Moja baka je iz Sirije, a deka iz Turske. Kuća moje porodice je uz granicu, to vam je kao Subotica i Mađarska. Meni je sve jasno, ja sam rastao sa migrantskom pričom. Zbog toga sam ovde – da govorim o stvarnom životu, o ljudima, ne o brojkama. U momentu kada je počeo rat 40 ljudi iz Sirije i Turske živelo je kod nas u četiri sobe. Neki rođaci koje do tada nisam nikada upoznao živeli su i umrli za vreme rata, tek sam tada čuo za njihove sudbine… – ovako svoju priču započinje Azad Turan, student treće godine engleskog jezika iz Turske.

Azad, čije ime na farsi jeziku znači sloboda, jedan je od 40 mladih ljudi iz osam zemalja regiona i Evropske unije, učesnika omladinske razmene u organizaciji EDIT centra iz Novog Sada, koja je od 28. aprila do 7. maja održana u Subotici.

Susret je upriličen s temom i pod motom „Menjanje javnih narativa o ljudima u pokretu“, s namerom da pokrene diskusiju o migracijama i javnim narativima o migracijama i ljudima u pokretu.

-Želeo sam da nešto učinim za moje rođake sa obe strane granice u Turskoj i Siriji, i za sve ljude koje je zadesila slična sudbina, na putu i u izbegličkim kampovima, iskreno saosećam sa njima… Kad sam se priključio ovom projektu odlučio sam da u Suboticu vršnjacima donesem dve priče iz mog okruženja. Posetio sam dve porodice u Dijabakiru (kurdska regija), bio sam u šoku, teško mi je bilo da gledam tu nesreću, taj miris siromaštva u tim napuštenim kućama u svojevrsnom getu gde žive mnoge izbeglice iz Sirije, neću nikada zaboraviti, nije se moglo disati. Odneo sam im hranu i igračke za decu. Ti ljudi su bili srećni što su izbegli rat i nekako uspeli da stignu u Tursku. Ali, tek po dolasku uvideli su da odatle ne mogu da se mrdnu – nemaju ni novac, ni papire potrebne da se dovuku do Evrope. Mislili su da će se kada pređu u Tursku lako dočepati Evrope, ne znajući da je iz Turske potrebna viza. Niko im to nije rekao. Tu se, zbog neznanja i neinformisanosti, zaglave i tu ostanu u šoku, neverici i beznađu. Ne znaju kuda i kako dalje – priča Azad.

U Subotici je Azad na radionicama svojim vršnjacima preneo i informaciju koju gotovo niko do tada nije čuo. Naime, u Turskoj, po njegovim rečima, zvaničnici su skloni da izbeglice iz Ukrajine ne zovu migrantima, već ih predstavljaju kao turiste. To kod nekih građana “prolazi”, jer su vidno drugačiji od sirijskih nevoljnika (preko 4 miliona Sirijaca živi u Turskoj), bele su puti i bogatiji su.

Ovaj internacionalni projekat, koji finansira Evropska komisija kroz program Erasmus plus i Fondacija tempus, okupio je predstavnike zemalja na svetskim migrantskim rutama i omogućio nekonvencijalan, iskren i blizak susret i razgovor dokumentovan svakodnevnim lično preživljenim i doživljenim situacijama s kojima se devojke i mladići susreću u državama iz kojih dolaze.

Razmena autentičnih informacija iz neposrednog života učinile su subotički kamp bogatim i izuzetno značajnim za menjanje narativa, iskrivljene, neretko zoupotrebljene slike o istorijskom, svetskom kretanju više od 127 miliona ljudi, koliko ih je u pokretu na prelomu dva veka.

Negativan odijum, otvorena mržnja, agresija, brutalnost i surovost prema ljudima migrantima koje je neko zlo – egzistencijalno, ratno, političko, sociološko, kulturološko, klimatsko – ponukalo ili primoralo da napuste svoj dom, prate ljude u pokretu na mnogim putevima kojima hode, a neretko i u evropskim zemljama, otvoreno, ili prikriveno.

Jedno je sigurno, ono što je zvanična politika neke od zemalja na migranstkim rutama, te informacije i postupanja prema migrantima prezentovane preko kontrolisanih medija pojedinih država, umnogome se, povremeno ili stalno, razlikuju od života u stvarnosti. Razumljivo je i ne treba kriti da ima manjih, ili pak, ozbiljnijih incidenata među pojedinim grupacijama migranata i izbeglica, ili između zavađenih ljudi, ali je, složili su se učesnici skupa, potpuno pogrešno to generalizovati. Različitih ljudi ima u kolonama – kriminalci su kriminalci, i tako ih treba posmatrati, zvati i sankcionisati, bili oni migranti, ili ne.

U Turskoj se 14. maja održavaju izbori, Azad Turan svedoči da neke političke partije “grade” svoju kampanju na antimigrantskoj politici, te uveravaju građane da su za tešku ekonomsku situaciju u zemlji, kao i nezaposlenost krive sirijske izbeglice. Slično, kaže on, kao u Mađarskoj.

A, o situaciji i Mađarskoj, svoja iskustva prenosi gimnazijalka Veronika Léna Bencsik:

– Donosim priče iz Budimpešte o pogubnoj Orbanovoj težnji da migrante optuži i na njih svali sve što u zemlji ne funkcioniše dobro, upravo zahvaljujući politici sadašnje vlasti. Otvoreno se širi mržnja prema tim ljudima, govori se da su kriminalci, teroristi, građani Mađarske su okruženi stalnom negativnom propagandom, vladaju diskriminacija i rasizam, sprovodi se teror prema pridošlima… U društvo se unosi nemir i strah, vlast se namerno i smišljeno tako ponaša, stvara i podstiče fobiju od migranata, zato jer je uplašene ljude lakše držati u šaci: Migranti nam oduzimaju radna mesta, zemlju i vazduh…Migranti napadaju našu decu, Migranti su krivi za… To, razume se, nije istina. Ja sam u kontaktu sa tim ljudima i razgovaram sa nekima od njih. Ne mislim da su opasnost za domicilno stanovništvo, baš suprotno, oni mogu u mnogo čemu da pomognu Mađarskoj. Ljudi koji su došli imaju decu, a u Mađarskoj je negativan prirodni priraštaj, neki su visoko obrazovani, mogli bi da rade kod nas, znaju jezike, mogu da nas uče, mi imamo nedostatak nastavnog kadra…

–Mnoge nevolje dolaze iz neznanja i straha. Ljudi se boje jedni drugih jer se ne poznaju! Kad malo razmisliš, nešto pročitaš, naučiš, razgovaraš s čovekom, lično upoznaš nekog, drugačije misliš i o zemlji iz koje dolazi. S migrantima i izbeglicama ti je slično kao kod nas sa Romima i Albancima, kad upoznaš jednog dobrog, nisu ti više svi loši – uveren je Željko Dikić iz Beograda.

-Migracije su vođenje brojnim faktorima “guranja” i privlačenja”, a javni narativi igraju važnu ulogu u oblikovanju ovih faktora i o uticaju na odluke o destinacijama, rutama i očekivanjima migranata i izbeglica kada stignu u neku zemlju. Kao i u mnogim evropskim zemljama, diljem sveta diskurs vođen strahom o migracijama postaje sve veći. Kako doživljavamo pojavu migracija i kako govorimo o migrantima, koji narativ koristimo igra jednu od najvažnijih uloga u ostvarivanju jednakosti i poštovanju ljudskih prava svih ljudi u pokretu – smatra Lea Ćatić, koordinatorka projekta i program koordinatora EDIT centra.

Istražujući zajednice iz kojih dolaze učesnici projekta su ponudili priče i slike koje su međusobno razmenili, a koje će im pomoći da zajedno osmisle konkretne akcije, razviju, te u zemljama iz kojih dolaze, vode kampanje čiji je cilj suprotstavljanje narativima protiv migracija, te, u isto vreme, pomognu da se različitosti i inkluzija društveno vrednuju na način primeren ljudskom rodu.

Da su ova i ovakva borba i odlučnije, drugačije i masovnije delanje nužni i moraju biti vidljiviji, upravo su potvrdile tragične situacije u danima za vreme kojih se održavala razmena u Subotici. Svetski mediji su krajem aprila preneli stravične vesti: Obalska straža Tunisa je za 10 dana iz mora izvukla tela 210 migranata Iz Tunisa kreće svi više brodova prema Italiji, delimično zbog toga što vlasti susedne Libije sprečavaju polaske sa svoje obale. Migranti većinom dolaze iz podsaharske Afrike, Sirije i Sudana. U Srbiji je, pak, kancelarija Zašititnika građana pokrenula istragu zbog policijskog nasilja nad migrantima u Somboru i u Malom Zvorniku.

Sticanjem znanja o migracijama i evropskom miljeu današnjice o ovoj temi, te veština u pristupu i postupcima građana i državnih odluka i poteza političara, mladi ljudi su namerni da pomere granice shvatanja, te pokušaju da unaprede zaštitu i bezbednosti, te pošalju poruku o nužnosti korektne politike i ponašanja svih nas, koje bi omogućavalo dostojansteven život ljudi u pokretu.

Učesnici skupa u Subotici okupili su se upravo zbog uverenja da mogu bar za promil da doprinesu menjanju tog i takvog narativa o “zlim” migrantima, instruisanim da ugroze lagodne i bezbedne živote nas ostalih”.

Online kampanja i digitalni Booklet za promenu javnih narativa i promociju različitosti, te prihvatanje inkluzivih politika u praksi – zahvaljujući naporima i iskrenim željama devojaka i mladića iz Mađarske, Poljske, Nemačke, Severne Makedonije, Bugarske, Grče, Turske i Srbije – počinje danas. Borba će, sva je prilika trajati još jako dugo. Rezultati, stoga, neće biti vidljivi skoro, ali će ih, veruju ovi mladi ljudi, zasigurno biti.

„Pripadam Novom Sadu, ja sam Vojvođanka„

Hiba Shino, Sirija (predstavnica Srbije): Jednu godinu sam provela u mojoj zemlji za vreme rata. Boravila sam u Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Kipru, Srbiji. Od 2016. godine sam u Novom Sadu, završavam studije medicine, još dva ispita pa specijalizacija. Volela bih da ostanem ovde, i radim na granici sa migrantima. Aplicirala sam za stalni boravak, Novi Sad je jedino mesto gde mislim da pripadam! Ovde poštuju ljude i ne osuđuju ih! Nikada se nisam pokajala što sam ovde, ja sam Vojvođanka!
-Because of…?
-Because of polako, odgovara Hiba i kroz smeh dodaje: Da, i mladići u Novom Sadu su džentlmeni, ali neće da se žene!

Alfaed Sabedinovski, Severna Makedonija: U Skopju ima momentalno jedno prihvatilište za migrante. Pokušali smo da uđemo i razgovaramo s ljudima, nisu nas pustili! U isto vreme u srednjim školama smo održali niz predavanja o migracijama, direktori su bili vrlo predusretljivi!
Mnogi žele da pomognu, ali ima i onih koji zloupotrebljavaju nevolje migranata i izbeglica. Baš ovih dana lokalaci su im prodavali bicikle po duploj ceni.

Krum Hristov, Bugarska: Profesor sam fiskulture, došao sam sa četvoro učenika, koji su u našoj gimnaziji učestvovali u akciji pomoći migrantima – pravili su suvenire, prodavali ih, a novac su poklonili izbeglim porodicama iz Ukrajine.

Faruk Kan, Pakistan (predstavnik Nemačke): Poreklom sam iz područja koje se graniči sa Avganistanom, a živim u Nemačkoj gde je mnogo migranata iz Avganistana. Novinar sam, poznajem mnogo ljudi, migranata. Mislim da je jako važno edukovati migrante o tome šta ih čeka na putu, objasniti im rizike, upozoriti na nevolje koje ih čekaju, pripremiti ih, pomoći da nam tom putu prežive i bolje prođu.

Evgeniia Iakovleva, Rusija (predstavnica Nemačke): Studiram istočnoevropku kulturu, ne, ne osećam se strankinjom u Nemačkoj. Svi su ljubazni, nikada nisam osetila, ni doživela ništa loše. Ali nakon početka rata u Ukrajini mnogi me pitaju šta mislim o tome, šta moji roditelji misle, kao da se od mene očekuje da neprestano govorim da sam protiv rata i Putinove politike. Ponekad imam osećaj kao da moram da se izvinjavam što sam Ruskinja… Dolazim iz Pskova, grada na granici sa Estonijom, vojne trupe su tamo, hvala bogu što imam sestru, ne brata…

Željko Dikić, Srbija: Kuvar sam, dao sam otkaz, jer sam želeo da budem ovde i učestvujem u ovom projektu. Hoću da čujem druge i drugačije ljude i njihove priče. Mnoge nevolje dolaze iz straha, ljudi se boje jedni drugih jer se ne poznaju! Kad lično upoznaš nekog, drugačije misliš i o zemlji iz koje dolazi. Isto ti je kod nas sa Romima i Albancima, kad upoznaš jednog dobrog, nisu ti više svi loši! Ali, ja sam došao da čujem i vidim ljude iz drugih zemalja, mnogi to neće i tu je problem.

Zekiye Gűrűn, Turska (predstavnica Nemačke): Asistent sam na Univerzitetu i stipendista vlade Nemačke na doktorskim studijama u oblasti ljudskih prava. Dobro poznajem i nemački i turski kontekst priče o migracijama. Želim da sklopim sliku i iz drugih uglova i vanevropskog konteksta, a delove neophodnog mozaika sam ovde u Subotici imala prilike da saznam i prikupim od mnogih kolega iz prve ruke.

Lahezar Angelov, Bugarska: Moja baka je na putu za naše selo srela izbeglice i dovela ih je kod nas kući i nahranila, mi smo im popravili i auto, bili su jako uplašeni… U Bugarskoj ne vole migrante crne puti, samo bele, ravnoteža i ravnopravnost u zvaničnoj politici ne postoji. Obični ljudi su, naravno, drugačiji. Naša srednja škola organizuje bazare, i od tog novca pomažemo porodicama koje su u tranzitu kroz naše selo, to su uglavnom Ukrajinci.

Miloš Radošević, Srbija: Moji roditelji su došli devedesetih u Vojvodinu, u Banoštor iz Bosne, iz Prnjavora. Ja sam tada imao tri godine. Potresan je život izbeglica i migranata. Kroz kakve sve strahote ljudi prolaze da bi došli do spasa i svog sna… to su jako hrabri ljudi! Moram da priznam da sam u jednom momentu u životu i ja imao predrasude, izbrisao sam ih jer sam upoznao te ljude, razgovarao sa njima o njihovim nedaćama i iskušenjima, pomagao im… Potrudiću se jako da ono što sam ovde naučio podelim sa mojim okruženjem gde živim i radim, ali znam da ću morati da budem veliki diplomata. Uspeću.

Simon Wegner, Nemačka: Nije dovoljno obezbediti smeštaj i hranu, jako je važna psihosocijalna pomoć izbeglima i migrantima. A, mora se pažljivo raditi i sa domaćim stanovništvom, otvarati im vidike, govoriti o uzrocima migracija i razbijati predrasude… Ja ne mislim da su ljudi muslimanske veroispovesti opasnost za hrišćane i za Evropu, ali neki to, na žalost, misle.

Branislava Opranović (Autonomija)