U subotu 11. jula Omladinska grupa Helsinškog odbora za ljudska prava upriličila je u novosadskim prostorijama Odbora izložbu na temu Srebrenice. Izložene su fotografije koje su snimili vojvođanski učesnici seminara koje je, u dva navrata, Odbor organizovao u Srebrenici.
Pre 14 godina, kada je počinjen genocid, članovi Omladinske grupe jedva da su krenuli u osnovnu školu. Za četrnaest godina neki od njih će, verujem, zauzeti upravljačke pozicije u Srbiji. U ovome trenutku oni su još uvek studenti, zainteresovani da se društvo u kome žive i u kome će, koliko sutra, graditi vlastitu egzistenciju i karijere, suoči sa mračnim stranicama svoje istorije.
Za razliku od srbijanske političke klase i njezine intelektualne kreme i pavlake, članovi omladinske grupe su se ovom izložbom iskazali kao odgovorni društveni subjekti. Oni ne okreću glavu i ne prihvataju jeftino političko dociranje o tome da u ratu svi čine zločine. Ne beže od užasavajuće prošlosti i ne brane se rečima da su, u danima kada je nad Bošnjacima počinjen pokolj, bili – deca. Za četrnaest godina oni su odrasli, ali je srbijansko društvo ostalo zgrčeno u odbijanju da se sa zločinom suoči. Počinjen u ime nacije, taj zločin zadire u njihov politički identitet i oni ovom izložbom pokušavaju da se sa njim izbore. Oni znaju da insistiranje na izopačenoj prirodi Miloševićevog režima nije dovoljno i da se stvari moraju mnogo dublje zahvatiti, da se mora odgovoriti na pitanje – šta je to što je unutar srpske nacije trajnije od Miloševića i koje su to i kakve strukture i ideologije, u datom trenutku, eskalirale u masovne zločine i genocid?
Za ovu vrstu suočavanja nacionalna reprezentacija nema ni volje, ni smelosti. Kada je Srbe trebalo pozvati da se «oslobode svih koji im zagađuju slobodu», tada nacionalnoj reprezentaciji nije manjkalo ni entuzijazma, ni idealizma. Ali sada, kada treba zaroniti u sav proizvedeni užas, zločin i sramotu, nema ni traga od nekadašnjeg nacionalističkog idealizma. Ostala je samo intelektualna mizerija i građanski kukavičluk.
Nacionalistički režim je za sobom ostavio užasne posledice – mrtve, prognane, razorene domove, uništenu privredu i još nešto – potpuni moralni kolaps srbijanskog društva, od koga se Srbija do danas nije oporavila. Njena elita ovih dana zauzima univerzalističku moralnu poziciju i insistira na potrebi da se osude svi zločini. Naravno, ali samo zato da se ne bi osudio najveći među njima, onaj koji je u naše ime počinjen u Srebrenici.
Prošlost nikada nije mrtva, zapisao je čuveni američki pisac Vilijem Fokner. Članovi Omladinske grupe Helsinškog odbora znaju da je prošlost živa i da je takvom, živom dakle, čini mizerija i kukavičluk srbijanskih elita. Oni ne pristaju na priču o nekakvom demokratskom nacionalizmu, jer dobro znaju da se preko njega prisvaja uloga žrtve, prerađuje prošlost i potiskuje nacionalističko nasilje, šovinistička isključivost i fašizam vlastite nacije. Oni znaju da suočavanje sa prošlošću ima smisla tek ako se svako od nas suoči sa svojim vlastitim držanjem u vremenu kada su se ljudi otimali, zlostavljali i ubijali. Priznanje da smo bili kukavice, licemeri i podlaci neće izmeniti prošlost, ali će, možda, doprineti da se ona ne ponovi.
Nade mladića i devojaka iz Omladinske grupe Helsinškog odbora zaslužuju svaku vrsu podrške i poštovanja.