Volio bih da svi razumiju da genocid ne može da počini jedan narod, da ne postoje genocidni narodi, već da su genocid u Srebrenici počinili pojedinci, da su jedino oni krivi, da za svoja djela i nedjela treba da odgovaraju i da sam nažalost i ja jedan od njih.

Ovo, naravno, nisu reči autora koji piše ovaj tekst, već je preneti deo iz pisma osuđenog ratnog zločinca Radislava Krstića. On je zbog podržavanja i pomaganja genocida u Srebrenici osuđen na 35 godina zatvora. Ovim pismom, koje može da se pročita svuda po internetu, zatražio je da bude pušten, jer je već 26 godina zatvoren, ali i da će razumeti, ako se to ne desi.

Pismo je, naime, puno pokajanja, tuge, bola i reči koje traže nekakvu vrstu oprosta, ali ostavimo to po strani i prepustimo to sudu da odluči, kao i preživelima i porodicama žrtava da li će uopšte imati snage za bilo šta i da li će poverovati u ovakvu iskrenost. Postoji već loša praksa prevrtljivosti haških tamničara, koji su jednu priču izgovarali pred međunarodnim ocima, a onda po izlasku, okrenuli ćurak i hvalili se kako su ih dobro prevarili. Sve ih je uglavnom čekao stan na Vračaru, lično obezbeđenje, udobna fotelja u Marićevoj „Ćirilici“ i, šta još, šta još, pa počasno članstvo u Srpskoj naprednoj stranci.

Najblistaviji primer toga jesu suze osuđene ratne zločinke Biljane Plavšić koja je priznala krivicu za planirane sistematske zločine nad Bošnjacima i Hrvatima, pa je posle u Beogradu uživala sve blagodeti junakinje iz velikosrpske bajke.

No, ostavimo to sve po strani, nećemo se u ovom napisu baviti iskrenošću pokajanja ratnih zločinaca, ne, ne, ne, to ostavimo nadležnima, već upravo ovim rečima koje je Krstić u svom pismu naveo. Faktografije radi: pored njega, za genocid u Srebrenici (najkraće rečeno) osuđeni su i bivši komandant Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić, bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, bivši načelnik za bezbednost glavnog štaba VRS LJubiša Beara, bivši pomoćnik komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove glavnog štaba VRS Zdravko Tolimir, potpukovnik Drinskog korpusa VRS Vujadin Popović, i oficiri VRS Drago Nikolić, Dragan Obrenović, Momir Nikolić i Radivoje Miletić. Svi oni skupa su učestovali u stvaranju najvećeg ratnog zločina počinjenog nakon završetka Drugog svetskog rata na tlu Evrope.

Takođe, Međunarodni sud je zaključio 2007. da je Srbija novčano i u oružju pomagala Vojsku Republike Srpke, ali da nije saučesnik u genocidu, mada je prekršila međunarodno pravo time što nije učinila ništa da zaustavi ubijanje. Ako pitate autora ovog teksta, nije šija, nego vrat, ali dobro. Mnogi su učestvovali u kreiranju zla, pa su izbegli ne samo presude, već i privođenja, te su danas uvaženi građani ovog sveta, dočekujući svoju starost u miru, blagostanju & veselju.

Vratimo se na temu, dakle, ono što ovde najviše bode oči u Krstićevoj rečenici – ne autora teksta, nego osuđenog ratnog zločinca – jeste da on upravo govori ono o čemu jeretici i ostali izdajnici sa margine ovog društva sve ove godine pričaju. Ne postoje genocidni narodi, već postoje pojedinci koji su sprovodili i počinili genocid. Postoje čitavi komandni lanci sa sve egzekutorima, koji su pucali u potiljke Bošnjaka u julu 1995, te ih zatrpavali u jame, i logistika koja je sve to vreme zakopavala, otkopavala i ponovo u druge jame zatrpavala, kako bi se žrtvama izgubio svaki trag.

Ali kako sada to bilo kome u ovoj zemlji objasniti, kada je na delu već skoro dve i po decenije totalna indoktrinacija svih elemenata društva, da su svi ovi koji su osuđeni za ratne zločine u stvari naši heroji? Dolazimo možda upravo i do jednog najbizarnijeg trenutka u modernoj povijesti Srbije, a to je da se upravo (ne)čoveku, koji je odgovoran za taj najteži mogući zločin – ne veruje.

Kako sada odjednom objasniti godine i godine sluđivanja široke javnosti, da se tamo nikada ništa nije dogodilo, sada neko ko je apsolutno odgovoran za to prizna da se desilo ono najgore. Pa, nikako, jednostavno ignorisati, čekati da prođe. Jer, upravo je Srebrenica – kako tada, tako i sad – na jednom simboličnom, štaviše, metafizičkom nivou tačka jedinstva vlasti, većinskog dela opozicije, Srpske pravoslavne crkve, akademske zajednice, vojske, policije, bezbednosnih struktura, propagandista i ogromnog dela javnosti. Svi oni dobro znaju da su ruke krvave do ramena, ali lakše je živeti u negaciji. Lakše je političkim elitama da kontrolišu mase koje žive u magli. Kako sada priznati nešto što bi moglo da slomi više od 30 godina propagande?

Pa, suludo bi i bilo očekivati da će ovakvo pismo da uzdrma javnost i pokrene nekakvu vrstu promene, pogotovo što trenutno živimo u zemlji koju vode deca arhizlikovaca Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja i sledbenici kulta smrti i ideje o Krvi i Tlu. Ali svakako postoji nada, kada prođu sve apokalipse koje su zadesile ovu zemljetinu, da će neke naredne generacije upisati u zvaničnu istoriju imena i prezimena svih onih koji su doprineli da potpuno posrnemo i izgubimo se mračnom viru besmisla. A sada, koliko god nenormalno zvučalo, čak ni Ratko Mladić lično da izađe i kaže da je u Srebrenici bio genocid, ne bi u Srbijatriji to niko poverovao. Eto, dotle smo došli, kada i osuđeni ratni zločinac ume da deluje normalnije od svega ovde što nas okružuje.

Autor je slobodni novinar

(Danas, foto: Lična arhiva)