Uprkos velikom sunovratu – koji je zadesio Novi Sad (i Vojvodinu dakako) posle zloglasne ‘jogurt revoluvije“ – uprkos provali kleronacionalističkog prostakluka, kriminala, sprdnje sa zakonima i dobrim običajima, Novi Sad je ipak barem delom sačuvao dušu.

Kako je objekt neprekidne agresije niščih duhom a nezajažljivih skorojevićkih ambicija, dobri duh grada deluje sa margine – iz nepokorenih niša pristojnog novosadskog sveta koji se suprotstavlja sveopštem prostakluku i kiču, koji bi grad u potpunosti da svedu na svoju meru.

Brutalnost primitivnog duha vidljiva je po urbanističkom nasilju i haosu, po vizuelnom ruglu: sveprisutni nacifašistički grafiti, murali ratnih zločinaca i drugi zidni tragovi ludilom zatrovane i manipulisane mladosti.

Najveći profesionalni i moralni pad i srozavanje u kleronacionalistički kal, po mnogima je doživela jedna od najznačajnijih novosadskih institucija prestižnog kulturnog i prosvetoteljskog značaja ne samo za Novi Sad, za Vojvodinu, nego za čitavu srpsku kulturu – Matica srpska. Avaj! Šteta i sramota za nekad uglednu Maticu, i za nekad od mnogih voljen Novi Sad, su nemerljivi.

Evo nekoliko murala, tragova sačuvanog dobrog duha Novog Sada, u moru skaradnih zidnih švrljotina koje su naružile grad.

Pavle Radić (Autonomija)