Iako državu ne košta ništa da se žrtvi dodeli status posebno osetljivog svedoka – to se ne dešava često, a upravo taj status omogućava dodatnu zaštitu žrtvi koja joj pomaže da ne odustane od tužbe protiv počinioca i da je zaštiti od dodatne viktimizacije.

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) za podkast Ogledalo kaže da se u većini slučajeva u toj organizaciji susreću sa žrtvama koje ne dobiju adekvatnu zaštitu institucija.

Prema njenim rečima, žrtve koje su im se obraćale zbog toga uglavnom se žale da im se nije verovalo, da su odgovarane od podnošenja prijave, da institucije nisu uradile sve kako treba na samom početku ili da je žrtvama bilo predočeno da će biti „njihova reč, protiv njegove“, te da postoji krivično delo lažnog prijavljivanja ukoliko počinilac bude oslobođen.

Institucionalno zlostavljanje

„Ja to zovem institucionalnim zlostavljanjem. To kako se krivično pravni sistem fokusira na procesuiranje, a poptuno zaboravlja na prava žrtava i žrtvu tretira kao objekat, a ne kao subjekat kada je u pitanju krivično gonjenje. I onda se svi ljute na žrtvu zašto je odustala“, ističe naša sagovornica.

Ako žrtva nije u neposrednoj opasnosti, u AŽC-u savetuju da se ona tada konsultuje sa nekim od centara koji pružaju razne vidove podrške, uključujuči i pravne, kako bi bile upoznate i spremne na ceo proces kroz koji će prolaziti.

Pravnica Macanović smatra da je moguće da u Srbiji postoje najbolji mogući zakoni, ali i da profesionalci obesmisle i najbolji zakon koji postoji.

Za sve žene koje se njima jave za pomoć, oni prvo traže da se žrtvi seksualnog nasilja dodeli status posebno osetljivog svedoka. To državu ništa ne košta, a žrtvi daje mogućnost da ne svedoči pred onim koji joj je to zlo naneo.

Taj status je posebno važan jer tada može i da joj se dodeli punomoć po službenoj dužnosti, koja državu košta. Ali se i svakom učiniocu koji ne može da plati advokata dodeljuje branilac po službenoj dužnosti, objašnjava Macanović.

„Vi ste kao žrtva automatski u jednoj nefer poziciji. Jednoj lošijoj poziciji u kojoj nema nikoga da štiti vaša prava. Tužilac bi trebao da štiti prava žrtava. Na kraju to nekada bude potpuno suprotno, dozvoljavajući da branioci postavljaju najrazličitija pitanja kojima se vređa dostojanstvo žrtve i kojima se vrši ozbiljan uticaj da one odustanu od tužbe. A nekada to budu i sami tužioci kada postavljaju takva pitanja koja su osuđujuća, ali i da se napad objasni do detalja, a pred osobom koja vam je to zlo nanela“, napominje ona.

Propisi služe da se zadovolji forma zbog evrointegracija

Srbija je tokom leta prošle godine usvojila Nacionalnu strategiju za ostvarivanje prava žrtava i svedoka krivičnih dela u Republici Srbiji za period od 2020. – 2025. godine. U AŽC-u smatraju da je ponovo pogrešno postavljan sistem.

Vanja Macanović objašnjava da, ako službe za pomoć i podršku žrtvama budu postojale samo u Višim sudovima, onda one neće biti dostupne nekome ko doživi određeno krivično delo i ko treba da svedoči pred Osnovnim tužilaštvom i Osnovnim sudovima.

„Opet imam utisak da Srbija ide na to da se zadovolji neka forma zarad pristupanja EU, ali ustvari ta forma neće doneti unapređenje položaja žrtava“, kaže ona.

Dodaje i da su ženske i druge nevladine organizacije koje pružaju pomoć i podršku žrtvama zvanično u Strategiji prepoznate, ali da ipak oni kao pružaoci pomoći neće biti finansirani od države, kao što se ne finansiraju ni organizacije koje pružaju besplatnu pravnu pomoć.

Ne postoji sistem nadzora

Vanja Macanocić objašnjava da u Srbiji postoji i problem jer ne postoji sistem nadzora za osobe koji su osuđene za teška krivična dela.

„Ne postoji sistem nadzora šta se dešava kada oni izdrže kaznu i izađu iz zatvora. Država Srbija ne zna, gde se oni nalaze, kuda se kreću, gde žive – ne postoji nikakva mera, koje se u svetu primenjuju, kako bi postojala neka kontrola nad tim ljudima. Jer, zatvor nije mera koja leči nekoga koji je počinio krivična dela da to više ne radi, već naprotiv, kada izađu iz zatvora često postanu još gori i brutalniji“, ukazuje ona.

U slučaju Aleksić u medijima ali i na socijalnim mrežama pojavila se lavina komentara koji propituju motivaciju žrtve. Vanja Macanović smatra da je potrebno razumeti žrtvu, jer nije isto razmišljati o nekom događaju koji se nije nama desio, i proživljavati ga.

„Ono što ljudi ne mogu da razumeju je da ne morate ništa da uradite, a da vam se desi nasilje. Traženje razloga kako biste našli izgovor zašto vam se nešto desilo, jeste način da racionalizujete događaj. Kada bi svi razmišljali o tome da nam se može desiti nešto loše, u svakom momentu, bez da smo bilo šta uradili, onda bi ovaj svet za ljude bio jako nesigurno mesto u kom bi bilo jako teško živeti. Zbog toga tražimo neku uzročno posledičnu vezu. A nekada ona može biti samo to da je neko na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“, navodi ona.

Moramo da učimo da pitanje „zašto“ u ovakvim situacijama znači da stavljamo odgovornost na žrtvu, zaključuje Macanović.

Aleksandra Živković Bučko (Autonomija, foto: Pixabay)