Svi argumenti koji su protiv članstva Srbije u NATO-u svode se na emocije, vojna neutralnost Srbije politička je frazeologija nastala političkim kompromisom, a najavljena obuka 5.000 vojnih specijalaca opasna je tendencija da se unutar vojske stvaraju klasni slojevi pripadnika Vojske Srbije, izjavio je u intervjuu za portal Autonomija izvršni direktor Saveta za strateške politike Nikola Lunić.

Prema njegovim rečima, nacionalni interes je i dalje imaginacija, iako nas ta imaginacija sve zajedno najviše košta. Za to vreme Rusija u Beogradu ima najveći uticaj i svoje zabludele spavače, uključujući i agresivan obaveštajni potencijal koji koristi kroz hibridni rat i sofisticirani uticaj u srpskoj javnosti, smatra Lunić.

Uz konstataciju da to prijatelji jedni drugima ne rade i da je posredi samo naša loša percepcija prijateljstva, Nikola Lunić upozorava da se ruski uticaj u Srbiji razlikuje do početka sukoba u Ukrajini i od 24. februara jer je nakon tog dana propaganda prerasla u ratnu propagandu koja je zabranjena Ustavom Srbije.

Ako uzmemo u obzir sve aspekte ukrajinskog rata, on se sigurno reflektovao i na Zapadni Balkan i na Srbiju. Kako biste ocenili situaciju nakon nešto više od godinu dana od njegovog početka?

U vojnom kontekstu, jedan deo populacije će biti razočaran jer Rusija sasvim sigurno neće dobiti ovaj rat. Isto tako, ni drugi deo populacije neće biti presrećan jer Rusija neće izgubiti ovaj rat. Prema tome, svi zajedno i što pre moramo težiti miru. Kako osvojiti mir u ovom trenutku čini se neostvarivim. Jednostavno, u svetu je sve manje tolerancije, sve više histerije, a deluje kao da se svet sve više priprema za sledeće sukobe. Sumorne su perspektive. Mnoge zemlje se naoružavaju. Nemačka i Japan, kao dve skoro najveće ekonomije sveta, dvostruko povećavaju svoj vojni budžet, a Poljska će doći do pet odsto izdvajanja od svog BDP-a. Prema tome, vidimo da se svet u kontinuitetu naoružava i to ne samo u cilju odvraćanja potencijalnih pretnji, već se naoružavaju za potencijalni sukob. Taj sukob može izbiti veoma lako na globalnim osnovama, bez geografskih ili tehnoloških limita. I ne treba se previše radovati potencijalnim koalicijama ili svrstavanjima, jer čim se najavi poseta Si Đinpinga Moskvi, Indija promptno kupuje velike količine oružja na Zapadu približavajući se SAD-u, a Japan najavljuje posetu Kijevu. Jednostavno, svet se rascepljuje geopolitički, tektonske promene nas tek očekuju, a NATO se širi globalno, ne samo u regionu Evrope već i na Daleki Istok.
U takvoj situaciji Srbija je jedina neutralna za razliku od većeg dela Zapadnog Balkana koji je ili u NATO-u ili teži članstvu u NATO-u.
Da, mi smo deklarativno vojno neutralni iako je predsednik eksplicitno naveo da nismo i spoljnopolitički neutralni, što tu poziciju čini na neki način neodrživom. U vojnom kontekstu je takva orijentacija sasvim sigurno neodrživa jer je naš koncept vojne neutralnosti kroz strateška dokumenta u oblasti odbrane baziran na konceptu totalne odbrane. Niko u ovom trenutku u državi ne radi na konceptu totalne odbrane, niti ga doktrinirano uređuje, što samo znači da nije primeren za ovo vreme i za naše društvo. Naime, da imamo i posvećeno sprovodimo koncept totalne odbrane, onda bi svaki mobilizacijski obveznik u ovom društvu trebao da zna svoj vojni raspored, a sva materijalna sredstva, počev od kamiona do kamera, bi trebala biti popisana i mobilizacijski dostupna, što bi definisalo gde i ko se potencijalno u ratnom rasporedu služi njima. Totalna odbrana podrazumeva da su svi društveni kapaciteti ultimativno angažovani u svrhu odbrane države. To kod nas jednostavno nije slučaj, niti se može očekivati u narednom periodu. Prema tome, vojna neutralnost je definitivno politička frazeologija nastala političkim kompromisom, a koja je u sadašnjem trenutku populistički pogodna za povećavanje ili održavanje rejtinga, ali ne i za suštinsko unapređenje bezbednosti, kako nacionalne tako i lične.

Kažete totalna odbrana ali vidimo svakodnevno da susedne zemlje, poput Bosne i Hercegovine ili Kosova, strepe od intervencije Srbije. Oni se plaše Srbije.

U ovom trenutku Srbije se niko ne mora plašiti jer mi ne razvijamo niti unapređujemo takve vrste ofanzivnih sposobnosti da bi ugrožavali bilo koga u regionu. Srbije bi se trebalo plašiti samo ukoliko bi došlo do značajnih unapređenja operativnih sposobnosti kroz unilateralno obavezno služenje vojnog roka, čime bi se omogućilo da širi krug vojnih obveznika bude mobilisan i da na takav način Vojska Srbije predstavlja bezbednosni izazov u regionu. U ovom trenutku se lično kao oficir u penziji više plašim najave privremenih institucija samouprave iz Prištine, konkretno Kurtija, da će oni uvesti obavezno služenje vojnog roka odmah po formiranju svojih oružanih snaga. Ukoliko se to ostvari, to bi moglo prouzrokovati lančanu reakciju i jasan odgovor od strane Srbije. I kada govorimo o potencijalnom odgovoru Prištini i uvođenju obaveznog služenja vojnog roka, onda se ne treba zadržavati na tri meseca jer to predstavlja osnovnu vojničku obuku. U takvom scenariju treba razmišljati o vojnom roku od šest meseci kako bi se mogao mobilisati što veći krug i obezbediti široki spektar sposobnog regrutnog sastava koji će završiti specijalističku obuku i tako odgovoriti na potencijalnu opasnost. Međutim, za obavezno služenje vojnog roka se osim bezbednosnog šalje i nesporno politička poruka regionu. Apelujem na naše državno rukovodstvo da treba biti veoma oprezan pri unapređenju vojnih sposobnosti bez očiglednih razloga i ugroženosti našeg stanovništva. I bez obzira na želje pojedinih ekstremista u Prištini, oni nam u perspektivi ne predstavljaju takvu opasnost da moramo uvek recipročno odgovarati. Naša strategija i vitalni interesi bi trebali obezbediti dugoročno pouzdano i posvećeno savezništvo sa EU i SAD.

S tim u vezi da li najnovija nabavka vojne opreme i najavljeni kurs za obuku 5.000 vojnih specijalaca treba nekoga u regionu da brine ili je to deo političkog marketinga?

Takva najavi bi trebala najviše da brine samu vojsku. Naime, u vojsci se nekada stvarala elita po tome što je neko zaslužio i nosio crvenu beretku. I to nam je predstavljalo elitni deo vojske. Sada se u vojsci kreira elita po visini primanja i po nivou privilegija koji jedan deo vojske uživa. Prema tome, opasna je tendencija da se unutar vojske stvaraju klasni slojevi pripadnika VS koji će u jednom delu jedva egzistirati, a u drugom delu imati na pretek. Drugi aspekt je koliko mi kao zemlja sa demografski ograničenim potencijalima možemo da generišemo 5.000 specijalaca. To je specijalistička obuka koja mora da bude veoma rigorozno izvedena sa jasnim i beskompromisnim kriterijumima. Svako smanjenje kriterijuma u tom segmentu specijalnih jedinica može generisati veoma velike posledice.

U toku su intenzivni pregovori oko statusa Kosova, odnosno predsednički izbori u Crnoj Gori koji su, po svemu sudeći, samo uvod u vanredne parlamentarne izbore. Na koji način bi ishod ta dva procesa mogao da se odrazi na bezbedonosno pitanje, s obzirom i na sveprisutni uticaj Rusije na Zapadnom Balkanu?

Crna Gora je očigledno pokazala gde se nalazi, prema čemu ide i šta narod želi. Narod je očigledno pokazao da želi da nastavi putem evropskih integracija i da održava svoju posvećenost prema NATO savezu. Prema tome, bez obzira da li su glasači Crnogorci, Albanci ili Srbi u Crnoj Gori, svi oni glasaju za neku novu politiku prema novom standardu i života i bezbednosti. I to nije jedini slučaj, jer vidite da i Finska i Švedska odmiču sve više od nekakve kvazi vojne neutralnosti. Stoga mi moramo što pre menjati naša strateška dokumenta u oblasti odbrane. Nama su interesi vezani za Evropsku uniju, usmereni prema Zapadu i mi možemo samo razmišljati o kolektivnom sistemu bezbednosti, odnosno benefitima članstva u NATO-u. Svi argumenti koji su protiv NATO-a svode se na emocije, a sav interes koji bismo ostvarili članstvom u NATO-u svode se na činjenice. Sami moramo izabrati, na narodu je, ali se mora voditi računa o geografiji, odnosno geopolitici. Mi nemamo granicu s Rusijom, Srbija je u srcu Evrope. Često čujemo od visokih EU zvaničnika da smo mi deo Evrope, a to što još nismo ispunili kriterijume za članstvo samo je pitanje protoka vremena. Mi bismo morali razmišljati kao da smo deo Zapada i kao da težimo tim integracijama bez obzira na sve što pojedini političari zastupaju vodeći računa isključivo o svojim ličnim ambicijama.

U Srbiji su u jeku protesti u kojima učestvuju političke partije desnog spektra, a u toku je i turneja predsednika Aleksandra Vučića na kojoj promoviše svoj novi pokret. U kojoj meri bi te dve stvari mogle da utiču na dalje opredeljivanje zemlje?

Mnogi mediji i populistički analitičari na Zapadu naglašavaju i šire frazeologiju da su Srbi mali prijatelji Rusa, te da su Srbi saveznici Rusije. To jednostavno nije tačno. Tačno je da Rusi vode aktivan hibridni rat protiv Srbije i to dugogodišnji hibridni rat nudeći narodu u Srbiji sve veće i veće zablude, a pojedincima nude i eksplicitnu materijalnu korist. I to se vidi i u pojedinim medijima, i kroz nastupe pseudoanalitičara i kroz razne dezinformacije i propagandu. Ukoliko govorimo o ruskom uticaju u Srbiji, on se razlikuje do početka sukoba u Ukrajini i od 24. februara. Nakon 24. februara to nije propaganda već je to ratna propaganda, koja je ograničena našim Ustavom. Iako su medijske slobode ustavom zagarantovano pravo, normativno su ograničene jer Ustav Srbije ne dozvoljava ratnu propagandu u našoj zemlji. A mi vidimo i svedoci smo da se ratna propaganda omogućava jer ne možete imati niti jedan drugi opis uređivačke politike pojedinih medija.

Pojedine emisije na tim televizijama izgledaju kao Dnevnikov dodatak koji je emitovan na RTS-u tokom ratova na prostoru Jugoslavije. Da li i vama to tako izgleda?

Tačno. Ne bih na to mogao ništa drugo dodati. Isključivo su organizovani i doslovno slede ono što (portparolka Kremlja) Marija Zaharova kaže. I kad se osvrnemo na njen vokabular, opomene i na kraju krajeva diplomatske pretnje oko izvoza našeg oružja, vidimo da je to jedan kontinuirani pritisak na Srbiju i na srpsko rukovodstvo. Konkretno, oko izvoza oružja mi smo ispoštovali sve međunarodne norme zadate ne samo EU konvencijama, već i svetskim sporazumom o izvozu i trgovini naoružanjem i vojnom opremom. Uprkos tome, mi dobijamo diplomatske pretnje od Rusije i zahteve da damo obrazloženje kako je to oružje završilo u Ukrajini. Međutim, takve pretnje se ne upućuju Ankari, iako Turska ne samo da izvozi Bajraktar dronove, nego izvozi odnedavno i kasetnu municiju, a zabranila je i punjenje ruskih civilnih aviona na teritoriji Turske. Svakodnevno vidimo da Rusija sa svim zemljama zaoštrava svoje odnose, ali ne opominje sve zemlje – opominje samo Beograd. To je zato što u Beogradu ima najveći uticaj i svoje zabludele spavače, uključujući i agresivan obaveštajni potencijal.

Rusija se jedina protivila odluci da nam Pariski klub otpiše dugove

Rusija je uvek i isključivo vodila računa o svojim interesima na Balkanu i nikada o Srbiji, a posebno ne o srpskim interesima.

To smo videli 90-tih godina kad su dugi niz godina naoružavali Hrvatsku, a ne Srbiju. U nedavnom javnom obraćanju generala Momčila Perišića čuli smo da ga je Slobodan Milošević 1993. i 1995. slao u Moskvu po vojnu pomoć, ali je u oba navrata odbijen. Isto tako moramo znati da je u to vreme Rusija aktivno podržavala Hrvatsku, kreirala ratno vazduhoplovstvo Hrvatske i na kraju je bila jedan od saučesnika Oluje i Bljeska i progona srpskog stanovništva iz Hrvatske.

Nemojmo zaboraviti sankcije koje su se tada desile i nemojmo zaboraviti da je Rusija 2001. godine, nakon demokratskih promena u Srbiji, bila jedina zemlja koja se protivila odluci da nam Pariski klub otpiše dugove. Treba pitati Mariju Zaharovu da li to prijatelji rade ili je to samo naša loša percepcija prijateljstva.

Danas je teško ne primetiti da se ni jednom rečju Moskva nije čak ni indirektno zahvalila Beogradu, našoj premijerki ili predsedniku Vučiću. Uprkos tome što, protivno našim interesima, Srbija ni nakon godinu dana nije uvela sankcije Rusiji, nije izvozila oružje i nije prekršila sopstveni moratorijum na vojnu saradnju. Pored kontinuiteta pritisaka sa Zapada, nismo zaslužili od Moskve da kreiraju takvu histeriju protiv Srbije na ruskim društvenim mrežama i da se diplomatski obračunavaju saopštenjima. Investirajući u Hrvatsku, Zaharova bi mogla sada da kapitalizuje ruske podeljene medalje i ordenje, posebno Franji Tuđmanu i Stipi Mesiću.

Tvrdite da je ambasador Rusije u Srbiji Bocan Harčenko u ulozi Putinove marionete kome je cilj da destabilizuje naš region. Na šta ste konkretno mislili kada to tvrdite?

Aleksandar Bocan Harčenko je bio pripadnik obaveštajne službe u svojoj mladosti. To je na neki način uobičajena praksa svih zemalja jer su diplomatska i obaveštajna služba usko povezane delatnosti, za razliku od bezbednosne službe i policije. On je još na početku svog mandata izjavio eksplicitno da će Rusija podržati bilo kakav dogovor Prištine i Beograda, ali je posle toga promenio diskurs i rekao da će Moskva podržati dogovor Prištine i Beograda, ali samo ukoliko je on u interesu Rusije. Na kraju je u nedavnom intervjuu rekao da će, ukoliko Srbija uvede sankcije Rusiji, to imati i ekonomske i socijalne posledice. Za ekonomske možemo pretpostaviti koje su, ali ga niko nije pitao (a posebno ne iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije) šta je mislio kad je naglasio socijalne posledice. Odgovor smo mogli naslutiti kada su se organizovali protesti zbog pandemijskih mera 2020. i kad nam je saopšteno da postoje očigledni dokazi za uticaj stranog faktora. Jer se Rusija, osim kroz hibridni rat i sofisticirani uticaj u srpskoj javnosti, očigledno koristi i agresivnim obaveštajnim operativnim radom. Svedoci toga smo bili 2018. kad je snimljen ruski diplomata pri razmeni novca, ali isto tako i 2016. kada su organizatori pokušaja puča u Crnoj Gori pobegli u Srbiju. Tada je u Beograd odmah došao sekretar za nacionalnu bezbednost Rusije, Nikolaj Petrušev kome je dozvoljeno da ih odvede u Moskvu kako bi se umanjio špijunski skandal.

Kada pomenuste Petruševa imali smo situaciju da je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin išao njemu na noge u Moskvu da mu odnese snimljene razgovore ruskih opozicionara koji su imali skup u Beogradu.

Tačno je da je to objavljeno u medijima i od toga ne možemo bežati. Verovatno je zbog toga američki ambasador Kristofer Hil eksplicitno rekao u svom intervjuu da saradnja Srbije i Amerike u ovom segmentu ne može napredovati dok je Vulin na poziciji direktora Bezbedonosno-informativne agencije. Jer Srbija bira koga će postaviti na tu poziciju, ali istovremeno SAD biraju sa kim će sarađivati. Prema tome, to je jedna brutalna diplomatska poruka izrečena u pristojnom maniru vrhunskog diplomate.

Da li je nedavno osnivanje Informaciono-poslovnog centra iz Sankt Peterburga u Beogradu još jedan od pokušaja Rusije da destabilizuje Srbiju?

Sasvim sigurno, jer ekonomska razmena Rusije i Srbije ne ukazuje da bi trebali povećavati broj osoblja u ruskoj diplomatskoj misiji u Beogradu, niti da bi trebali osnivati raznorazne informativne centre, pogotovo kvazi-poslovne. Konkretan centar se osnovao približno pre godinu dana i ne vide se nikakvi pomaci u pozitivnom poslovnom smislu. Uprkos tome, vidimo sve veću agresiju u smislu projekcije ruskih interesa u Srbiji, gde nesumnjivo doprinose i takvi pseudo-informacioni centri koji svojim propagandnim i mekim uticajem šire rusku meku moć u Srbiji. Eto i kod vas u Novom Sadu je ruski centar osnovan u gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj”. Jovan Jovanović Zmaj nije samo pisao dečje pesme, pisao je i političke. Tako je posle Sanstefanskog i Berlinskog kongresa napisao pesmu “zahvalnicu” ruskoj diplomatiji u kojoj kaže “Hvala ti, hvala srpska nemajko! Blažen ko u te nade polaže”. A mi da bismo mu se odužili, postavljamo ruski centar u gimnaziju koja nosi njegovo ime. To nije primereno, iako se pripadnici tog centra sasvim sigurno ne bave obaveštajnom delatnošću, već samo promocijom ruskog uticaja.

Ruski uticaj veoma je u Srbiji izražen kroz energetski sektor, pre svega nakon prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromu 2008. godine. Saradnja sa Rusijom trenutno je uslovljena i uvozom isključivo ruskog gasa. Kako vi ocenjujete situciju koja traje već 15 godina?

Videli smo da je cela ta situacija oko prodaje NIS-a bila veoma nepovoljna i veoma nekorektna za Srbiju. Energetska bezbednost jedne zemlje se ne sastoji samo od obezbeđenja energenata, već se sastoji i od transporta. Ukoliko smo, a jesmo, okruženi sa EU i NATO zemljama, vidimo da nam od transporta zavisi strateški opstanak. Upitan transport ne uključuje samo energente već i kupljene borbene sisteme koje nam iz Rusije ne mogu isporučiti uprkos činjenici da smo ih kupili i platili. Prema tome, takav slučaj je i sa svim drugim aspektima privredne i ekonomske saradnje, a mi ne možemo sebi dozvoliti da zavisimo od volje neke od zemalja okruženja da li će nam omogućiti transport ili ne. S tim u vezi, naša strategija mora biti usmerena ka diversifikaciji energetskih izvora i transporta.

Moraćemo da nacionalizujemo NIS

„Zapad je ograničio finansijske tokove Moskvi. Zato je njima od strateške važnosti postojanje profitabilnih firmi van granica Rusije poput NIS-a. Iz profita NIS-a oni mogu lako finansirati pseudo-analitičare i kvazi-medije koji bi radili u njihovom interesu. Na kraju krajeva vidimo kako se sada u ovom vremenu finansiraju Russia Today, Sputnjik i svi slični mediji.

Moraćemo pre ili kasnije, ukoliko se nastavi ovakav nivo suprotstavljenosti u svetu, netolerancije i odlaganja mirovnog rešenja, razmišljati o nacionalizaciji NIS-a jer će nam energetska bezbednost biti uskraćena. Jednostavno nismo u mogućnosti da damo sebi privilegiju da zavisimo od trećih zemalja.

Mi smo morali već diversifikovati kompletnu energetsku bezbednost, uključujući transport, ali očigledno je taj proces do sada bio sabotiran iz neznanja ili zle namere.

Sa druge strane, nezavisno od energetske bezbednosti, vidimo da se ruski udeo u NIS-u koristi i kao projekcija interesa jer kroz taj energetski sektor ide i promocija odgovarajućeg medijskog narativa, i plaćanje pseudo konsultanata, i pokrivanje troškova sportskih fanova i navijača klubova i slično. Opravdano bismo se mogli zapitati zašto kompanija sa većinskim učešćem Rusije finansira odlazak navijača u Sankt Peterburg na utakmicu Crvena Zvezda-Zenit i zašto se tokom te posete organizuje i poseta Wagnerovom centru u tom gradu. I zašto se baš iz Sankt Peterburga u Beogradu otvara Informaciono-poslovni centar, kad znamo da su trol fabrike pod direktnom kontrolom nezvaničnog gospodara tog grada? Pomenuta pitanja su sasvim sigurno iz delatnosti rada bezbednosnih službi, a vreme će pokazati da li će se takvim agresivnim i neprijateljskim stranim delovanjem u Srbiji pozabaviti u ovom sazivu rukovođenja ili u nekom narednom.

Raspoloženje građana Srbije prema Rusiji trenutno nije kao u ostatku Evrope, jer je dominantan ruski uticaj. Da li će doći trenutak da nam oni koji vode zemlju kažu okrećemo se Zapadu, uvodimo sankcije Rusiji?

Ja se nadam uskoro. Što brže to bolje, jer to je naš eksplicitni nacionalni interes koji se može argumentovati sa više aspekata: od privrede i ekonomije do bezbednosti i demokratije. Određene naznake već se uočavaju, međutim taj politički put za mene kao bivše vojno lice je prespor. Ipak, političari su dobili mandat od naroda da nas vode. U cilju smanjenja uticaja stranih zemalja, kako jednih tako i drugih, i zadržavanju fokusa na našim vitalnim interesima, rešenje je isključivo u unapređenju sistema obrazovanja. Mi moramo navesti građane da što više čitaju, da se obrazuju, da istoriju ne koriste partikularno kao alat nego da obuhvataju kompletan kontekst, da se setimo šta je Sovjetski savez radio u praskozorje Drugog svjetskog rata. Istina je da su oni imali najviše žrtava, ali nisu te žrtve i ulazak Sovjetskog saveza u rat bili radi toga što su oni tako odlučili, već zato što je tako odlučio Hitler kršeći savez i napadajući ih. Od Aprilskog rata do Barbarose je prošlo 77 dana ćutnje Moskve na sav užas koji su Nemci počinili tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.
Jednostavno, narod veoma dobro zna šta im je lični porodičan interes. I to veoma dobro razlikuju posebno kada idu u kupovinu – da li na pijacu, u kupovinu automobila ili stana. Nacionalni interes je i dalje imaginacija, iako nas ta imaginacija sve zajedno najviše košta. Ali ultimativno moramo voditi računa o interesu Srbije. Zato se moramo što bliže fokusirati na ono što nam je interes – na Evropsku uniju, na trgovinu, na unapređenje našeg standarda. Ali ne smemo da zaboravimo isto tako na kolektivni sistem bezbednosti jer ovakva vojna neutralnost, kakvu mi danas imamo, u savremenom svetu je sasvim sigurno neodrživa. To sve u cilju da se i posle nas Srbijom širi dečiji smeh, nesputan i večan.

Darko Šper (Autonomija, foto: privatna arhiva)

Intervju je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.