Samo nekoliko sati nakon što je završeno obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, nakon što je ukopano još 30 srebreničkih žrtava, iz porte pravoslavne crkve zaorila se pesma “Veseli se, srpski rode”. Dok porodice plaču nad jedva pronađenim kostima svojih bližnjih, koje su ubice razasule po sekundarnim i tercijarnim grobnicama, drugi udaraju genocid na veselje. Ne znam kojim rečima treba govoriti o ovom događaju, ne znam da li u ljudskom jeziku uopšte postoje odgovarajuće reči da iskažu tu gnusobu. Ima Supernaut jednu pesmu, zove se “Niže nego ljudski”, možda je to formulacija koja bar donekle pokriva ovo radikalno zlo.

Dežurni poricatelji genocida i plesači nad grobovima mirno objašnjavaju da je to sasvim normalno, da se koncert tradicionalno održava u sklopu manifestacije “Petrovdanski dani” koja je memorijalnog karaktera, u znak sećanja na stradale Srbe u okolini Srebrenice i Bratunca. Aha, znači ne slavite nad mezarima pobijenih Bošnjaka, nego nad grobovima Srba. Stradanje svog naroda obeležavate pesmom “Veseli se, srpski rode”. Sad je sve mnogo jasnije. I mnogo mračnije. Ni Dante nije mogao da nasluti dubine pakla koje se skrivaju u vašim dušama, ako uopšte imate dušu.

U ime Baala i Mamona

I sve se to događa u dvorištu jedne bar nominalno hrišćanske crkve. U ime kog Boga? Onog što je uhapšen ni kriv ni dužan, mučen, nepravedno osuđen i razapet na krstu? U ime onog što je propovedao ljubav prema bližnjem svom, molio se za one koji ga proklinju i odustao čak i od samoodbrane, naredivši apostolu Petru: “Vrati mač u korice”? U ime onog što je učio o neprotivljenju zlu? “Čuli ste da je rečeno: ‘Oko za oko i zub za zub’. A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi; i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač; i ko te potera jednu milju, idi sa njim dve” – tako glase njegove reči.

Koliko je meni poznato, Hrist nikada nije rekao “Čuli ste da je rečeno: ‘Oko za oko i zub za zub’. A ja vam kažem da iskopate oko onome ko vam nije naneo nikakvo zlo”. Možda pravoslavni sveštenici i njihovi episkopi znaju nešto što niko drugi na svetu ne zna, možda imaju neku tajnu apokrifnu knjigu u kojoj se propovedaju surovost, bešćutnost, nasilje i mržnja. Da se Hrist onomad pojavio među njima, oni bi ga predali Mladićevim vojnicima da ga streljaju, a njegov leš raskomadaju i zakopaju u nekoliko grobnica, da prikriju tragove ubistva. Potom bi na godišnjicu njegove smrti zapevali neku veselu poskočicu.

Duhovna podrška genocidu

Možda preterujem? Voleo bih da je tako. Dovoljno je setiti se vladike Vasilije Kačavende koji je srdačno pozdravio Ratka Mladića nakon ulaska u Srebrenicu, a potom mu dao duhovnu podršku za predstojeći genocid. U pozdravnoj besedi “oslobodiocima” Kačavenda je, između ostalog, rekao: “Krv vapije za osvetom. Sveteći se, srpski narod rušio je najmoćnije imperije i, evo, dočekujemo radosne dane polako približavajući se onome trenutku kada će se ponovo posle Kosovske bitke ujediniti i vaspostaviti srpska država”.

Povratnik Mirsad Omerović negodovao je na društvenim mrežama zbog crkvene proslave kad joj vreme nije, pa ga je MUP RS-a uhapsio. Prijavio ga je srebrenički sveštenik Aleksandar Mlađenović jer je, kako veli, Omerovićeva poruka kod njega izazvala strah i nelagodu. A ne izaziva pravoslavnom svešteniku nelagodu kad mu se u crkvenoj porti ore stihovi “Nek’ se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije” i “Ovdje su grobovi slavnih predaka / što odbraniše svetu vjeru od Turaka”?

Pesma koja glorifikuje velikosrpsku ideologiju u ime koje su i pobijeni Bošnjaci u Srebrenici, ali i diljem Bosne i Hercegovine, u pravoslavnom duhivniku ne izaziva nikakav osećaj neprijatnosti, naprotiv. Baš zbog takve sadržine pesma je pogodna za pevanje u porti pravoslavnog hrama na godišnjicu genocida. Za strah Božji sveštenik očigledno ne zna. A zašto bi i znao kad u Boga ne veruje? Bar ne u ovog iz Novog zaveta, drugim se božanstvima klanjaju naši duhovnici, onima što su im prinošene ljudske žrtve, Baalu i Molohu.

Isus je streljan u Srebrenici

Naš razgaljeni kler koji metaniše ratnim zločincima, blagosilja ubice i veseli se nad tuđom patnjom trebalo bi podsetiti na reči velikog hrišćanskog teologa našeg doba Jirgena Moltmana. U tekstu “Raspeti Bog u kontekstu” Moltman piše o temama koje bi trebalo da se tiču i naših crkvenih jerarha: “Kada su nam po završetku rata u zarobljeničkom logoru u Škotskoj pokazali slike koncentracijskih logora u Bergen-Belsenu, Buchenwaldu i Auschwitzu, postalo mije jasno da, igrom sudbine i protiv svoje volje, pripadam generaciji počinitelja. Moram nositi sramotu masovnoga ubijanja Židova. Nisam osobno bio tamo, ali smo kolektivno pogođeni tisućama izgladnjelih ruskih zatvorenika u njemačkim logorima, strijeljanjima mladića u partizanskome ratu, ‘spaljenom zemljom’ te mnogim ratnim zločinima. (…) Znam što znači pripadati narodu počinitelja. Za mene osobno umrla je tada ‘sveta domovina’ Nijemaca i svaki osjećaj za patriotizam”.

Na kraju Moltman ispisuje gorke, nezaboravne rečenice: “Isus je bio ubijen u Auschwitzu. Umro je u plinskoj komori. Isus je mučen u Argentini. Isus je umro na drvu za vješanje u Americi. Isus je strijeljan u Srebrenici. Gdje se god ljude ubija, guši plinom, muči ili strijelja, Raspeti je među njima”.

Tako razmišlja teolog, hrišćanin, vernik, pripadnik naroda počinitelja zločina i genocida, ljudsko biće koje ne beži od odgovornosti. Nikad ništa slično nisam čuo od srpskih teologa, hrišćana, vernika, valjda zato što takvih u našoj crkvi nema.

Nagrada za slavljenje zločinaca

Istog dana, 11. jula, dve studentkinje Fakulteta kriminalistike, kriminologije i bezbednosnih studija Univerziteta u Sarajevu veličale su počinioce genocida, ni one ne pate od moralnih dilema koje su mučile Moltmana. Jedna se slikala u majici sa likom četničkog vojvode Mitra Maksimovića, i sa podignuta tri prsta. Druga je objavila Mladićevu fotografiju uz komentar: „Osuđen na besmrtnost. Bio si i ostaćeš naš heroj“. Kad su njene kolege na to burno reagovale, uzvratila je još grđe, porukom: “Ma nek smo vas pobili, odjebi”.

Tužilaštvo BiH formiralo je predmet protiv ove dve studentkinje po prijavi MUP-a Kantona Sarajevo, pošto je veličanje ratnih zločina krivično delo, a onda je stigao odgovor iz Srbije. Studentkinje će školovanje nastaviti na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu, kao stipendistkinje države Srbije. Direktor Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vulin se hitro javio i ponudio stipendije zaslužnim devojkama. To je adekvatna nagrada za slavljenje genocida, živi dokaz da se zločin isplati.

Vulin je jedva dočekao ovakvu priliku. Taman što su ga SAD stavile na crnu listu zbog umešanosti u trgovinu narkoticima i oružjem, kao i zbog širenja malignog ruskog uticaja, morao je nečim da se uteši. Zločinački Kremlj, droga, oružje, glorifikacija masovnih ubica – sve se to savršeno uklapa, to su osnovni elementi ideologije Srpskog sveta. Glasnogovornici tog antisveta, od psovača genocida Milorada Dodika pa do silnih režimskih medija, zakukali su nad sarajevskom netrpeljivošću, medijskom hajkom i golgotom koju su studentkinje doživele samo zato što su “izrazile svoj stav”.

Takvima bih preporučio da svoje slobodoumlje isprobaju, na primer, u Berlinu. Nek tamo istaknu fotografiju Hajnriha Himlera, Jozefa Gebelsa ili Adolfa Ajhmana, nek napišu ispod “Osuđen na besmrtnost. Bio si i ostaćeš naš heroj“, a onda nek mirno pričekaju organe reda, sprovođenje u pritvor, suđenje i robiju. Pa kad izađu iz zatvora, neka ponove isti postupak u Bordou, Torontu, Lisabonu, Gracu, Brižu, Pragu, Luksemburgu, Roterdamu, Bratislavi ili Ženevi. Neka se bore za svoja ubeđenja tamo gde im je mesto – iz zatvorske ćelije. Kad već ovde nema ko da ih hapsi i procesuira.

Sledbenici Himlerove doktrine

Mnogi proučavaoci genocida pisali su kako poricanje nije nešto što dolazi naknadno, već je upisano u sam zločin, planirano je od početka, ono je sastavni deo genocidnog nasilja. Poricanje genocida počinje prikrivanjem leševa, njihovim rasparčavanjem i sakrivanjem u različite masovne grobnice. Današnji negatori genocida samo nastavljaju posao Mladićevih dželata, služeći se drugim sredstvima. U tome su ujedinjeni crkveni činovnici, državni vrh Srbije, rukovodstvo Republike Srpske, medijski asanatori, naci-intelektualci, razni kukasti političari, nebrojeni javni poslenici. Njihova poruka žrtvama je jasna, ona studentkinja je to dobro sažela: “Ma nek smo vas pobili”.

Njihov modus operandi davno je formulisao pomenuti Hajnrih Himler, šef Gestapoa, u govoru oficirima SS-a i komandantima policije, početkom oktobra 1943. godine u Poznanju. Obraćajući se onima koji su već okrvavili ruke u Holokaustu, Himler je rekao: „Većina od vas zna šta znači kada na gomili leži sto leševa, kad leži 500, kad leži 1.000. Izdržati to i – ostavljajući po strani retke primere ljudske slabosti – ostati pristojan, to nas je očeličilo. To je slavna stranica naše istorije, koja nije napisana i koja nikada ne treba da bude napisana”.

Ovdašnji sledbenici Himlerove doktrine demonstriraju isti paradoks. Kako je primetila Alaida Asman: “Ćutanje, zatajivanje, zaborav i želja za čašću, slavom i priznanjem ukrštaju se ovde u krajnjoj perverziji vrednosti”. Oni bi istovremeno da se pohvale svojim zlodelima i da ih izbrišu, da se vesele nad grobovima žrtava i da poreknu njihovo postojanje, da slave ratne zločince i da negiraju razlog tog slavlja. Krajnja perverzija vrednosti – zvuči kao precizna dijagnoza srpskog društva i sveta. Mada im dobro pristaje i ona sintagma kojom je Josif Brodski krstio stanje u Sovjetskom Savezu: antropološka katastrofa.

Tomislav Marković (zurnal.info)