Sred mora čini se beskrajnih sumornih i neveselih stvari, konačno nešto lepo u Novom Sadu. Makar i za kratko, za dan-dva.

Istina zaslugom više sile, a ne ljudi, ne onih koji gradom upravljaju. Pao je prvi sneg ove zime, koja je kalendarski skoro prepolovljena.

Koliki god da je, sneg je obradovao Novosađane koji bar na kratko žele da zaborave na depresivnu stvarnost i ružnoću koju im poslednjih godina priređuju oni koji upravljaju gradom (i državom), oni opsednuti ne brigom o razvoju i izgledu grada (i države), nego pohlepom i prostaklukom.

Nesreća je Novog Sada (i države) što su na njegovom čelu godinama, pa i decenijama, oni koji ne znaju šta je grad, koji ne razumeju osobeni urbani, socijalni i kulturološki identitet ovog nekad upečatljivog srednjoevropskog grada koji je za srećnijih dana i godina zračio osobenim srednjoevropskim šarmom.

Beli pokrivač je nažalost suviše tanak. Brzo će nestati. Nije ga bilo kad je najviše priželjkivan, za verske i novogodišnje praznike, kojima sneg daje pravu čar.

Pravog snega – obilnog, suvog, onog koji pod nogama škripi – oko tih praznika godinama nema, pa mlađe generacije i ne znaju za spomenutu čar.

Doduše i zimski praznici sami po sebi, i sa i bez snega, nisu što su bili. Umesto spontanosti, jednostavnosti i istinske radosti, pred olujom verskog i nacionalnog prostakluka, pred vulgarizacijom svega i svačega, sve je svedeno – i verski i svetovni praznici – na nepodnošljiv kič i ispraznu šaradu, u kojem identitetski pogubljene mase učestvuju u potrazi makar i za iluzijama o normalnosti i radosti života.

Bilo kako bilo, pao nam je željeni makar i oskudan sneg. Ura! Ako ništa drugo, da se bar malo deca u sve oskudnijim parkovima na njemu poigraju. Da ga ne gledaju samo u slikovnicama.

Pavle Radić (Autonomija)