“Studentska lista – Studenti pobeđuju” reakcija je građana na sve nenormalnosti kojima smo svedočili u proteklih 14 godina, na činjenicu da vlast uporno pokušava da normalizuje pogibiju 16 ljudi pod nadstrešnicom, izrešetanu decu u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju, nestanak majušne Danke Ilić, silovanje dečaka u Mrčajevcima, pogibiju radnika po fabrikama i gradilištima zbog neadekvatnih uslova. Lista je reakcija i na ponižavanje penzionera koje vlast uporno pokušava da potkupi kilogramom šećera i brašna, a od pre koji dan i besplatnim ručkom na Ribarcu i vaučerom od 4800 dinara. Reakcija je i na samoubistvo dečaka gnusno maltretiranog u školi, na brutalno ubistvo uličnog svirača u Novom Sadu, na razbijenu viličnu kost novosadske studentkinje, na uništavanje Jovine gimnazije, na otpuštanje profesora Vladimira Mihića, na nekažnjeno gaženje ljudi i na kriminalce puštene s lanca da terorišu građane… Lista užasa, realizovana rukama – bezakonjem zaštićenih – povlašćenih građana Srbije, koju bi da normalizuje vladajuća garnitura, nažalost nepresušna je…

Naspram nje stoji “Studentska lista – Studenti pobeđuju” sa 250 imena ljudi koji svojim znanjem, profesionalnim dometima i ljudskim integritetom bude nadu da su promene moguće, da je preokret u kojem će Srbija postati ozbiljna zemlja – realan. Na toj listi je i naš sugrađanin i sagovornik, arhitekta Igor Mikitišin, drugi najmlađi kandidat na ovoj listi. Mikitišin je završio Isidorinu gimnaziju, diplomirao i masterirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a potom masterirao još jednom u Belgiji, na Fakultetu za arhitekturu (Campus Sint-Lucas) u Gentu, koji je deo najbolje rangiranog belgijskog univerziteta KU Leven (Leuven), osnovanog još 1425. godine. Poštovan u struci, pristojan, elokventan i vredan, nadasve odgovoran, to su osobine zbog kojih su ga studenti birali, a biraće ga i građani kada čuju šta ima da kaže…  

Gde su ljudi sa Studentske liste ovih dana, šta rade, gde ste vi?

– Postoji ceo kalendar koji po fazama predviđa kako se ide u kampanju, na čemu se pomno radilo neprekidno dok smo čekali raspisivanje izbora. Prva faza bila je vidljivost, a realizovana je kroz akciju “Student u svakom selu”, što je vid kampanje koji je opozicija u poslednjih 15 godina zanemarila, a vrlo je efikasan i vidljiv jer dolazi do svih građana, a građani su ti koji i finansiraju našu kampanju. Sada je kampanja u drugoj fazi – nastavlja se nova tura bicikliranja koje podiže nadu i optimizam. U toj fazi pridružuju se kandidati koji govore na tribinama i skupovima, iz tih susreta je jasno zašto ljudi, pod pritiskom medijskog mraka, nisu ni mogli drugačije da misle. Na kraju svakog ciklusa organizuje se veliki skup. Bio je Kragujevac, biće i drugi veliki gradovi a u međuvremenu imaćemo i fazu u kojoj će biti organizovane stručne tribine na kojima će eksperti iz raznih oblasti života koji su zastupljeni na našoj listi objašnjavati sve detalje studentskog programa. Planirano je da tribine budu istovremeno u nekoliko gradova, varoši i sela, svakog dana biće ih skoro dvocifren broj. 

Zašto nema studenata na listi?

– Studenti su svesni svojih kapaciteta koje su uložili u mobilisanje građana. Oni su nas trgli, taj posao su, po njihovim merilima, pošteno odradili. Pokrenuli su misleći deo Srbije i one ljude koji su bili uspavani, zamađijani. Ti mladi ljudi nisu finansijski nezavisni, zavise od svojih roditelja i porodica koji bi mogli da budu ucenjivani na razne načine. Zato su birali ljude od integriteta koji su ujedno i finansijski stabilni. Kada pogledate npr. akademike Radomira Saičića ili Slobodana Vukosavića, profesore Jovu Bakića, Vladana Kuzmanovića i Dejana Šoškića, oni su ostvareni ljudi, izuzetni profesionalci od ugleda i časti – u struci i šire. Niko od njih ne bi preuzeo odgovornost da bude na Studentskoj listi da nema lični integritet i dignitet. Studenti veruju da su izabrali 250 takvih ljudi, a mi koji smo na njoj – potpisali smo društveni dogovor koji nije pravno obavezujuć, ali jeste moralno – i te kako. Svi smo svojim imenima stali na listu koja je formirana na izuzetno rigorozan način, studenti su bili vrlo precizni u tome. Verujem da je svih 250 ljudi, koji su povezani sa studentima u jedan tim, sposobno da pokrene promene – kaže Igor Mikitišin.

Studenti su građane hrabrili na razne načine, između ostalog i citatima iz Simovićevih dela, narodnim poslovicama… Jedan od najvažnijih slogana bio je “Da ne pukne bruka, bolje da se pita struka”, koji je osvanuo i na ulazu u zgradu Tehničkih fakulteta u Beogradu. Struku je vlast odmah po padu nadstrešnice pokušala da dezavuiše. Trgli su se ljudi iz raznih struka, a zašto su razne struke, šta mislite, tako dugo ćutale?

– Priča je dosta duboka. Ubio se duh ovog naroda, odnosno – da se ispravim: zamalo je uspelo ljudima na vlasti ili raznim interesnim sferama da ubiju slobodarski duh ovog naroda. Posle devedesetih i razočarenja u dve hiljadite, starije generacija jednostavno su se razočarale. Neki koji su i bili protiv Miloševića, samo su preobukli odela i izneverili poverenje naroda, a kad se poverenje jednom izneveri – treba da prođe sigurno 20 godina da se nešto novo pokrene. Mnogo je ljudi otišlo iz zemlje, među njima i vrhunskih arhitekata koji rade fantastične stvari u inostranstvu, u svemu tome trebalo je i ljudima iz moje generacije da se prešaltuju i da, ugledajući se na mlađe od sebe, a ne primere generacije svojih očeva, nađu motiv da ostanu u državi. Mi želimo da ostanemo ovde i damo sve od sebe da živimo u normalnoj državi. Drugi aspekt priče je da je sad već teško prelaziti preko nenormalnosti koje prevazilaze sve moguće norme izdržljivosti. Pritisci, kinjenja, frizirane i zaobiđene procedure, nestručnost, okretanje glave, lažiranje, plagiranje… kako u arhitekturi (nadstrešnica) tako i u medicini (predsednik koji s televizijom i saradnicima ulazi na intenzivnu negu gde leže pacijenti s opekotinama najvišeg stepena), u obrazovanju (Jovina gimnazija, fakulteti, pritisci…), sudstvu (slučaj Generalštab i razne afere)… Trgli su se najmlađi jer su shvatili da neće imati budućnost. Probudile su se i određene struke, neke su pozdravile buđenje, arhitektonska struka se npr. i pre pada nadstrešnice, zajedno sa konzervatorima, građevinskom strukom i inženjerima, pobunila protiv uništenja Sajma i Generalštaba, potom i protiv Expa. Pokrenuta je energija koja sada plamti s ovim mladim ljudima. 

Osnaživanje pojedinca kroz kulturu stanovanja

Mikitišin je široj javnosti poznat po odličnom podkastu “Sfera” (https://www.youtube.com/@sfera.podcast), svojevrsnoj platformi za uspostavljanje dijaloga u arhitekturi koji vodi ka osnaživanju pojedinca. Taj dijalog vodi umrežavanju u zajednicu, a zajednica omogućava društveno delovanje koje  vodi ka kulturnoj transformaciji dok naposletku kultura ne dovede do društvene promene. To promišljanje arhitekture velikog arhitekte današnjice, Čileanca Alehandra Aravena, inače dobitnika Prickerove nagrade za arhitekturu za izuzetan doprinos čovečanstvu, moto je “Sferinog” postojanja. 

Ne smemo zaboraviti da je jedan čovek koji ima veze s arhitekturom/građevinarstvom direktno pomogao da se demaskira kriminal koji je prouzrokovao pad nadstrešnice i pogibiju 16 ljudi…

– Tačno. Zoran Đajić. On je kandidat fakultata u čije ime sam i ja imenovan za kandidata Studentske liste. Đajić je uzbunjivač koji je bio hrabar da – u nimalo lakim okolnostima – izađe i kaže onima koji lažu da lažu, odnosno šta se dešavalo tokom rekonstrukcije, na šta je on upozoravao u više navrata i u pisanoj formi, nemajući pojma tada da će se desiti takva tragedija. Pravi su stručnjaci, dakle, upozoravali, ali ih niko nije uzimao za ozbiljno. Moram napomenuti i to da se od 85 strukovnih organizacija na temu nadstrešnice jedino nije oglasila Inženjerska komora, uostalom kao ni u slučaju Generalštaba. Da je ta komora jaka, mogli bismo lakše da kontrolišemo ko dobija licencu, ko projektuje a samim tim bismo imali jači osnov da se odupremo bilo kojem spoljnom pritisku, ko god bio investitor na projektu. Pritisaka sigurno ima i u Danskoj, i tamo bi se ljudi polakomili da nema valjanog sistema u kojem nijedan čovek ne može biti jači od zakona. Ali na sreću Danaca, oni su svoj poredak postavili na zdrave noge. Ako je sistem zdrav, ako je zdravo tkivo države, nijedan čovek ne može prevariti sistem, a možda neće ni pokušati ako zna da je sistem pravičan.

Ž. stanica

– O Železničkoj stanici mogu da kažem samo jedno: dok se ne uradi celokupna analiza – cele stanice i dok se ponovo ne uradi novi – celokupan projekat rekonstrukcije, stanica ne sme i ne može biti puštena u rad. Posle toga treba videti na koji se način u okviru stanice može uklopiti memorijalni prostor, u znak sećanja na žrtve pada nadstrešnice. Što se tiče petrovaradinske stanice jug, ona je prebukirana i potrebno je neko stajaliste i sa severne strane grada jer se prave ogromne gužve na Beogradakom drumu i Varadinskom mostu… Ljudi koji idu na Detelinaru, ili na Novo Naselje, u slučaju da voz staje samo u Petrovaradinu, moraju – često po neviđenoj gužvi da prođu pola grada da bi došli do kuće – kaže Mikitišin koji je i sam često putuje na relaciji Novi Sad – Beograd – Novi Sad.

Za one koji traže poštovanje zakona i transparentnost, vlast kaže da su protiv progresa. Kako, između ostalih i arhitekte s pravom diplomom i odgovornošću mogu deaktivirati arhitekte naopakog sistema, šta se može uraditi čim pre posle 25. oktobra da Dunav ne bude septička jama, da kej ne smrdi, da zgrade u centru ne pucaju od podzemnih garaža, da ima koji vrtić više, možda i pozorište, da se ne gradi bez plana i smisla?

– Niko nije protiv gradnje i razvoja, protiv progresa, samo se moraju poštovati zakoni i pravila. Putevi koji se grade nisu negativna stvar, naprotiv. Treba graditi. Negativan je način na koji se ti putevi naplaćuju, odnosno višestruko preplaćuju. Ako vam neko renovira stan za 300.000, a to objektivno košta 50.000, to znači da ste pokradeni, u našem slučaju pokradeni su svi građani Srbije jer je to novac poreskih obveznika. Kada se radi, mora se raditi stručno, preko konkursa i javnih nabavki, sve mora da bude transparentno, posebno finansijski transparentno. Ne može se neki posao preplatiti dvesto puta i da se onda taj novac u živom kešu stavlja u neke torbe i koristi posle za podmićivanje građana. Tu su i tajni međudržavni ugovori koji su izuzetno loši, to smo videli povodom Generaštaba. Kad smo videli šta je potpisano, bukvalno nam se smučio život. Struka se pobunila onog momenta kad je, pod neviđenim pritiskom, došla do nekog ugovora… A šta treba raditi dan posle izbora, vrlo je jednostavno. Mi imamo dosta dobre zakone, ali se oni s vremena na vreme menjaju nagore. Zakone ne treba prilagođavati interesima novca i ljudima s tim interesima, nego izbalansirati između interesa koji su neminovni u neoliberalnom kapitalizmu, jer mi ne možemo da se izmestimo i vratimo u druge sisteme koji su neodrživi u trenutnoj raspodeli snaga na svetu. U mojoj struci treba samo mnogo bolje kontrolisati projektantski proces i način gradnje novih objekata, a pogotovo rekonstrukciju postojećih. Treba bolje planirati, poštovati urbanističke planove i dokumenta. Novi Sad, npr, ima generalni urbanistički plan koji se sada apsolutno ne prati. Beograd ga isto ima, stoji u fioci, on čak nije ni usvojen. To je krovni, bazični dokument, iz kojeg nastaju sva ostala dokumenta.

Kako to izgleda na primeru dve podzemne garaže u centru grada?

– Garaža u centru grada rađena je pod okriljem većeg urbanističkog poduhvata – celokupnog centra, a izvođena parcijalno, po konkursu koji je više puta sporovođen. Za izgradnju garaža bila je potrebna saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, koja za ovu kod Banovine nikad nije dobijena. Svi koji su bili nadležni da prouče ove lokacije, daju studije slučaja i opravdanosti. mimoiđeni su. Sve se uradilo politički, a ne stručno. Rezultat je vidljiv: gradilište koje stoji u centru grada preko pet godina, s kojim niko ne zna šta treba da uradi. Stanari Tanurdžićeve palate žale se na naprsline u stanovima, koprivić – zaštićeno drvo i zaštitni znak Novog Sada, potkopan je, napukao je u superćelijskoj oluji i sad ga više nema… Koliko je potrebno stvari da izgubimo da bismo se opametili? A procedura postoji, ona je trebalo da se poštuje i kod nadstrešnice. Tu je dopušteno da se radi, iako nisu postojali papiri koji dozvoljavaju radove. Nije postojala dozvola za otvaranje gradilišta dok su trajali radovi. Dozvola za izvođenje radova dobijena je dve nedelje posle pada nadstrešnice, a za šest meseci bila su dva otvaranja kojima su prisustvovali predsednik Republike Srbije, ministar građevine, saobraćaja i infrasturkutre, predsednica Vlade Vojvodine, v.d. direktora Infrastrukture železnice… Dakle otvarali su gradilište koje nije smelo da se koristi za građanstvo, da ne spominjem činjenicu da se pre početka same rekonstrukcije nije detaljno ispitala postojeća dokumentacija stanične zgrade Železničke stanice koju je projektovao pokojni kolega Imre Farkaš, niti se prema podacima koje je analizirala nezavisna Anketna komisija za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice uradio projekat postojećeg stanja, što je najbitnije jer se tako utvrđuje u kakvom je stanju objekat, šta treba i kako rekonstruisati. Projekat analize zatečenog stanja nekog objekta trebalo bi da se radi po zakonu i pravilima struke na svim projektima rekonstrukcije, pogotovo na komplikovanim. Ukoliko o objektu ne postoji dokumentacija u digitalnoj ili analognoj formi, pre samog idejnog projekta i projekta za građevinsku dozvolu, prvo se radi projekat postojećeg stanja –  a tek onda projekat za izvođenje i projekat izvedenog objekta koji je preduslov za dobijanje upotrebne dozvole. Što se nadstrešnice još tiče, i sve ostalo – izvođenje radova, pritisci na izvođače, procesi bez javnih tendera u odabiru izvođača, rađeno je netransparetno, dok sam proces suđenja i razrešenja ovog slučaja još uvek nije počeo, što je nedopustivo za ozbiljnu državu. Inače, ja sam svakog dana prolazio ispod te nadstrešnice jer u Beogradu radim. I taj dan sam, nedugo posle njenog pada, bio na licu mesta. Taj 1. novembar najgori je dan u mom životu. Dok su ljudi bežali s mesta tragedije, držao sam se za drvo pored zgrade “Dunav osiguranja” i gledao u oblak dima i peska, shvativši šta se desilo. Znao sam da će to imati tektonske posledice, taj me događaj toliko potresao da sam odmah znao da ću učestvovati u promenama koje će morati da uspostave sistem u kojem će arhitekta projektovati, urbanista planirati, država državne projekte transparentno finansirati, gde će se izvođači birati na javnim konkursima, a ne ko ponudi najnižu cenu i po bratsko – ortačkim vezama u stilu – juče bio moler, a danas milioner jer su mu rekli da otvori firmu da bude protočni bojler.

Garaža Banovina

– Zona šireg centra grada, koja uključuje Banovinu, jedna je od zaštićenih arhitektonskih celina u gradu. Banovina je u tom smislu, kao celina, kompletirana s rekonstruisanom Isidorinom gimnazijom i uređenim fasadama u ulicama Jovana Đorđevića i Vladike Platona. Garaža ispod Banovine nije tu bila potrebna, ona nije bila tu ni planirana, nego je rađen projekat zbog kojeg je naknadno – kroz urbanistički projekat, menjan plan da bi se projekat ubacio u plan višeg reda. To je kriminal sam po sebi – urbanističko nasilje, stručno govoreći, a to će vam reći i 95 odsto građana Novog Sada. I sad, pošto se nije slušala reč struke, pošto su zaobiđena sva relevantna mišljenja, narod se pomiri s tim, ali da makar garaža bude urađena kvalitetno… Ne. Kolski ulazi u garažu su postavljeni s betonskim nadstrešnicama, tako da iz perspektive Isidorine gimnazije zaklanjaju pola pogleda na kompleks Banovine velikog Dragiše Brašovana, dragulj Novog Sada. Sad gledate na neke besmislene budževine i izrasline, a moglo se isplanirati i uraditi tako da imate samo dva protivpožarna izlaza, da rampa bude grejana i da oko samih ulaza u garažu ne postoji ništa iznad kosine – osim ograde u visini od 1.2 metra, kao i da trafo stanica bude izmeštena na neko drugo mesto, ne da bude na zelenoj površini, a DaNS (Društvo arhitekata Novog Sada) imao je predlog gde bi mogla da stoji – reči su sagovornika.

Glasači koji mogu da odluče o tome hoće li živeti u zemlji koja poštuje zakone i čuva, a ne ponižava svoje građane, mogu se podeliti na: “to be or not to be”, “let it be” i “should I stay or should I go”. Šta bi im mogao biti zajednički imenilac kada 25. oktobra budu zaokruživali ime na izbornom listiću? Čega treba da se sete?

– S kolegom, arhitektom Lazarom Kuzmanovim stajao sam 5. septembra kod Filozofskog fakulteta kada se desio onaj haos sa suzavcem i prebijanjem ljudi. S jedne strane bili su “to be or not to be” i “should I stay, should I go” građani, a s druge oni koje niste naveli u toj podeli. Najgori su pak ti “let it be”, i njih je mnogo, ali nisu svi zlonamerni. Među njima ima i razočaranih koje je mladost probudila, koji će sigurno znati šta treba da urade. Verujem da će oni ući u kategoriju “should I stay, should I go”, da će zbog svoje dece reći “to be or not to be”. Moja generacija, ljudi između 30 i 35-36 godina, rešeni su da se izbore za normalnu državu, konačno, na radost baba i deda, roditelja i naše buduće dece, svih apsolutno, ili ćemo sreću potražiti u inostranstvu, kao i neki od naših roditelja, baba, deda, drugara iz generacije. Danas sam išao da obiđem moje pretke, da porazgovaram sa svojim pokojnim dedom Genom, pradedom Ilijom i čukundedom Ivanom koji leže na Uspenskom groblju. Osetio sam potrebu da ih obiđem jer su oni 1908. godine došli ovde iz carske Rusije, iz današnje Ukrajine, kao disidenti, vojna lica i ugledni ljudi. Išao sam da ih zamolim da mi daju snage da ne uradim isto, već da svom detetu omogućim da živi u zemlji u kojoj su oni izabrali da žive, da to ostane naša domovina. Plašim se samo onoga što smo kolega Kuzmanov i ja videli pomenutog dana: dok su demonstranti mlaćeni kamenicama i dok je bacan gas na njih, dok su bežali sa suzama u očima, u obližnjem kafiću ljudi su opušteno sedeli, mrtvi ‘ladni kao da se ništa ne dešava. Nadam se ipak da su se neki u međuvremenu opametili. Vidim da neki jesu, i to me raduje.

Garaža u Ulici Modene

– Kada je projektovao Tanurdžićevu palatu, arhitekta Đorđe Tabaković razmišljao je da napravi pandan zgradu Tanurdžićevoj, preko puta, onako kako je Nikola Dobrović planirao u Beogradu za Terazijsku terasu – od Terazija do Savskog amfiteatra Umesto onog što sada stoji u Ulici Modene, objekta koji izgleda kao da ima nestalan karakter, te zgrade s nizom kafića koja vizuelno ne pripada toj arhitektonskoj celini, postojala je ideja da se uradi longitudinalna zgrada koja bi imala ulaz u delu gde je nekada bila okretnica taksija. Tuda bi se prolazilo i ulazilo u deo zgrade a potom silazilo u podzemnu garažu koja je mogla da bude ispod, ali bi sami izlazi onda bili u okviru te zgrade, kao neki pasaži koji bi spajali deo gde su danas kafić “Kombinat” i robna kuća “Bazar”. Ne bi izlazi garaže bili kubusi ‘’upakovani’’ u materijalizaciju ogledala kao da će nestati kontekst, koji tako biva samo dodatno naglašen. Potpuni nonsens. Arhitektura nije banalnost, ona je utilitarna profesija s vrlo jasnim pravilima, posvećena čoveku s filozofskom i umetničkom komponentom koja ostaje budućim generacijama na ponos, a ne neminovno nov zadatak za neku novu “rekonstrukciju’’ – objašnjava Mikitišin.

U ovom ratu države protiv svojih gražana, građani su pokazali zavidnu budnost, solidarnost, upornost, mobilnost. Jesu li u stanju da izdrže još, jer svaki rat traje četiri godine? Imaju li snage jer živimo u vremenu u kojem je komoditet drugo ime za smisao života, mnogo je lakše biti salonski anarhista, štrikirati neki lajk nego izaći i boriti se…

– Da nije dirnuto u mladost, rekao bih da nismo sposobni, jer je i moja generacija nekako bila digla ruke od bilo kakvog viđenja svoje budućnosti u kojoj će se solidarnost, hrabrost, poštenje i stručnost stavljati na prvo mesto. Mnogi su se prepustili uživanju u trenutnom komoditetu pre nego razmišljanju o budućnosti svoje dece, ali pošto se ovom narodu na izuzetno glup način dirnulo u obrazovanje i decu –  prosto ne mogu da verujem kako se to nepromišljeno i amaterski odigrali, iz čega shvatam da trenutna vlast i nije baš toliki “ekspert” u pogledu vladanja, kako se godinama gradio narativ, već upravo suprotno. Tuga je samo što je u svom mandatu ona razorila sve institucije i što su poljuljane osnovne ljudske vrednosti, kao npr. jedinstvo porodice, nukleusa jednog društva, unutar koga se sada dešavaju svađe između mladosti i ukućana srednjeg doba. Ovi poslednji smatraju da je sada bolje jer mladost ide i na more, a oni su za decu od luksuza imali samo pampers. To je istina, ali nikad se toliko u prošlosti nije omalovažavalo znanje. Ugrožen je smisao znanja, a znanje je jedan od postulata življenja, dakle egzistencije. Mnogi su ovde postali tašna/mašna direktori koji apsolutno ništa ne rade, uzimaju ogroman novac, kupuju diplome i prave štetu svima ostalima. To smo shvatili s više od deset godina zakašnjenja koliko se ugrožavaju znanje i stručnost. I sam sam se jedno vreme pitao da li išta više vredi moja diploma, ima li smisla ovo što radim, što sam se školovao, dok oni s kupljenim diplomama i bez znanja nisu imali te dileme. Ti s lažnim diplomama, sa sumnjivih fakulteta imali su lažan utisak da mogu izaći na tržište rada i prihvatiti se odgovornosti, da mogu da budu odgovorni projektantni, što stoji u licenci. Odgovornost je najbitnija, moraš biti odgovoran i neko mora da ti da ovlašćenje da nešto potpišeš da bi tu odgovornost mogao da nosiš, jer u slučaju neodgovornosti i neprofesionosti morao bi da snosiš krivičnu odgovornost i budeš kažnjen. Sve u svemu, siguran sam da se sad u našoj državi ujedinilo sve što vredi u njoj i da će ta snaga preokrenuti ljude koji su zavedeni strašnim medijskim terorom,

 Borba će trajati…

– Posle pobede najvažnija je reforma obrazovanja, to je najbazičnije. Znanje ubuduće mora da nas vodi, jer znanje je jedina moć, jedino gde treba nepresušno, uvek ulagati. I kad se nema sredstava i mogućnosti, one se moraju iznaći, osmisliti – smatra jedan od najmlađih kandidata Studentske liste.

Šta ćemo sa Novim Sadom, da li je on još uvek moderan grad imajući u vidu kako je raščerupan i naružen?

– Novi Sad jeste moderan grad, projektovan za budućnost po principima modernog grada, ali se već 25 godina uništava, dok je u poslednjih 10 sistemsko planiranje potpuno zanemareno. Novi Sad je danas ugrožen grad na razne načine. On je grad raznih nedostataka, nedovoljne infrasturkture u odnosu na brz rast koji se desio na komunalnom, saobraćajnom, parkovskom, rekreativnom, obrazovnom nivou… Nema drvoreda, mesta za parkiranje, ne obraća se pažnja na podzemne vode kad se gradi. Novi Sad može i treba da se širi, ali ne mora uz reku. Nama su kej i Tvrđava, uz nekoliko parkova, centar grada i Banovinu, nešto najlepše što imamo. Novi Sad je mlad grad, iako samo naselje Neoplatna zalazi duboko u istoriju i mi moramo da preokrenmo taj, pogrdno rečeno, tzv. investitorski urbanizam, tj. urbanizam bez planiranja koji ne prati jasne regulacije – visinske regulacije, koji podleže – ne znamo ni mi kakvom tržištu. Imamo manjak škola, vrtića, gerontoloških domova, što je nasušna potreba, a mi gradimo stanove koji se – ne znamo kako – još uvek prodaju po visokim cenama. Činjenica je da su ti stanovi nedostupni za većinu stanovništva i to nije stambena politika za koju bi se zalagale arhitekte na Studentskoj listi. U okviru 11 tačaka programa arhitekte i građevinci s Liste potrudili su se da osmisle mogućnost da ti stanovi budu dostupni svim deficitarnim strukama i mladima da ne bi odlazili iz ove države. Svi danas kupuju stan na kredit, ne vidim da je drugačije moguće da neki mladi par kupi nekretninu gde bi zasnovao porodicu, osim ako nešto nasledi. Takođe, arhitekte s liste zalagale bi se za ukidanje leks specijalisa koji omogućavaju zaobilaženje regularnih procedura koje isključuju da moraš da poseduješ građevinsku dozvolu umesto sadašnje prakse da se crteži šalju direktno izvođaču jer se žuri, iako se zna da tako brza gradnja ne može garantovati kvalitet. Sprečili bismo rušenje sajamskih hala jer neke od njih se mogu restaurirati, nema potrebe graditi nove. Da ne govorimo o ozelenjavanju grada i sečenju drveća. Mi drveće sečemo kao da se to ne tiče direktno naših pluća, betoniramo sve što stignemo, pa i najmanju livadu, remetimo podzemne vode kao u slučaju “Promenade”, uništavamo priobalje reke Dunav, pa ako se desi kao ove godine da on padne ispod istorijskog minimuma, ceo grad nesnosno smrdi. Mi gradimo Expo, a Ovča i Borča nemaju kanalizaciju. Ne treba graditi po svaku cenu, less is more – manje je više, tako razmišljaju novi mladi ljudi, tako razmišlja i dobar deo moje generacije. Ljudi razmišljaju o budućnosti, odlaze na selo… O svemu tome razmišljaju i arhitekte sa Studentske liste i jako sam srećan što ih je iz moje struke pet – šest na njoj, vodećih i uglednih profesora koji su napisali ogroman deo programa. Ovih 11 tačaka proizašlo je iz programskog minimuma koji je pisan sa studentima. Svaka profesionalna grana imala je svoj program koji je pisala sa saradnicima i stručnim savetnicima, među kojima ima i onih koji nisu na Studentskoj listi. Najveća snaga ove liste je što bar 95 odsto njih, nije imalo nameru da se bavi politikom, nikad nije sebe videlo u politici. U nju je ušlo iz čiste nužnosti, prihvatili su da se uhvate ukoštac s “hobotnicom’”. Narod se trgnuo, video da život prolazi kako ne treba, da može i mnogo bolje i da mora da se uključi u procese promena koji su neminovno pokrenuti. Kad se veći deo ljudi priključi ideji da su promene moguće, nakaradni sistem će se samoinicijativno urušiti iznutra a kvalitet koji nesporno postoji, koji je učauren i demotivisan, ponovo će naći kapacitet da osnaži institucije – a institucije su ljudi. Institucije će iznedriti sistem koji će omogućiti normalan i dostojanstven život za sve nas, a ne samo za šačicu povlašćenih. Ne bih bio na Studentskoj listi da čvrsto ne verujem u to da studenti pobeđuju. Pobeđuju sigurno. Izađite na izbore 25. oktobra i glasajte. Studenti pobeđuju!

Igor Mikitišin nalazi se na 140. mestu Studentske liste koja će se na glasačkom listiću na vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra nalaziti na 3. mestu. Celu listu možete pogledati OVDE.

(Snežana Miletić, Moj Novi Sad, foto: Autonomija)