Nikola Krstić, novinar iz Beograda, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o pozadini negiranja genocida u Srebrenici od strane Vučićevog režima, komentirao skupove u Beogradu i defile Vojske Srbije u Prijedoru, te upozorio na mračno stanje u kojem građani Srbije danas žive.

„Milošević, Mladić, Karadžić, Šljivančanin, Lukić, Šešelj, Krstić, Vasiljković, Legija, Beara i još mnogi drugi će jednog dana biti urezani na crnom, mermernom zidu sramote srbijanske istorije oko kojeg će se cvijeće i trava sušiti. Zid koji će podsjećati na posrnuće čovječanstva“! Ove vaše riječi kao bomba odjeknule su među negatorima genocida u Srbiji. Posebno su vas na zub uzeli mediji pod kontrolom Vučićevog režima. Što im je najviše zasmetalo u vašim medijskim istupima?

-Kada god se spomene genocid u Srebrenici u javnom prostoru, nastaje jedna halabuka koja ima za svrhu da prekrije tu istinu. A istina peče, boli do kostiju i same srži, ona razara naše tkivo, ne zbog toga što se to desilo u julu 1995. godine, već zato što mi ne želimo da znamo išta o tome. Čak i oni koji znaju da je tamo počinjen genocid, oni ne žele dublje u tu priču da zalaze. Pričaju o njoj kao o nečemu što je prošlo, što pripada nekim drugim vremenima, nešto što više nije toliko bitno i nema nikakav uticaj na našu sadašnjost. Ali svi oni zajedno greše, jer ta crna tačka naše, takoreći srbijanske istorije, stoji kao slon u sobi, što bi rekli Amerikanci.

Ona ima uticaj na naše društvo, na naša pitanja zašto smo postali poslednja rupa na svirali, na naše nedoumice kako smo od ponosnih antifašista stigli do toga da slavimo poražene zastave iz Drugog svetskog rata. Srebrenica je naša tačka ključanja, crvena linija koju smo prešli i preko koje ne umemo nazad da se vratimo. Lunjamo poput avetinja tražeći krivce i odgovorne u drugima, dok u ogledalu ne vidimo sopstveni odraz.

Sutra je još jedna tužna godišnjica genocida u Srebrenici, zbog čega se vlast ali i dobar dio onih koji sebe nazivaju opozicijom u Srbiji još uvijek ne žele suočiti s prošlosti?

-Ima tu više faktora. Prvi je da je ta fraza suočavanja sa prošlošću postala toliko otrcana, da je u nekom trenutku svog postojanja pojela svoj smisao osim za nekolicinu jeretika sa margine društva koji se uporno bave tom temom. Godine i godine trovanja su u potpunosti od te fraze napravile čudoviše, koje kao da služi za plašenje javnosti. No, drugi faktor, ali i mnogo jači i veći, upravo je višedecenijska indoktrinacija svih generacija u Srbiji u kojima je zločin predstavljen kao herojstvo, ratni zločinci kao junačine, a ratovi iz devedesetih kao odbrambeni napori nejakog srpskog naroda. Te pseudoinformacije su toliko zašle u sve pore našeg društva, da više nikome ni ne odgovara da ih osporava, barem ako pričamo o političarima, da ne bi izgubio potencijalno biračko telo. I pod time mislim na ove koji se predstavljaju za progresivce, levičare i slične njima.

Sve u svemu, ne postoji niti snaga niti volja da se pokrenu ti glomazni procesi katarze i suočenja sa zlom koje dešavalo i činilo po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu. Ovde ljudi i dalje veruju da je Srbija jedina želela da ostane u Jugoslaviji, iako je ona, po tumačenju Ustava iz 1990. pokojnog advokata Srđe Popovića, prva se otcepila od Jugoslavije; da ona nikada nije ratovala, iako je naoružavala, slala ljudstvo i pumpala svim sredstvima srpske domorce na prostorima Jugoslavije; da su paravojne formacije koje su činile straviče zulume tek poneke bande koje su samoinicijativno skupljene a ne veoma dobro organizovane i logističke snabdevane upravo od države Srbije; da u Srebrenici jeste počinjen tek neki zločin, ali da su to učinile strane službe iliti kojekakvi kukolji, ali da to nema nikakve veze sa Srbima. I tako možemo u nedogled da pričamo u kakve bajke sve ovde ljudi veruju, i to veoma ozbiljno pristupaju tim temama. O njima možemo da slušamo i čitamo po svim propagandnim kanalima i hartijetinama koje su pod šapom Aleksandra Vučića i njegove kamarile. Žao mi je, ali nema ovde nikakvog pomaka, da ne dužim dalje, višemilionsko stanovništvo u Srbiji ne želi da zna o Srebrenici ništa.

Na tzv. „svesrpskom saboru“ donesena je Deklaracija, koja je nešto kasnije i usvojena u parlamentu bh. entiteta Republika Srpska. Mnogi analitičari smatraju kako je riječ o nastavku politike „srpskog sveta“. Je li bivši radikal Aleksandar Vučić ikada napustio politiku koju je provodio u vrijeme dok je bio najbolji Šešeljev učenik?

-Pa, ne bih se složio da on sada glumi pukog radikala. Iako on često ima te šovinističke izjave i nastupe, pa podseća na sve ono što je bilo tokom devedesetih godina prošlog veka, Vučić ipak sada prati globalni trend. Milošević i njegovi nacisti su išli tada mimo sveta, nisu hteli da se stave pod kontrolu, skupilo se tu kuso i repato, napravilo dar-mar, i posle svi pozavršavali i poumirali po haškim tamnicama. Vučić i njegovi desperadosi veoma se dobro snalaze u ovom novom vrtlogu vremena. Odlično osluškuju šta njihovi međunarodni partneri žele da čuju i vide, te se time i vode. Zato mu i dopuštaju da se nad nama ponaša poput siledžije, jer održava tu njihovu prokletu stabilokratijsku despotovinu. Svima njima je jako važno da ovo podneblje bude pod kakvom-takvom kontrolom, te im je predsednik Srbije odličan za tako nešto.

Njemu je stvaranje tog “srpskog sveta” i šovinističkog jezičaranje samo dimna zavesa za domaće područje, koje je već odavno zadojeno tom mržnjom i prezirom prema drugačijem, stoga se Vučić uopšte ne buni da tu bilo šta menja, iako je to jedna veoma opasna igrarija i po njega samog. U Srbiji, da, niko to ne bi verovao, ali ovde postoje mnogo mračniji i tvrdokorniji nacionalisti od samog Vučića i njegovog političkog oca i osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. To su veće grupe ljudi kojima je čak i Vučić izdajnik, drugosrbijanac, prodana duša, jer ih očigledno nije poveo u tu poslednju i fatalnu bitku za izgubljena srbijanska ognjišta širom Balkana.

Kako komentirate defile pripadnika Vojske Srbije kroz Prijedor, grad u kojem je u posljednjem ratu ubijeno više od 3.000 Bošnjaka i u kojem je otkrivena najveća masovna grobnica u Europi – Tomašica?

-Kažu odmah nakon toga srbijanski zvaničnici kako to nije Vojska Srbije nego su kadeti. Nije šija, nego vrat. Na delu je jedno sveopšte gaslajtovanje svih nas koji znamo šta se događalo i u Prijedoru, i u Srebrenici, i u Sarajevu, i svim drugim mestima. Neće oni da kažu da se to nije desilo, nego će da ti, bez pardona, saopšte da nemaju pojma o čemu ti pričaš, da preteruješ, da non-stop ti nešto mračiš, da ne bi trebalo da se sada vraćamo na stare stvari. I ti stvarno u nekom trenutku posumnjaš u sebe da možda stvarno previše pričaš o tim stvarima. No, kada se cela ta retorika od vrha slije do običnog stanovništva, dobijamo upravo tu laprdariju da bi trebalo da ostavimo prošlost na miru i da se zagledamo u budućnost. Ma nemojte, i to onako selektivno da ostavimo prošlost. Dakle, ono što su srbijanska vojska, paravojska i policija činili, to ćemo da kažemo da je bilo pa prošlo, jer svi smo mi ljudi i svi smo činili zločine, dok ono što su drugi radili, e to ćemo da istetoviramo na srcu, duši i mozgu našeg identiteta.

Zanimljivo je kako se u srbijanskim medijima malo govori o sumnjivom i opasnom iskopavanju litija u blizini granice s BiH. Baš kao što se šuti o izvozu oružja u Ukrajinu, koje je dospjelo u žižu svjetske javnosti. Koliko dugo Vučić može balansirati između odanosti Putinu i povlađivanja EU?

-Nema on šta da balansira između EU i Putina, niti je on odan Putinu, niti on povlađuje Evropskoj uniji. Aleksandar Vučić je izvođač radova za kapitalističke strukture, da li one dolazile sa Zapada ili Istoka, nije bitno. Njegova uloga na ovom području jeste da održava takozvani mir i stabilnost, ali i da skida ljudima kožu sa leđa. Pogledajte na šta nam trenutno liči zemlja, poput najobičnije kolonije u kojoj radnici nemaju osnovne uslove za život. Trenutan štrajk u južnokorejskoj fabrici Jura upravo je zato što ljudi, između ostalog, nemaju dostojanstven toalet. O čemu mi pričamo dalje?

Ovo je 21. vek, ljudi se bune da imaju normalan klozet, čoveče božji. Evropska unija zajedno sa Sjedinjenim Američkim Državama jasno i glasno podržava i održava režim Aleksandra Vučića, ko to ne želi da vidi, taj neka prestane da prati onda dešavanja u društvu. I to što Vučić u javnosti trabunja o srpsko-ruskom bratstvu i o tome kako na Zapadu nemamo prijatelje, već neprijatelje, to su pričice za ovu neuku javnost koja doslovno pada u trans zbog tih naklapanja. Ako američki, nemački i britanski ambasadori izađu u javnost i onako usputno, iako ih maltene niko nije ni pitao, pričaju da je potrebno da se čerupa litijum, onda svi znamo koliko je sati.

Da ne pričam o drugim stvarima koje već godinama unazad prećutkuju ili pak podržavaju. Jako bih voleo da ljudi već jednom shvate ovo nema veze sa miloševićevštinom i šešeljizmom; ovaj Vučićev kazamat je samo deo jednog velikog mozaika u kojem se ukrštaju putevi novca, kokaina i oružja. Nacionalizam i priče o Velikoj Srbiji su samo erogena zona za glasače. Nije ovo ništa čudno, ako gledamo sve to kao jednu celinu; ovo je cena koju sada plaćamo nakon onog inferna koji smo priredili celom svetu za vreme Miloševića. Želeli smo veće granice, dobili smo kolonijalne upravnike. To vam je otprilike kao onaj mim po internetu što se vrti “fuck around – find out”. Ovo je upravo ta tačka u kojoj se ludovanje i posledice spajaju.

Vučić i Dodik iznijeli su niz monstruoznih teza uoči glasanja u Glavnoj skupštini UN-a o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici. Među tvrdnjama našao se i pamflet kako se Rezolucijom Srbi pokušavaju napraviti genocidnim narodom. Što se krije iza svega?

-Iza svega toga se krije jedno održavanje mrtvog mora. Kao što sam već rekao, ne žele oni ništa da menjaju, odgovara im da ljude drže uplašenim, na ivici paranoje i očaja. Oni su i podmetnuli tu frazu da postoje genocidni narodi, samo kako bi na taj način prikrili svoja zlodela. Rezolucija je izglasana, bilo je to i prošlo, ali je ostala jedna ljaga na našoj istorijskoj putanji kako smo javno negirali i branili nešto što se odbraniti ne može. Jednom sam to i napisao, svi oni dobro znaju šta se tamo desilo. I jednog dana će ta istina morati da izađe na videlo. Možda ne danas, možda ne sutra, ali jednog dana, kad-tad, ugledaće svetlost.

(Slobodna Bosna, Foto: lična arhiva)