Krivični zakonik novinarima pruža posebnu zaštitu od pretnji, ali ne predviđa jednaku posebnu zaštitu u slučaju fizičkih napada. A kada se napad dogodi, novinari upozoravaju da institucije često izostaju sa adekvatnom reakcijom.

„Neprijatno mi je jer nikada ne znam kada će verbalno da preraste u fizičko nasilje, da li osoba koja napada ima neki predmet kod sebe koji bi mogla da iskoristi kao oružje. Najgore je kada znaš da ne možeš da reaguješ jer si na zadatku, moraš da ostaneš profesionalan, osećaj je kao da si glineni golub. To suzdržavanje odnese najviše energije. Tu je i svest da iako prijaviš pretnje ili napade, najverovatnije nećeš dobiti pravdu jer institucije u većini slučajeva posao ne odrade do kraja”, opisuje Mladen Savatović, novinar televizije N1 svoja osećanja u trenucima kada je bio napadan dok je radio svoj posao.

On je u dva dana, dva puta vređan i prećeno mu je fizičkim nasiljem, a i ranije je bio na meti nasilnika.

108 verbalnih napada državnih funkcionera u septembru

Savatović nije jedini slučaj. U danu kada je doživeo napad, isto se desilo i sa još dvoje kolega, a kakva je situacija sa novinarskim poslom objašnjava podatak „Fondacije Slavko Ćuruvija“ koja je navela da je samo tokom septembra bilo 108 verbalnih napada državnih zvaničnika, drugih predstavnika vlasti i stranačkih funkcionera Srpske napredne stranke (SNS).

Paradoksalno zvuči informacija da je sa 108 napada „nastavljen trend smanjenog broja verbalnih napada“, u odnosu na prvu polovinu godine, kada je Fondacija prosečno beležila 163 napada mesečno, navedeno je u saopštenju ove organizacije.

Fondacija je krajem septembra navela da je od početka godine ukupan broj napada 1.193, a dodatno poražavajuće bi zvučala brojka ako bi se uključili i napadi građana na novinare, kao što je nedavno bio slučaj sa novinarima Mladenom Savatovićem, Nenadom Božovićem u Čačku, ili ekipom N1 ispred Skupštine Srbije kojoj je razbijena kamera.

Na meti su i novinari Insajdera, Mašine, Nove, Glasa Šumadije, Radara, In medije, Žig infoa…

Prema evidenciji Vrhovnog javnog tužilaštva, u prvoj polovini ove godine u tužilaštvima u Srbiji formiran je 71 predmet koji se odnosi na pretnje i napade na novinarke i novinare. Od tog broja, 39 predmeta formirano je u Posebnom javnom tužilaštvu – Odeljenju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. To predstavlja povećanje od 45 odsto u odnosu na isti period prošle godine, koja je bila rekordna po broju napada na medijske radnike.

Savatović smatra da bi trebalo da se izmeni zakon kako bi se novinari zaštitili.

“Da li da budemo službena lica ili nešto drugo, ne znam jer nisam pravnik, ali neka vrsta pomoći bi nam dobro došla”, ocenjuje Savatović.

Ipak, on smatra da “džaba nam zakoni ako ne postoje institucije koje će da ih sprovode”

“Činjenica je da mi institucije nemamo. Eventualno možemo da se oslonimo na pojedince unutar njih, koji svoj posao rade profesionalno, ali to je lutrija – uglavnom zapadnu ljudi koji štite nasilnike, pogotovo ako su povezani sa režimom, ili radije biraju da ne rade ono za šta su položili zakletvu kako se ne bi zamerali interesnim grupama. Mnogima je verovatno i naloženo da ne reaguju, jer se na taj način šalje poruka – radite novinarima šta god želite, niko vas neće sankcionisati”, smatra Savatović.

Pojačana zaštita od pretnji, ali ne i kad se pretnja ostvari

Do sada se o zaštiti novinara više puta polemisalo, ali se do sada jedina promena desila 2009. godine kada su novinari kao neko ko obavlja posao od javnog značaja, dobili pojačanu zaštitu u slučaju pretnji, ali ne i kada su u pitanju sudski procesi.

“Do danas se povećao broj napada, pretnji i pritisaka, ali mi nažalost nismo dobili bolju zaštitu. Nismo uspeli da Krivični zakonik i druge zakone menjamo u pravcu strožih kazni čija je svrha odvraćanje od fizičkih napada na novinare zbog posla koji rade, odnosno napada na njihovu imovinu. Sada novinari, snimatelji, fotoreporteri imaju zaštitu u tom članu 138 Krivičnog zakonika (KZ) poput narodnog poslanika, sudije, predsednika, ali to je u slučaju ugrožavanja njihove sigurnosti pretnjom. Međutim, takvu pojačanu zaštitu nemamo kada se napad stvarno i dogodi. Tu je paradoks“, kaže Dragana Bjelica iz Udruženja novinara Srbija (UNS).

UNS je u svojoj analizi „Kako do bolje zaštite novinara“ iz aprila 2026. godine naveo sledeće podatke:

U 2025. godini UNS je zabeležio 261 slučaj, što je za 150 više nego 2024. godine. Kada je reč o fizičkim napadima njih je prošle godine zabeleženo 60, u odnosu na 13 iz 2024. godine.

NUNS je u bazi za 2025. godinu imao 380 evidentiranih slučajeva, dok je u 2024. godini imao 168. Ova novinarska organizacija objavila je podatke o 116 fizičkih napada, uz napomenu da je 18 za posledicu imalo fizičku povredu

Podaci tužilaštva za 2025. godinu pokazuju da su na osnovu podnetih krivičnih prijava/izveštaja, formirana 134 predmeta. Poređenja radi, tokom 2024. godine javna tužilaštva formirala su 65 predmeta u vezi sa događajima na štetu novinara, što je povećanje od 106,15 odsto.

Kako navodi, UNS se zalaže za izmene KZ-a u tom pravcu, odnosno drugih zakona, poput prekršajnog. Ipak, ona ističe da su „zakoni papir, a da je primena srž“.

“Sadašnja atmosfera u društvu, duboke podele, vlast koja slavi podaničko novinarstvo, koja napada novinare koji objavljuju priče o korupciji, kriminalu, samo doprinosi da se na novinare gleda kao na legitimne mete. Nijedna izmena zakona u takvoj situaciji ne donosi poboljšanje stanja na terenu. I to je paradoks, jer vlast treba da uvažava vrednost profesionalnog novinarstva. Time suštinski pokazuje koliko ceni svoj narod”, ocenjuje Bjelica.

Jedna od inicijativa išla je ka tome da se novinari tretiraju kao službena lica. Iako je više puta pokretana, Bjelica smatra da to nije pravo rešenje, jer novinari najčešće nisu uposlenici države, ali oni obavljaju posao od javnog značaja.

“UNS zato traži zaštitu koju uživaju službena lica, zakonsku i stvarnu. Da bi bili cenjeni u društvu, novinari moraju da se izbore i pridržavaju se pravila svoje struke. Da se ne predstavljaju samo kao novinari, već da to budu. U suprotnom neće imati podršku i zaštitu javnosti. Korumpirani novinari ne služe svojoj profesiji, kao ni korumpirani policajci, sudije ili neki drugi“, zaključuje Bjelica.

„Najveći problem je sa reakcijom države“

Rade Đurić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) takođe smatra da je novinarima potrebna posebnija zaštita, ali da to nije status službenog lica pošto novinari to nisu.

„Posebna zaštita poput one kako je naznačena u Krivičnom zakoniku mogla bi da bude dovoljna. Mi imamo najveći problem sa aktivnom reakcijom. Kako preventivnom tako i represivnom reakcijom nadležnih organa, pravosuđa koje treba da pruža krivično-pravnu zaštitu. U tome trenutno leži najveći problem“, smatra Đurić.

Ubijeni novinari – nerazjašnjeni slučajevi

U Srbiji se često pominju tri nerazrešena slučaja – jedan iz 1994. godine, kada je u svom stanu pronađena mrtva tridesetogodišnja novinarka lista „Duga“ Radislava Dada Vujasinović, drugi iz 1999. godine, kada je u haustoru zgrade u kojoj je živeo ubijen pedesetogodišnji medijski izdavač i novinar Slavko Ćuruvija, i treći, iz 2001. godine, u kom je pred vratima stana, u prizemlju zgrade, ubijen četrdesetsedmogodišnji jagodinski novinar Milan Pantić, dopisnik “Večernjih novosti” i saradnik lokalnog lista “Novi put”.

Kako navodi, naši državni organi ne prepoznaju novinare i novinarsku ulogu kao javno dobro, kao nešto što mora da se štiti, a ne da čekaju da neko podnese prijavu, pa da tek onda proveravaš da li postoji krivično delo koje se goni po službanoj dužnosti.

On kaže da je u jednom momentu u društvu postignut stepen empatije i senzibiliteta, ali je prvo posle korone a zatim od 2024. godine se to promenilo.

“Tužioci su se potpuno povukli, policajci su se okrenuli na drugu stranu, mada moram da kažem, postoje pojedinačno policajci koji jesu na usluzi i pomažu“, smatra Đurić.

Prema Đuriću, jedna od razloga je što tužioci imaju lošiji tretman od policijaca.

„Tretman tužioca je katastrofalan kod nas. Od njih niko ne strahuje. Jednom tužiocu su nedavno zapalili kola, ali je umesto ozbiljne kazne počinilac dobio ozbiljno malu kaznu u odnosu na posledicu koju nosi“, zaključuje Đurić za N1.

(N1/foto: Autonomija)