U Srbiji retko ko nema nekog ko je emigrirao, bilo da je reč o članovima uže ili šire porodice, ili prijateljima. Prema podacima iz 2023. godine, a navode ih međunarodni izvori, iz naše zemlje godišnje emigrira od 15.700 do 49.000 ljudi. Na sajtu Instituta za razvoj i inovacije, objavljeno je da, prema Republičkom zavodu za statistiku i Popisu stanovništva iz 2022. godine, godišnje iz Srbije emigrira u proseku između 25.000 do 27.000 ljudi, uz „ogradu da je to istraživačka procena, a ne podatak koji se može izvesti iz rezultata Popisa stanovništva, usled nepotpune uporedivosti Popisa iz 2022. godine sa Popisom iz 2011. godine“. Na sajtu se dodaje da je Republički zavod za statistiku u periodu od 2011. do 2022. godine, iz Srbije emigriralo oko 300.000 ljudi. Prema priređivačima ovih informacija (N1, Srbija) iz Srbije godišnje emigrira jedan Bor ili Pirot. U istom tekstu, autori navode i analizu „Troškova emigracije mladih“ iz 2019. godine, prema kojoj, izraženo u novcu, Srbija „godišnje trpi gubitak između 2,5 i 3 milijarde evra, usled emigracije ljudi u koje je ulagano kroz njihovo obrazovanje, kao i usled toga što više ne učestvuju u kreiranju BDP-a Srbije“.

Mimo ovih, samih po sebi, uznemirujućih i rečitih statističkih podataka i brojki, ulazak u lične priče onih koji su Srbiju napustili i ne žele da se vrate izaziva čitav spektar osećanja – od žaljenja što su nas napustili neki vredni ljudi, do zadovoljstva jer im je tamo negde, kako kažu, život mnogo bolji. Indikativno je da većina njih kao razlog odlaska ne navodi „samo“ ekonomske razloge i socijalni položaj, već i ukupan sunovrat vrednosnih sistema zemlje u kojoj su rođeni i koju, do jednog trenutka u vremenu, nisu želeli da napuste.

Neki od mojih prijatelja emigranata nisu želeli da se u sećanjima vraćaju na taj trenutak i izgovarali su vrlo slične formulacije, naime, da im je i posle desetak ili više godina bolno da ponovo prolaze svoje tadašnje razloge i odluke. Neki su, ipak, podelili sa mnom svoje priče. Na pitanja o motivima odlaska, o tome da li ih je „tamo“ ipak dočekala uređenija država i nešto što jeste socijalna pravda, kao i o tome da li i pod kojim uslovima bi se vratili, odgovorili su mi, uz upečatljivu mešavinu gorčine i optimizma, Jelena Fiser i S.J. (koji je, ipak, želeo da ostane anoniman). Ovo su njihove priče.

Jelenina priča (Holandija)

Ubistvo Zorana Đinđića je događaj koji je učinio da prvi put poželim da napustim Srbiju. Ja do tada nisam bila od onih koji maštaju da žive u inostranstvu, na Zapadu, i stoga nisam razmišljala o nekakvoj konkretnoj zemlji u kojoj bih volela da pronađem svoj novi dom. Svet je trebalo da me ima kao putnicu, flanerku i upijačicu zanimljivih priča i zanosnih predela, a tu oko Beograda valjalo se trajno boriti za koncept izvesnije, odgovornije i radosnije budućnosti. Jer, i taj Beograd je Svet, zar ne? Konstantna ekonomska nestabilnost i večita improvizacija i dovijanje da se preživi nikada zapravo za mene nisu bili važan motiv da odem. Potičem, uostalom, iz porodice u kojoj su opšte društveno dobro i pravda uvek bili važniji od naše lične materijalne koristi i trenutne gladi, zbog čega smo porodično platili veliku cenu.

Dakle, par dana nakon njegovog ubistva, stajala sam u redu ispred holandske ambasade, čekala da pokupim vizu i slušala razgovor između obezbeđenja ambasade i njegovog poznanika u kome obezbeđenje kaže kako je Đinđić dobio ono što je zaslužio jer je hteo da izruči Ratka Mladića haškom sudu i kako drugačije nije ni moglo da se očekuje. Ja u tom trenutku ne znam da li to obezbeđenje plaća Kraljevina Holandija ili Republika Srbija (i Crna Gora), ali taj čovek stoji tu i za platu obezbeđuje teritoriju države Holandije – o kojoj govori s očitim prezirom – unutar države Srbije, u kojoj je sigurno preko nekakve debele veze dobio taj isti posao i sa te pozicije se on sada gotovo naslađuje svojim argumentima za ubistvo čoveka. E, dakle, na tom mestu je trenutak u kome ja shvatam da je lakoća potpune moralne distorzije za mene postala nepodnošljiva. Da ne želim da budem okružena ljudima, strašno velikim brojem ljudi, koji sa takvom lakoćom relativizuju i normalizuju zločin i prave otklon od osnovne pristojnosti, minimuma ljudskosti i preuzimanja zrna moralne odgovornosti. Ovakve „argumente“ sam u danima posle atentata čula nebrojeno puta, i ne samo u prolazu i ne samo od neuke i neuticajne svetine.

S onom vizom par dana kasnije sam prvi put posetila svog tadašnjeg momka u Holandiji. Sledeće godine smo se venčali i njegovim poslom otišli prvo u Južnu Afriku, potom u London, pa u Berlin i sada smo se ( na neko vreme skrasili) u Holandiji. U martu ove godine je bilo dvadeset godina otkako ne živim u Srbiji. Fizička i vremenska distanca između mene i Srbije mi je pomogla da nas obe bolje razumem i jasnije vidim. Shvatila sam da smo, i jedinka i društvo, brutalno povređene i da nosimo duboke i ozbiljne traume. Trebalo mi je vreme da se od dosta mišljenja i navika odučim i da počnem da usvajam neka nova znanja i zdravije navike. Da preuzmem odgovornost prema sebi i osnažim se za rad na raznim drugim poljima. Sva ove države i gradovi bili su, duže ili kraće, moje nove male domovine. Svaka nesavršena na svoj način omogućila mi je da živim i uživam u nekim nepobitnim istinama:

Vladavina prava i jednak tretman po zakonu mogu da pruže pojedincu uslove da napreduje na osnovu zasluga, a ne na osnovu porekla ili veza. Da učešće u demokratskim procesima podstiče pojedince da se angažuju u okviru svojih zajednica, razumeju društvena pitanja i doprinose donošenju odluka, što osnažuje i podstiče rast. Da dobro organizovano društvo obezbeđuje stabilnost, neophodnu za dugoročno planiranje i ulaganje u nečiju budućnost, bilo da se radi o obrazovanju, karijeri ili ličnim projektima. Da demokratije (uglavnom) podržavaju raznolikost ideja i kultura, što obogaćuje iskustvo pojedinca i nudi širu perspektivu života.

Da su bahate partijske njuške, dakle, pogubne za razvoj pojedinca i društva.

Redovno odlazim u Srbiju, mada je krug ljudi s kojima se tamo srećem sve uži. Dobrim delom zbog toga što ih je dosta napustilo zemlju i gradove u kojima se krećem, ali i zbog razilaženja u shvatanju one šire perspektive života. Devastacija društva koju bahate kleropartijske njuške sprovode dugi niz godina oseća se i vidi na svakom koraku. Turbonacionalističko graktanje uz otvorenu pljačku na svakom koraku mi je nepodnošljivo. Mada, verovatno je najporaznije ćutanje, odnosno, saučesništvo u svemu tome onih koji bi, ne trepćući, sebe nazvali intelektualnom elitom Srbije. A oni koji se još uvek bore za nekakvu građansku pristojnost, i za čiji napor imam veliko poštovanje, kao da i sami grakću svoje monologe i ubeđenja, gluvi za ono što drugi imaju da kažu, nesposobni za dijalog i kulturu neslaganja, propuštaju priliku za prilikom da režim uhvate za rep (a onda bi se brzo stiglo i do glave). I to je tužno. A kada pomislim na povratak, iskreno, svaka ideja u tom smislu se odmah razbije o strah od vazduha. Od pušenja u zatvorenom prostoru u kome su često i deca, do opšte ložionice, dole ne može da se diše. To će mnogima zvučati kao krajnje banalan primer, ali za mene predstavlja odraz upravo te krajnje neodgovornosti prema sebi i bližnjem svom. Krajnja sebičnost velikog broja pojedinaca koja vodi u kolektivnu propast. Dakle, osim roditelja, nešto rodbine i prijatelja, sve je manje faktora koji me vezuju uz taj kraj.

Ali dok ovo pišem, ne mogu da ne izrazim duboku zabrinutost i za dešavanja u svom trenutnom okruženju. Zaokretom u desno, pa i fašizacijom društava u Evropi i Americi, čini da su istinske liberalne demokratije postale oaze na takozvanom razvijenom Zapadu, a ne univerzalni model na koji bi ostatak sveta trebalo da se ugleda. Posebno me brinu napadi na reproduktivna prava žena, rasističke i antiemigrantske politike i stavljanje kapitala iznad društva i države. Zatvaranje očiju pred masovnim ubistvima civila u Gazi, gušenje protesta i njihovo izjednačavanje sa antisemitizmom su posebno zabrinjavajući. I zaista me brine kakve će dugoročne posledice ovakav razvoj događaja imati na čitav svet.

Priča S. J. (Švedska)

Moji motivi odlaska iz Srbije su bili ti da u Srbiji više nisam mogao da opstanem na jedan normalan i pošten način. Nisam mogao da nađem posao, jer nisam želeo da se priklonim nijednoj stranci, već sam jednostavno želeo da radim svoj posao u kojem sam bio dobar i kvalifikovan. Voleo sam svoj posao, radio fine, lepe stvari, od novinarstva do istraživanja kulturnog blaga i nasleđa Srbije, ali to nikome nije bilo potrebno. Tako da, jednostavno kada više nisam mogao da opstanem i živim od svog rada, ja sam rešio da odem. Pokupio sam se i otišao.

Da li me je dočekala uređenija država i nešto što jeste socijalna pravda? Naravno, jer moj izbor je bila Švedska, zemlja koja je na neki način ono što je Jugoslavija, zemlja u kojoj sam ja rođen, trebalo da bude u nekoj budućnosti. Znači, jedna socijalna država, država ravnopravnosti i jednakosti… Jer, ja sam u tome odrastao… Rođen sam u socijalizmu i umreću kao Jugosloven. A došao sam u Švedsku, tu sam se fino snašao i sve mi je bilo lepo. I još uvek mi je lepo. I svakim danom mi je sve lepše i lepše, počevši od toga da sam imao besplatno školovanje, da sam napredovao u jeziku, da sam napredovao i u poslu. Za razliku od Srbije, ovde kada primete da si sposoban, da želiš, samo te guraju napred i pomažu ti da u tome uspeš. Za razliku od Srbije, u kojoj ne daj Bože da vide da si sposoban, svi će da ti podmetnu nogu, što mi se tokom života dešavalo. Tako da, tu sam gde sam, uživam u životu i uživam u socijalnoj pravdi, i u državi koja brine o meni i koju sada smatram svojom domovinom…

Ne verujem, nažalost, ne verujem, a to je došlo iz mog empirijskog iskustva, da je u Srbiji moguća promena i da je moguće da bude bolje. Verovao sam jedino od 2000. do mog rođendana 2003. godine, nažalost, kada je ubijen Zoran Đinđić, jedini čovek koji je možda mogao nešto da uradi. Sada, ne znam… S ove distance i odavde gledano, ne pada mi na pamet da se vratim, na pada mi na pamet da dođem ni u posetu. Ne vidim šta bih ja sada radio u Srbiji, ja ovde imam odličan život, ovde imam dobar posao, radim ono što volim, stalno napredujem, školujem se i ko zna gde ću završiti… Jedino što mi je žao jeste što nisam došao ranije, a došao sam kada sam već imao punih 44 godine, ali sam dovoljno uspeo svojim radom i trudom, tako da ne vidim zašto bih se vraćao na lošije?

U ovim pričama, istovremeno i sličnim i različitim, će se, verujem, prepoznati mnogi naši emigranti. Posebno u onim delovima u kojima postoji iskreni žal onih koji su zauvek otišli što u svojoj zemlji, čije su gradove i ulice zavoleli jednom u detinjstvu, nisu mogli da ostvare život dostojan poštovanog i satisfikovanog građanina. Verujem i da je među nama koji smo ostali malo onih koji u iskustvu nemaju barem jedan pokušaj da one koji su nam jednom izložili svoj plan o odlasku, odvrate od te egzistencijalne odluke. I verujem da smo to uvek činili gotovo identičnim argumentima – da će jednom biti bolje, da je ovo ipak zemlja za nas i da će nam, mada se divimo njihovoj odvažnosti, nedostajati. Vremenom smo naučili da poštujemo njihove odluke i izbore, ali i da se radujemo kad nam kažu da im je u zemljama koje su odabrali kao svoje druge domovine dobro i da su njihove tamošnje egzistencije prožete smislom. Za nas koji smo, uprkos svemu, odlučili da ipak ostanemo ovde, smisao bi mogao biti da zemlju koju volimo uporno činimo boljom, vrednijom i slobodnijom. Ne bi li se konačno probudila iz teškog sna. I da bi, jednom, naša deca i deca naše dece poželela da ostanu u njoj.

Aleksandra Bosnić Đurić (GS KUM Nezavisnost, Foto: Pixabay)