agresija. Misle li o tome licemeri koji su protiv uvođenja sankcija Rusiji? Mir i bezuslovno povlačenje agresora u svoju zemlju omeđenu pre rata protiv Ukrajine koji je počeo 2014.g, tamo  je jedino pravedno rešenje za patnje oba naroda. Posle nek se svode materijalni i moralni bilansi .

Pored vojnog – posredno smanjernje ratnog potencijala agresora – sankcije su pre i iznad svega moralni čin u odbrani nevinih žrtava od sumanutih zločinačkih projekata. To je dijalektika, sve ostalo je licemerje. Neuvođenjem sankcija Putinovoj Rusiji, Srbija se moralno potpuno kompromitovala. I vlast i opozicija, koja u toj sramoti podržava proputinovsku vlast. U krajnjem, sumanuta srpska lojalnost zločinačkom kremaljskom režimu je – ako se gledaju stvarni interesi Rusije i ruskog naroda – protivruski čin, kojeg će se nekad, nadajmo se, normalna Srbija stideti pred nekad, nadajmo se normalnom Rusijom.

Uvek manipulativno proračunati Vučić – sav, jelda, patetično obuzet brigom za narod i državu – niotkoga teran je, dakle, neoprezno priznao da ga je zbog sankcija koje su devedesetih uvođene protiv njega implicite priznao da ga je, da prostite, bolela ona stvar. Dok je narod patio, on je – kao i ratnozločinačka banda kojoj je pripadao, rešavao stambeno pitanje. Dok su NATO bombe padale po Srbiji, ratni huškači i ratne kolovođe pod sankcijama mrskog zapada su zaposedali luksuzne prekomotne stanove na prestižnim beogradskim lokacijama. To se zove briga za narod i otačastvo – miloševićevsko-šešeljevska dakako – pod čijom smo paskom, blagoš nama, i danas.

Šta će autokrata – zbog opijenošću vlasti sa mnogo strana s razlogom sateran uza zid – učiniti povodom američkih sankcija vernom mu slugi, nek vidi. Neće biti za čuđenje ako u odbrani poslušnika – Vulina i drugih – žrtvuje Srbiju i isturi je ispred sebe. Ne bi mu bilo prvi put, kao ni njegovim ideološkim i političkim učiteljima.

(Autonomija, karikatura: STUPS)