„Moram da kažem da su incidenti u Vojvodini iz 2003. i 2004. godine, kojih zaista jeste bilo možda više nego danas, često iz političkih razloga bili naduvani“, izjavio je nedavno predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Ištvan Pastor.

Pastor je na taj način samo „priznao“ ono što se u javnosti zapravo i znalo: da nije svaka tuča koja se desi u Vojvodini ujedno i međunacionalni incident. I da način na koji većina medija izveštava o krivičnim delima u Vojvodini prečesto vuče na senzacionalizam, u kojem se obavezno u prvi plan ističu „krvna zrnca“ učesnika i u najbanalnijim tučama. Postavlja se pitanje zašto se takvo „prebrojavanje“ ne koristi i za tuče, koje se, na primer, dese u Beogradu? Isto pitanje vredi i za političare i njihove kalkulantske dnevnopolitičke, a najčešće predizborne igre sa međunacionalnim incidentima.

Međunacionalni odnosi u Vojvodini, prema procenama mnogih, jesu narušeni ali su ipak izdržali mnoga iskušenja kojima su bili izloženi proteklih dvadesetak krvavih i traumatičnih balkanskih godina. Naravno, situacija je daleko od idealne i još će trebati mnogo truda i dobre volje da nacionalne zajednice počnu da žive jedna sa drugom, a ne jedna pored druge. Kao i da reč „tolerancija“ bude zamenjena rečju „interkulturalnost“, odnosno preplitanjem različitih kultura, bogatstvom međusobno zavisnih različitosti.

Iako se češće dešava da su vesti o međunacionalnim incidentima, kao najvidljivijem obliku međunacionalne diskriminacije koje po pravilu prati i govor mržnje – istinite, ponekad se u javnosti pojave i neproverene informacije ili tumačenja za koje se kasnije ispostavi da nisu tačni. Ponekad političari i druge javne ličnosti neke incidente unapred stavljaju u kontekst međunacionalnih, a kasnije se ispostavi da je njihova priroda sasvim drugačija.

Postavlja se pitanje da li je, s obzirom na osetljivost teme, potrebno da, pre svih političari, sačekaju izveštaj policijske istrage, pa da nakon toga pričaju o međunacionalnim incidentima, kako bi se izbeglo bespotrebno uznemiravanje stanovništva.

Najbolji primer zloupotrebe incidenata za širenje nacionalne mržnje jeste odnos srbijanske javnosti prema incidentima na Kosovu. Postoji već višedecenijska praksa da se svi incidenti koji se tamo dese unapred proglašavaju međunacionalnim, čime se ne samo onemogućava normalizacija odnosa između srpskog i albanskog stanovništva, nego takav odnos postaje i konstantni generator mržnje.

Tuča motkama i lancima

Kao primer neodmerenih izjava pojedinih vojvođanskih političara jesu tumačenja incidenta u Mužlji, delu Zrenjanina, gde su Mađari većinsko stanovništvo. U noći između 26. i 27. maja u ovom mestu grupa od desetak mladića motkama je i lancima prebila drugu grupu mladića u parku, 200 metara od policijske stanice.

Prva reakcija lokalnih političara bila je zahtev da se odmah pronađu vinovnici ovog događaja „imajući u vidu da se incident dogodio u višenacionalnoj sredini i da se radi o mladima“. Iako to izgleda kao razumna reakcija, sama ovakva formulacija je pokrenula dalje spekulacije među stanovnicima i stanovnicama ovog naselja o sukobima srpskih i mađarskih mladića. U međuvremenu, policijska istraga je pokazala „da se nisu stekli elementi krivičnog dela koje bi bilo motivisano nacionalnom ili verskom mržnjom i netrpeljivošću, već da je reč o učestvovanju u tuči i nanošenju teških telesnih povreda“, što je otklonilo sumnju o prirodi ovog sukoba.

Sud da pošalje poruku

Potpredsednik Saveta Mesne zajednice Mužlja, Tibor Vaš takođe kaže da prema podacima koje on poseduje, u Mužlji nije bilo reči o međunacionalnom incidentu nego o sukobu dve grupe mladića u kojima je bilo i Mađara i Srba. On kaže i da postoji mogućnost da je napadnuta pogrešna grupa mladića, jer se spremao sukob navijačkih grupa.

– Dobro je što je policija brzo reagovala i otklonila sve sumnje, ali često se desi da policija odradi svoj posao, a da sve zapne na sudu. Iako ovde nije reč o međunacionalnom incidentu, sud bi svakako morao kazniti one koji su u tuči učestvovali, kako bi bila poslata poruka i onima koji eventualno imaju na umu da nekada izazovu neki međunacionalni incident, da se ne usude da tako nešto urade – kaže Vaš.

On smatra i da je prerano nazivanje nekih incidenata međunacionalnim opasno i kontraproduktivno, posebno u sredinama kao što je Mužlja gde živi dve trećine Mađara.

– Ima i onih koji ovakve slučajeve koriste u svoje političke svrhe i to je po mom mišljenju neodgovorno. To svakako ne može doneti ništa dobro mešovitoj sredini kakva je Mužlja pa i čitava Vojvodina – kaže Vaš.

Opasno davati kvalifikacije

Zrenjaninska ombudsmanka Dragana Radlovački-Grozdanov takođe smatra da bi prema samim građanima bilo mnogo odgovornije kada bi političari i drugi javni radnici, u situacijama kada nije sigurno da li je nešto međunacionalni incident ili ne, sačekali da se završi istraga policije.

– Stav politike i birokratske strukture je takav da gotovo redovno reaguju ranije nego što treba. Stav institucije zaštitnika građana je da bez razjašnjenih činjenica o nekom incidentu koji se desio, a naročito kada je u pitanju višenacionalna sredina kakva je Mužlja, nije uputno – pa čak je i opasno – davati kvalifikacije ili mišlljenje o tome, jer se time prejudicira priča i formira se javno mnjenje u onom smeru u kojem, onaj koji tu izjavu daje, želi da se formira – smatra Radlovački Grozdanov.

Ona, međutim, kaže da postoji i suprotan slučaj kada ombudsman utvrdi neku povredu manjinskih prava a političari ili mediji to pokušaju da relativizuju.

– Dešava se da predstavnici vlasti žele da neku takvu priču prebace na teren politike, ili to potpuno marginalizuju i osporavaju – navodi naša sagovornica.

Ona kaže da se to u praksi dosta često dešava i da u tome učestvuju i pojedini mediji.

– To se radi na taj način što predstavnici medija odmah ospore navode ombudsmana, iako mi nikada ne iznosimo ništa ukoliko nemamo čvrste dokaze, ili pokušavaju da se prepucavaju sa ombudsmanom na šta mi ne pristajemo – kaže Dragana Radlovački-Grozdanov, ocenjujući da je to jednako loše kao i kada neko pogrešno kvalifikuje pojedine incidente.

Veoma opasne neproverene informacije

Filozof i publicista Tomislav Žigmanov smatra da je bilo kakvo iznošenje neproverenih podataka o incidentima u kojima su učestvovale osobe različitiih nacionalnosti veoma opasno, i to iz nekoliko razloga. Kao prvo on navodi činjenicu da u Srbiji pa i u Vojvodini međutenički odnosi još imaju neku vrstu nedovršenosti prvenstveno u zakonodavnim okvirima, a kao primer navodi to što još nemamo republički Savet za nacionalne manjine na čijem čelu treba da bude predsednik Republike.

– Drugo, postoji određena vrsta priželjkivanja u prostoru javnosti, u prostoru medija, koji na senzacionalistički način žele plasirati određenu vrstu događaja. U tom kontekstu imamo činjenicu, da ne samo manjinski političari, ili oni koji bi od toga eventulano imali neku vrstu političke koristi, i određeni medijski poslenici, zbog senzacionalizma, određenu informaciju o nekom događaju plasiraju kao međunacionalni incident – smatra Žigmanov. On dodaje da je to opasno jer baca sumnju na prave događaje.

– Opasno je, jer kada se međunacionalni incident dogodi, a svedoci smo da i toga bude, i u njega se apriori sumnja – upozorava naš sagovornik. Žigmanov dodaje da zbog svega ovoga čitav sistem – pravosudni, policijski organi, političari i mediji, moraju imati izuzetnu vrstu opreza i odgovornosti kada su ovakvi događaji u pitanju.

– Imate mogućnost da se ti događaji banalizuju a sa druge strane da se oni preuveličavaju. Naravno istina je verovatno negde između – kaže on.

Skretanje pažnje

Žigmanov kaže da je u poslednjih desetak godina bilo dosta zloupotreba priča o navodnim međunacionalnim incidentima.

– To je verovatno neko spinovanje javnosti sa realnih problema Srbije kao što su nezaposlenost, nemanje vlade ili neki drugi ekonomski problemi. Stvara se neka moralna panika da bi se određena vrsta kvazi-problema istakla a druga zasenila i da bi se na taj način iskrivila slika. Drugim rečima, određenim poltičkim centrima tako nešto odgovara za skretanje pažnje. Ne mislim da oni to proizvode, ali sigurno postoji neka vrsta simbioze interesa kada je u pitanju izveštavanje o tako nečemu – smatra Žigmanov. On takođe, skreće pažnju i na to da se u Srbiji, prema istraživanjima medijskih analitičara, o manjinama priča sporadično, u situacijama kada su u pitanju neki incidenit i senzacionalistički.

Kao primer zloupotrebe priča o međunacionalnim incidentima Žigmanov je naveo izbore krajem 2003. i početkom 2004. godine.

– Incidenti, kao i priče o njima, tada su podsticani iz određenih državnih struktura, a posledica je bila da su najveći dobitnici tih izbora u Vojvodini bili Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka – rekao je on, ocenjujući da su ti incidenti bili u funkciji stvaranja negativne atmosfere prema manjinama, kao nekome ko planira da se otcepi i slično, što je doprinelo mobilizaciji desno orijentisanog biračkog tela.

Najgore 2003. i 2004. godine

Žigmanov kaže da inače u Srbiji stalno ima međunacionalnih incidenata, ali da oni prema istraživanjima, s vremena na vreme menjaju intenzitet.

– Verovatno najveći broj međunacionalnih incidenata, nakon „5. oktobra“, kao što sam već pomenuo, dogodio se krajem 2003. početkom 2004. godine kada je bilo od države kontrolisanih incidenata. Samo kada je u pitanju hrvatska zajednica, za tri meseca je bilo 40-ak incidenata, od ispisivanja poruka, preko skrnavljenja verskih objekata, sve do pretnji smrću – rekao je on.

Žigmanov kaže da sve ovo pokazuje da u našem društvu nesumnjivo postoji jedna netrpeljivost i tendencija da se međunacionalni incidenti događaju i da je upravo zbog toga veoma važno tome pristupati sa velikom pažnjom i opreznošću.

– Jedno istraživanje Yucoma pokazuje da se većina mladih ne bi družila sa Albancima, Romima, Hrvatima i gej osobama. Dakle, postoji raspoloženje da se ovakvi incidenti događaju, sa manjim ili većim intenzitetom – zaključio je Žigmanov.

Branislav Despotović (Autonomija)

Tekst „Opaki senzacionalizam“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.