Fajnenšel tajms piše da je nova Vlada Srbije pod naletom osuda iz inostranstva posle ostavke Dejana Šoškića, i prenosi, zajedno s agencijom Blumberg, negativne reakcije Evropske unije, svetskih finansijskih institucija i stranih ekonomista na vest Šoškićevoj ostavci i ukazuje da „izgledi da Srbija dobije novi zajam iz inostranstva postaju sve bleđi“. To je epilog OKUPACIJE.

Čovek koji je 5. oktobra 2000. godine s kalašnjikovom oslobodio Narodnu banku u ime nesumnjivo nove demokratske vlasti, 2. avgusta 2012. upao je s glogovim kocem u tu istu Narodnu banku, probo srce njene nezavisnost i okupirao u ime nove vlasti diskutabilnog demokratskog potencijala. Tako se krug zatvorio – dvanaest godina posle revolucije dolazi restauracija, pa će centralna monetarna institucija Srbije ponovo biti sluškinja vlasti. To što je guverner podneo ostavku, nema veze. Način na koji naša vladajuća koalicija, marširajući kroz institucije sistema, upada u Narodnu banku nema nikakav demokratski legitimitet, ozbiljno narušava teško stečen i dostignut nivo pravne države, a nije ni u skladu s evropskim standardima koje nam tako slatkorečivo obećava vladin trijumfirat SNS-SPS-URS.

Neskriveni trijumfalizam i politikantska osionost imuni su na sve dobronamerne savete koji upozoravaju da formiranje parlamentarne većine ne znači da ona sada može da se ponaša kao „slon u staklarskoj radnji“ i da polupa sve demokratske tekovine koje je izgradila prethodna vlada. A nezavisnost centralne banke, osvojena i izglasana pre nepune dve godine, jeste bila velika demokratska tekovina i nesumnjiva evropska vrednost. Utoliko je strašnije što se nova parlamentarna većina s punim ustima Evrope odmah na startu svoje vladavine legitimisala kao neko ko ruši te iste vrednosti tako što je kao prvi zadatak sebi zadala i ostvarila stavljanje pod partijsku kontrolu Narodne banke Srbije.

Dejan Šoškić bio je samo paravan, isturen u prvi plan da bi nova vlast prikrila svoju osnovnu nameru – da poništi nezavisnost jedne od ključnih institucija četvrte grane vlasti (nezavisna regulatorna i kontrola tela) koje u političkom uređenju država Evropske unije predstavljaju najznačajniju i najefikasniju kontrolu izvršne vlasti (vlade) u ime društva. Lažna je i neiskrena bila polemika o učincima i efektima rada guvernera Šoškića. Tražene su mu samo mane i propusti s namerom da se ocrni i onda lako smeni, a prećutkivali dobri potezi – kojih je bilo i kojima je pomogao da se sačuva stabilan bankarski sistem (kad se taj sistem urušavao diljem sveta i širom Evrope) i kolika-tolika makroekonomska stabilnost u trenucima kad se izvršna vlast ponašala neodgovorno ugrožavajući kurs dinara i silujući tržišta.

Zamerka da je, na primer, „progledao kroz prste“ Agrobanci i doprineo njenoj propasti u najmanju ruku je licemerna. I beogradski vrapci znaju da se slučaj Agrobanke vuče od 2005-06. godine, pa prema tome za njega znaju i u njega su na neki način bili umešani (naročito) sadašnji ministar privrede i finansija, ali i sadašnji premijer.

Zamerki na rad bivšeg guvernera svakako ima, i to ne malo. Običnom građaninu, na primer, bilo je nejasno kako je moguće da jedna zemlja ima stabilan bankarski sistem i propalu privredu. I ko je više kriv za sadašnje ekonomsko stanje Srbije – Vlada i parlament ili Narodna banka. Međutim, debata o tome, o odgovornosti guvernera i mogućoj njegovoj smeni, mogla je da se vodi u demokratski utvrđenim procedurama i uz poštovanje nezavisnosti NBS. Ali, novoj vlasti nije bilo stalo do procedura i debate. Iako se trudila da nas uveri u svoj mekani karakter, naša nova vlast divljački je nasrnula na već osvojenu evropsku vrednost u Srbiji i pored i upozorenja Svetske banke, MMF-a i Evropske komisije.

Jednostavno, ko god da je bio na Šoškićevom mestu, ostao bi bez „skalpa“. Jer, meta nije bila personalizovana, ona nema ime i prezime, nije u pitanju sposoban-nesposoban guverner. Meta je bila sistemska i strateška – treba staviti pod partijsku kontrolu centralnu monetarnu vlast.

Zašto je to važno?

Dva su razloga.

Jedan je da se stavi šapa na devizne rezerve, u kojima je oko 7,2 milijarde evra devizne štednje.

Drugi je, da politička vlast preuzme najvažniju funkciju/polugu Narodne banke – kontrolu poslovnih banaka.

Stavljanjem pod kontrolu deviznih rezervi, Vlada ne mora da se trudi da sprovodi teške i bolne reforme kako bi od MMF-a i Svetske banke dobila (recimo) dve milijarde evra da bi ispunila neka od predizbornih obećanja. A jedno od tih obećanja je, na primer, ubacivanje dve milijarde evra u privredne tokove radi oživljavanja proizvodnje. Odnosno, poklanjanje tih para odabranim privrednicima i preduzetnicima. Partijski podoban guverner (ko god bio/bila) sigurna je garancija da će taj novac da se dobije i bez kontrole potroši na lakši način i ne spovodeći neophodne reforme, pukim uzimanjem iz trezora NBS. Uostalom, Džejn Armitridž (SB) i Bogdan Lisovolik (MMF) već su se izjasnili u ime institucija koje predstavljaju – Srbija neće dobiti nikakvu finansijsku pomoć ako ne nastavi sa ekonomskim reformama. Što je, uostalom, već konstatovao Fajnenšel tajms s početka priče.

A šta će biti ako se Vladi osladi pa počne da troši i više od te dve milijarde evra deviznih rezervi (devizne štednje)? Ko će ih zaustaviti u tom rđavom naumu? I šta će na kraju biti kad Vlada spiska sav taj novac a građani (ne daj bože) ostanu bez svoje devizne štednje?

To je veoma opasan scenario. Ali još opasniji je preuzimanje kontrolne funkcije NBS. To znači da će za neki dan naša izvršna vlast (Vlada) imati direktnu kontrolu nad svakom poslovnom bankom u Srbiji. Tako će „neprijatelji naroda“ biti stavljeni pod direktni nadzor Ivice Dačića. Svaki kontrolor NBS po nalogu Vlade biće u prilici da traži „dlaku u jajetu“ u poslovnim knjigama svake poslovne banke. A onda će ta „dlaka“ služiti da se ucenjuju banke. Da, na primer, snize kamate na kredite državnim preduzećima, da otpišu ili odlože (na dve godine) dugove „nekim“ kompanijama, da po netrižišnim (visokim) cenama kupuju državne hartije od vrednosti, da daju jeftine subvencionisane kredite za stanove, da ne smeju da iznose profit iz Srbije, da učestvuju u finansiranju državnih infrastrukturnih projekata i javnih radova…

Vlada će faktički, ukidanjem nezavisnosti Narodne banke, preuzeti sistem kontrole poslovnih banaka i sistemom ucena naterati ih da finansiraju predizborna obećanja partija vladajuće koalicije. Ko od bankara to ne bude hteo da radi, sledi mu prvo otkrivanje „prljavog veša“ (za šta u Dačićevom kabinetu postoje dokazani eksperti), zatim javni linč (i za to u Vladi postoje ovlašćeni spin doktori), a zatim zabrana rada, zatvaranje banke i proterivanje iz Srbije. Kako i dolikuje narodnim neprijateljima.

Eto zašto je dobro da Narodna banka ostane van domašaja politike.

Miša Brkić

(autor je urednik „Novog magazina”, a tekst je objavljen u „Dnevniku”)