Želeo bih da izreknem nekoliko napomena opštije prirode, jer smatram važnim da se, u raspravi o nacionalnim savetima i informisanju manjina, dotaknemo i konteksta. Želim, prvo, da podsetim na činjenicu da je zakon o nacionalnim savetima drugi po redu zakon od krucijalne važnosti za manjine.drugo, ovaj zakon se donosi sedam godina i pet meseci nakon donošenja zakona o manjinama. Za tih sedam godina i pet meseci politička mapa Zapadnog Balkana se promenila, dve su države nestale, a jedna nova je nastala. Države na ovim prostorima, očito, nisu stabilne tvorevine, one  nastaju i nestaju, ali manjine opstaju.
Kada je o nacionalnim savetima reč, oni su od strane manjina recipirani kao institucije od strateške važnosti za očuvanje kako njihovog identiteta, tako i za ostvarivanje njihovih prava, pa i ovog o kome danas da govorimo. Nije interes manjina, ali, isto tako, ni interes države, da Srbija sklizne u bespravlje, a to je ono sa čime smo bili suočeni poslednjih godina. Pripadnici mađarske manjine su prvi izbrali svoj savet, čini mi se 2002 godine, i njemu je mandat odavno istekao. Novi savet nije izabran, jer zakon kojim bi se uredilo pitanje izbora nije donet. Donošenje ovog zakona je u više navrata najavljivano, pa odlagano, i to, ako nije stvorilo a ono je potvrdilo jedan dosta mučan i neprijatan utisak da je pitanje manjina nevažno, da uvek postoje druga i važnija pitanja, da za manjine uvek ima vremena, da manjine treba da budu strpljive. Manjine su, moram reci, bile više nego strpljive i ta se njihova trpeljivost u Srbiji graniči sa političkim mazohizmom.
Postoji, međutim, još nešto što zabrinjava manjine, a to je sklonost političke klase u Srbiji da se ignorantski odnosi prema definisanim obavezama. Statut Vojvodine je najbolja ilustracija takvog odnosa. Taj politički manir da se krše ustavne i zakonske norme, ta neodgovornost i prezir prema pravu i vladavini prava, jeste ono što zabrinjava i manjine, ali ne samo njih, nego i sve građane kojima je stalo do pristojnog društva i uređenog poretka. Ako je primena ustavnih i zakonskih normi podložna dogovaranju i političkom pregovaranju,  ako je politički voluntarizam temeljno načelo a ustav i zakoni samo hartija koja trpi sve, onda nikakav zakon o nacionalnim savetima, pa bio on i najbolji mogući, neće stvoriti kod manjina potrebnu sigurnost i uverenje da će se njihova prava efikasno ostvarivati.
S ovim u vezi je i sledeći problem – u Srbiji ne postoji koherentna i osmišljena manjinska politika. To je u više navrata konstatovano i to se lepo vidi na normativnom planu. Postoje zakoni koji sadrže međusobno protivrečne pravne norme, ono što jedan zakon omogucuje, drugi zabranjuje i to manjine dovodi u šizofrenu situaciju. Pošto društvom dominira politička volja a ona je veoma promenljiva, to onda rezultira protivrečnim rešenjima. Konfuziju uvećava i ovaj zakon o nacionalnim savetima, pošto se njime omogućuje da nacionalni saveti osnivaju medije, odnosno da republika, pokrajina ili lokalna samouprava delimično ili u celini prenesu na nacionalne savete osnivačka prava nad medijima (ako ovi u celini ili delimično informišu na jeziku manjine). Dakle, ovim zakonom ne samo da se produžava konfuzija, nego se političkoj klasi i dalje omogućuje da arbitrira, a prava manjina se vezuju za dogovore i parcijalne interese raznih frakcija političke klase.
Pre nekoliko godina, kao što znate, Skupština Vojvodine je donela odluku da se osnivačka prava nad štampanim medijima prenesu na nacionalne savete. Ova odluka je izazvala kontroverzne reakcije u javnosti, jedni su je podržavali, a drugi osporavali. Nikada, međutim, niko nije napravio, kako mi se čini, analizu i ponudio odgovor na pitanje šta je informisanje na jezicima manjina dobilo tim transferom. Da li je ono unapređeno i poboljšano ili je regresiralo? Da li su mediji postali slobodni i nezavisni ili ne? Jesu li etnička oglasna tabla ili otvoren kanal interetničke komunikacije? Itd. Slična se pitanje mogu postaviti i kada je reč o medijima na jeziku etničke većine.
Pre dve godine Fond za otvoreno društvo se u jednom istraživanju bavio informisanjem na jezicima manjina. Istraživanjem se želelo doći do odgovora na pitanje – da li su i u kojoj meri pripadnici manjina zadovoljni kvalitetom medijske ponude? Imaju li poverenje u medije na maternjem jeziku? Šta misle o uređivačkim politika i šta očekuju od medija?
Rezultati istraživanja su pokazali da pripadnici manjinskih kulturnih elita u velikoj meri prate medije na maternjem jeziku, da kritički referiraju o problemima informisanja, da su svesni činjenice da je medijski prostor predmet interesovanja brojnih subjekata koji se i prepoznaju kao činioci koji utiču na uređivačke politike.
Evo nekoliko šturih detalja iz tog istraživanja:
a)    pripadnici kulturnih elita više prete štampane, nego elektronske medije, ali njihovu potrebu za potpunijim informisanjem više zadovoljavaju elektronski mediji.
b)    da li su zadovoljni kako ih informišu mediji na maternjem jeziku? 8% ispitanika je iskazalo zadovoljstvo a 30% nezadovoljstvo, 61% je iskazao delimično zadovoljstvo
c)    šta se najviše zameraju medijima? Najčešće nespremnost da se otvore osetljive teme, zatim na nekompetentnost, površnost, pristrasnost u izveštavanju i odsustvo jasnog stava.
d)    samo 11% ispitanika smatra na u medijima na jezicima manjina postoji samostalna uređivačka politika, 58% smatra da je ona naklonjena centrima moći, a 28% ispitanika je iskazalo uvrenje da je uređivačka politika potpuno pod uticajem centara moći.
e)    kao činioce koji najviše utiču na uređivačke politike pripadnici kulturnih elita su naveli – političke stranke, osnivače, reprezentativna tela, dakle nacionalne savete, redakciju (svojim profesionalizmom), lokalne finansijere, donatore, kulturna udruženja, NVO, uticajne pojedince, itd.
Dakle, ispitanici su identifikovali nacionalne savete kao jednog od aktera koji utiče na uređivačku politiku manjinskih medija, kojima se, opet, zamera pristrasnost i nespremnost da otvore osetljive teme.
Nisam siguran da će nakon usvajanja ovog zakona manjinski mediji pokazati više spremnosti da otvaraju osetljive teme, niti da kritički tematiziraju rad nacionalnih saveta, ako ovi imaju mogućnost da utiču, recimo, na raspodelu budžetskih sredstava koja su namenjena radu  manjinskih medija.
Kada je o perspektivama informisanja na jeziku manjina reč, u pomenutom istraživanju Fonda za otvoreno društvo dve trećine ispitanika je odgovorilo da će privatizacija uticati na informisanje manjina, ali da manjinski mediji i pored toga imaju budućnost.
Dakle, kada govorimo o perspektivama informisanja na jezicima manjina, jedno od ključnih pitanja je da li će proces privatizacije medija biti nastavljen ili ne? Stanje u kome se sada nalazimo je neprihvatljivo – jedni su mediji privatizovani, a drugi su još uvek u vlasništvu lokalnih samouprava, jedni se mediji moraju snalaziti na tržištu, dok drugi primaju kakva-takva sredstva iz budžeta.
Predstavnici manjina su politički podržali privatizaciju medija, ali su i ukazivali da ona vodi sužavanju njihovih prava. Kasnije su se čuli i predlozi da se manjinski mediji ili mediji koji informišu na jezicima manjina izuzmu iz procesa privatizacije. Pošto je nemoguće zalagati se privatizaciju i insistirati na istom obimu manjinskih prava, onda, po mom mišljenju, treba nastaviti sa privatizacijom. To, međutim, ne znači da država treba da prepusti manjinske medije surovoj logici tržišta, ali isto tako ni da preuzme na sebe kompletno finansiranje medija. Ona bi morala povoljnim kreditima, manjim porezima, tehničkom pomoći ili na neki četvrti način da u prvo vreme olakša i pomogne izlaženje tih medija, pre nego se oni okrenu tržištu. Privatizacija vodi sužavanju manjinskih prava, ali to je rizik koji se mora podneti, ako se hoće mediji koji su u stanju da otvaraju delikatne teme  i doprinose kvalitetnijem informisanju.
Na kraju želim da postavim i jedno pitanje koje je, možda, trebalo postaviti na samom početku, a to pitanje glasi – Šta su to nacionalni saveti? Jesi li oni državni organi ili ne? Zašto je to pitanje važno? Zato što se u jednom od zakona kaže da se država ni posredno, ni neposredno ne može javiti u ulozi osnivača medija.
(Govor na Okruglom stolu „Informisanje na jezicima nacionalnih manjina: stanje i perspektive posle usvajanja Zakona o savetima nacionalanih manjina“, održanog u Beogradu, u prostorijama NUNS-a, 27. jula 2009.)