Početkom juna, Muamer Zukorlić se borio za glasove birača; pokazalo se uspešnije od konkurencije. Pobeda Bošnjačke kulturne zajednice bila bi mu još slađa da su Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić imali kuraži da se povedu za njegovim primerom i stanu na čelo konkurentskih listi. Tada bi Zukorlić s puno prava mogao reći da su na izborima Bošnjaci pokazali i u koga to, od njih trojice, imaju najviše poverenja.
Danas, tri nedelje nakon izbora, Zukorlić je opet u vatri. Samo što ovaj puta nema sebi nasuprot konkurentske liste, aljkavu administraciju, izborne smicalice i režimske službe, nego – glupost. Dakle, mnogo ozbiljnijeg protivnika od prethodno pomenutih, protivnika kojeg nije moguće jednom i zauvek pobediti, protiv koga nema efikasnog leka i koji, na našu nesreću, u Srbiji uvek ima dobre šanse.
Prošle subote “Blic” je, da podsetim, objavio fotomontažu na kojoj se muftija Zukorlić i papa Benedikt XVI drže za ruke. To autoru, očito, nije bilo dovoljno, nego je otišao i korak dalje, uživeo se u ulogu stiliste, pa je muftiju “obukao” u pravoslavni kostim.
Siguran sam da je istog dana kada je objavljena, informativna služba najmanje države na svetu u svojoj arhivi već imala pomenutu fotomontažu, ali Vikar Isusa Hrista i sluga slugu božijih se nije oglasio. Za razliku od naslednika svetog Petra, predstavnici islamske zajednice su reagovali, i to vrlo oštro. U saopštenju Mešihata travestija je ocenjena kao uvreda verskih osećanja muslimana i poziv na pokrštavanje. Od odgovornog urednika i vlasnika “Blica” je zatraženo javno izvinjenje i simbolična nadoknada u iznosu koji će “Blic” sa kioska zauvek preseliti na obalu na kojoj nema ni čitalaca, ni šaljivih stranica, ni fotomontaža, ni gluposti. Preseliti, naravno, vrlo uslovno rečeno, ukoliko “Blicu”, nakon svega, ostane barem evro za pod jezik, kojim bi čamdžiji platio usluge prevoza.
Potpuno se slažem sa muftijom da je 100 miliona evra odštete sitnica i nedostojna svota. Ali, ako je u pitanju simbolična nadoknada, ako je kolona nula iza jedinice nevažna, ako nule, ma koliko da ih je, ne mogu sanirati bol i obezbediti satisfakciju, onda je, uz već počinjeno izvinjenje “Blica”, za tu vrstu odštete i jedan evro sasvim dovoljan.
Ako sam u pravu, a verujem da jesam, šta je, onda, ovo što se sada odigrava pred našim očima? Ništa drugo nego lagani trening, mala pokazna vežba, demonstracija spremnosti islamske zajednice da, za razliku od srbijanske vlade i sportske reprezentacije, deluje kao uigran i efikasan tim. Poruka, ako to još uvek nije primećeno, da se stvari menjaju, da se zajednica homogenizuje, da postoji čovek kome su Bošnjaci na izborima u većini rekli Da i koji neće biti sam kada kaže Ne. Čovek koji ne propušta prilike, koji kontroliše stvari i sa kojim ubuduće treba da se dogovara i vodi politika.
Krećemo se, dakle, na vrlo skliskom terenu srbijanske politike, terenu odvratnog multikulturalizma, slobode štampe i, da tako kažem, prava gluposti da se javno eksponira. Ljudi, ma kojoj veri, naciji ili profesiji da pripadaju imaju pravo na glupost. Neko tu glupost može čak i da štampa, ali od gluposti ne treba praviti politiku – prvo: nije zdravo, drugo: nije pametno, treće: ispostavljeni računi se neće plaćati novcem, nego slobodom.
Možda grešim, ali i drugu pruženu priliku muftija Zukorlić je iskoristio, gle, u svoju korist. Legitimisan na izborima, zadovoljan odzivom na mobilizaciju i trenutnim funkcionisanjem zajednice, on sada mirno može da sedne za sto na kome će se mandati pretvarati u upravljačke pozicije, deliti mnogo toga i odlučivati o krupnim stvarima. Neka mala pokazna vežba i bude interna stvar Bošnjaka, ali sve drugo nije i tiče se svih nas.