Kada je stupao na dužnost predsednika Srbije, Boris Tadić se zakleo da će sve svoje snage posvetiti poštovanju Ustava. Kako to čini, najbolje govori činjenica da je pre neki dan potpisao Zakon o elektronskim komunikacijama. On je, naravno, mogao i da iskoristi mogućnost koju mu pruža Ustav i uskrati svoj potpis, ali nije. Srbija je u krizi, broj nezaposlenih raste, opozicija gunđa i pritiska, bezbednosni rizici i izazovi imaju trajnu dozvolu boravka. Zašto bi, dakle, predsednik opterećivao građane svojim natezanjem sa Narodnom skupštinom, i to još oko nekih nebitnih, skolastičkih pitanja.
Koliko sam razumeo, Tadić je pomenuti zakon potpisao iz dva razloga. Prvi je uverenje da će zakon doprineti ekonomskom razvoju zemlje, da će podstaći tržišnu utakmicu i omogućiti zaštitu javnog interesa.
U javnosti se, doduše, više govorilo o nekim drugim stvarima. Razni akteri, od stručnih udruženja, preko civilnog društva do nezavisnih institucija su iskazivali zabrinutost i ukazivali na problematična rešenja koja će u Srbiji, toj fotomontaži pravne države, korupcije i afričkog voća, dovesti do zloupotreba i teških povreda građanskih prava. Jedni su zakon ocenjivali kao veliki korak unazad, drugi su pominjali policijsku državu, treći su prstom upirali u Ustav i upozoravali da se protivno ustavnoj normi policiji i bezbednosnim službama omogućuje da, bez odluke suda, prate ko, s kim, kada, gde i koliko. U ljubavi, kaže Slavoj Žižek, uvek učestvuje troje, ali nisam siguran da je bradati lakanovac mislio baš na organe bezbednosti.
Predsednik Republike je, kako se to već i očekuje od čoveka kome se ne može osporiti manjak empatije, podelio zabrinutost sa svima koji su zabrinutost iskazivali i – potpisao zakon. Javnost dobro zna, smatra on, da secesionizam, terorizam i kriminal podrivaju državu i da ona, to je drugi razlog, u takvim situacijama mora efikasno da reaguje. A da bi to mogla, onda joj treba –  voljom političke klase, a kako drugačije – barem sud skinuti s vrata. Uostalom, ako je Srbija javno deklarisala članstvo u EU, zar se od nje onda ne očekuje da se, u sličnoj situaciji, ponaša kao i ostale zemlje. Zar Amerikanci nisu, na primer, nakon 11. septembra doneli svoj sramni Patriotski akt?!
Jesu. Ali ono što Amerikancima daje moralno pravo da se ponose svojom slobodom i da navode sebe kao primer ostalima nije Patriotski akt, nego hrabrost građana da odbiju i ospore naloge istražnih agencija da im, na temelju tog akta, ustupe tražene podatke. Baš bih voleo da vidim koji će od internet provajdera, na primer, odbiti sličan nalog srbijanskih službi, pozvati se na Ustav i demonstrirati građansku vrlinu, s pravom očekujući da ga svi ostali u tome javno i odlučno podrže i slede, bez toga da se tajno preračunavaju i svoj kukakvičluk krste  pogrešnim imenom.
U Srbiji svaki političar zaslužuje priliku da stvori problem i da ga posle rešava. Zašto bi Boris Tadić bio izuzetak od tog zlatnog pravila. Potpišeš zakon, a onda saopštiš da treba preispitati sistem, kako bi se osigurala ravnoteža između građanskih prava.
Još jedna sitnica na kraju. U ovoj  zemlji nekoliko mladih ljudi je mesecima držano u pritvoru pod optužbom da su, bacajući molotovljev koktel na grčku ambasadu, počinili delo međunarodnog terorizma. Ti mladi ljudi, njih ukupno šestoro, nisu predstavljali nikakvu pretnju po režim, ali bi njihove ideje, možda, u dogledno vreme mogle da se „prime“ i postanu nezgodne  po one koji od vlade očekuju da nastavi sa ovakvom „tržišnom utakmicom“, utakmicom u kojoj jedni proždiru Srbiju, a drugi vlastite prste.