Tamni oblaci prepuni bola navlačili su se nad Beogradom dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, poput zlokobnog lakrdijaša, izvlačio svoje trikove iz šešira i hranio se urlikanjem publike, koja je stajala u petak po kiši i nije mogla da mu pljeska jer je… držala kišobran.

Međutim, u tom jednom tamnom vrtlogu političkog prokletstva, Srbija se pretvara u zabačenu špilju, gde se aveti iz prošlosti obraćaju žednim misticima sadašnjosti, tražeći od njih nove žrtve.

U toj grotesknoj simfoniji, Nikolaj Velimirović, Dimitrije Ljotić i Milan Nedić postaju triling gladnih duša, okovanih zajedničkim lancem besa, mržnje i ozlojeđenosti.

Dok su se kroz betonske ulice Beograda prenosile Velimirovićeve mošti, to je sve izgledalo kao ritualno izlaganje još jedne šizofrene dijagnoze. Ličilo je kao da grad priprema svoje podzemne hramove za kultno obožavanje Mefista.

Jer, tmine iz prošlosti i dalje plove, pa ne možemo ignorisati glomaznu odgovornost vladajuće elite, sa Vučićem na čelu, koji se igraju sa pravoslavnim krstašima, hraneći se njihovim gnevom, usmeravajući ga na nepodobne, kako bi održali svoju vlast.

Naprednjački ples sa najtvrdokornijim linijama pravoslavlja je groteskna pantomima. Liči kao da su ušli u pakt sa đavolom kako bi zadržali svoju moć. Zbog toga se sve čini da SPC, poput tamnog neba koje proguta svetlost, voli da bude zarobljena u vremenskoj petlji srednjeg veka, izolovana od napretka i promena. I da se slasno hrani uskogrudošću svojih pristalica.

Dakle, Velimirović, poznat po svojim antisemitskim stavovima i uspostavi tog ozloglašenog svetosavskog nacionalizma, postao je, na izopačeni način, legenda među vernicima. Zloupotrebio je ime ličnosti iz domaće istorije i utemeljio domaći klerofašizam, koji se zasnivao na rasnoj, verskoj i nacionalnoj diskriminaciji.

To ludilo se prelio u 1990-e i eksplodirao na svim stranama, kad se Srbija najviše približila onim najčistijim oblicima Hitlerovog nacizma. Uz Velimirovića, figure poput Ljotića i Nedića su takođe deo te maglovite povijesti koja nas prati.

Ljotić, poznat po svojim fašističkim idejama, i Nedić, koji je bio kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata, trebalo bi da budu urezani na najvećem zidu sramote srbijanske istorije, međutim, oni su sada postali simboli herojstva i mučeništva. Ali, jednog dana, u dalekoj galaksiji, nadajmo se, biće shvaćeni i predstavljeni kao rodonačelnici moralne i političke propasti.

Rad, zlodela i reči te trojice su kao oštrice koje se probijaju kroz tkanje društva, ostavljajući za sobom tragove propasti i razdora. Sledbenici, poput obožavalaca Sudnjeg dana, gube se u tamnom lavirintu fanatizma, slepo sledeći put koji vodi samo ka propasti.

U istom Beogradu, ipak, murali na zidovima pružaju vizuelno slavljenje Zla. Da, mora biti veliko slovo. I, da, sve je povezano. Jer, Srbija slavi Ratka Mladića, Vladimira Putina, Dragoljuba Mihailovića, piše po zidovima slovo „Z“, „Srbija Srbima“ i „Kad se vojska na Kosovo vrati“.

Ti murali i grafiti ne bi trebalo da se brišu – ako se autor ovog teksta pita – jer upravo su oni crveni tepih i svečani orkestar za doček još mnogih ratnih zločinaca i arhizlikovaca iz historije.

I to je deo Srbije, nažalost, neka vidi svet, kad već volimo da šaljemo slike odavde, da imamo fetiše prema antagonistima čovečanstva i ljudskosti. Nakon Velimirovića, možda ćemo uspeti da celivamo i Nedića, Ljotića, sutradan i Miloševića, da nosimo jednog dana i Mladića kroz Beograd, ako smo već započeli ovaj suludi karneval.

Ceo ovaj mračni pejzaž svakako se ne može se odvojiti od Vučićeve političke odgovornosti. Njegovo vođstvo, odluke i retorika doveli su do toga da čovek poput Ljotića, čiji su ljudi u Kragujevcu izvodili đake iz škole na streljanje, sada bude jedan od antiheroja te svesrpske psihoze.

I zato, dok relativno normalni građani Srbije tumaraju kroz ovaj horor, tražeći pravdu za pobijene u oba masakra, oni nekako postaju i lutalice u tom gorespomenutom vrtlogu, izgubljeni između iluzija i stvarnosti.

Njihova silovitost leži u tome što neumorno gaze ulicama grada i pokazuju upornost u svom cilju. Ali, da li će njihovi glasovi probiti zidove bezdana i očistiti zemlju od ove kuge? Hoće li iko izaći iz svog mračnog sna i probuditi se u svom krevetu sav radostan, jer sve ovo je bila jedna noćna mora?

Ostaje pitanje koje lebdi u vazduhu, kao ukleta melodija koja se ne gasi. Već samo tandrče. I tandrče. Skoro trideset i kusur godina.

(Danas)