Na Balkanu se dešavaju neobične stvari – protesti koji su u toku politizuju čitavu jednu generaciju, ocenjuje švajcarski list Noje cirher cajtung.

Protiv čega se studenti bune? Švajcarski list Noje cirher cajtung piše da je pitanje pogrešno postavljeno:

„Oni demonstriraju za nešto. A to nešto su vrlo konkretni i nikako revolucionarni zahtevi: studenti žele da vlast radi svoj posao. I to da je radi na način kako to predviđaju ustav i zakon.“

Ti zahtevi su u Srbiji, međutim, veoma eksplozivni, ocenjuje švajcarski list u velikom članku. „Jer, jasno je da u autoritarnom sistemu, koji je u potpunosti krojen po liku predsednika Aleksandra Vučića, ne može biti nepristrasnih istraga policije i suda. U državi nema podele vlasti.“

U članku se podseća da je okidač za talas protesta bila nesreća u Novom Sadu 1. novembra kada se srušila nadstrešnica na železničkoj stanici, a poginulo petnaest ljudi.

„Stručnjaci za to okrivljuju aljkavu gradnju i korumpirane vlasti. To ukazuje na neuspeh institucija koje ne rade samostalno i profesionalno, već plešu onako kako sviraju vladajuće stranke i Aleksandar Vučić.“

To nije „obojena revolucija“

Širina protesta čini vlasti nervoznim, ocenjuje Noje cirher cajtung. „Ona pokušava da ga diskredituje kao navodno kontrolisan spolja, ali to joj ne uspeva. To nije ’obojena revolucija’ iza koje stoje strane sile, strane organizacije ili tajne službe, kako tvrdi Vučić.“

„Mladi ne očekuju ništa od Evropske unije koja podržava Vučića onda kada je to važno“, piše list i navodi da je najveća želja EU „stabilnost, a ne demokratija“.

„Zbog toga nema evropskih zastava, svuda su samo srpske. Studentima je stalo do svoje zemlje, a ne do Brisela ili Moskve – ili Kosova“, ukazuje Noje cirher cajtung.

Srbija ima dugu istoriju protesta protiv vlasti, podseća list, ali ukazuje i na to da generacija koja je izlazila na ulice devedesetih sada ima preko 50 godina.

„Ti veterani građanske neposlušnosti često su se poslednjih godina žalili da su mladi ljudi apolitični i apatični. Ili još gore, da su zatrovani nacionalističkom propagandom. A da najbolji među njima imaju samo na umu dobro plaćen posao u zapadnoj Evropi.“

„Pokret opovrgava te žalbe“, ocenjuje se. „Ovi mladi ne sanjaju o odlasku u inostranstvo. Oni želi da žive u svojoj zemlji, ali ona bi trebalo da se promeni. Oni ne žele da preokrenu društvo, ali zahtevaju ono na šta svi građani imaju pravo po zakonu: kontrolu vlasti.“

Na distanci od opozicije

U tekstu piše da pokret nema zvanične predstavnike, štrajkačke odbore, niti vidljive i harizmatične lidere. Umesto toga, funkcioniše kao mreža velikih i malih grupa raširenih po zemlji. Organizacija i planiranje protesta odvijaju se na plenumima studenata.

Pokret ujedno, kako se navodi, drži distancu od opozicionih partija, jer bi to naštetilo njihovoj popularnosti. „Lidere tih stranaka stanovništvo smatra istrošenim i da nisu korumpirani samo zato što nisu na vlasti.“

A za to što nema istaknutih predstavnika protesta postoje i taktički razlozi, objašnjava švajcarski list: „Vlast samo čeka da neko podigne glavu i postane lice pokreta. Tada bi znala kako da se s time nosi. Povela bi klevetničku kampanju u prorežimskim medijima, ucenjivala tog lidera istinitim ili izmišljenim pričama, a tajna služba bi ga danonoćno nadgledala.“

I pošto nema te početne tačke za vršenje pritiska, Vlada je naterala poresku policiju da uđe u kancelarije onih organizacija za koje sumnja da su bliske protestu. U pojedinim državnim preduzećima otpušteni su zaposleni koji su se javno solidarisali sa studentima. Ali ta šikaniranja imaju mali efekat. Podrška stanovništva se ne smanjuje.

Šta dalje?

U članku se postavlja još jedno pitanje: „Kako se može meriti uspeh ovog pokreta?“ I ovako na to odgovara:

„Neke stvari su postignute. Pod pritiskom sa ulice, Vučić je naterao premijera Miloša Vučevića i ministre da podnesu ostavke. Oni bi trebalo da snose političku odgovornost za katastrofu u Novom Sadu. Javni tužilac je podneo više desetina prijava. To ima za cilj da pruži informacije o tome koji su prekršaji doveli do nesreće. I konačno, Vlada je pristala i na to da značajno poveća budžet za obrazovanje.“

Studentima to, međutim, nije dovoljno, piše Noje cirher cajtung, navodeći da centralni zahtev ostaje objavljivanje kompletne građevinske dokumentacije.

Na kraju, švajcarski list donosi dva suprostavljena mišljenja o tome šta se dalje može očekivati.

„Veteran protesta Dragomir Olujić, koji je i 1968. bio na beogradskim ulicama, veruje da će energija demonstranata uskoro biti potrošena. I šta onda? Za njega će uspeh biti postignut samo ako dođe do promene vlasti, ako padne Vučić.“

Beogradska sociološkinja Dušanka Milosavljević stvari vidi drugačije: „Čitava generacija mladih se, kaže, učešćem na protestima politizuje. Naučili su da razumeju kako ’sistem’ funkcioniše i kako se zajednički boriti protiv njega.“

„I zaista“, zaključuje Noje cirher cajtung, „skeptici nešto previđaju. Iako ovaj pokret još nije promenio sistem, sami aktivisti jesu se promenili: naučili su kako da formiraju mišljenje u debatama, kako da izoštre argumente i kako da ostvare konkretne ciljeve zahvaljujući organizaciji. Protest je škola demokratije. On svoje učesnike pretvara u građane.“

(Deutsche Welle/foto: Beta)