Od verbalnih napada na mrežama i optužbi da je strani plaćenik i domaći izdajnik, pa od ozbiljnih pretnji i napada zbog onoga o čemu piše i tema koje pokriva – on je stalno na meti desno orijentisanih struktura u, kako kaže, Srbijatriji. O stanju u društvu i novinarstvu kao „zanimanju visokog rizika“, danas u okviru našeg programa povodom kampanje 16 dana aktivizma razgovaramo sa novinarom Nikolom Krstićem.

Šta te je navelo da napišeš kritiku patrijarhu SPC?

Ako mislite na tekst u kojem sam pisao kakvo bljutavo utočište je postala Srpska pravoslavna crkva, a povod je bio izjava Prvoslava Perića iliti patrijarha Porfirija u vezi sa rodno-senzitivnim jezikom – na takve reči me je uputio osećaj nepravde. U pitanju je nepravda u kojem crkveni velikodostojnici misle da imaju kosmičko pravo da se mešaju u sve i svja, a da pritom uopšte se ne bave svojim unutrašnjim pitanjima. Njihovo srebroljublje, pozivi na rat i klanja, obećavanje carstva nebeskog nakon smrti, pedofilija, mizoginija, homofobija – sve je to nešto što ne dozvoljava ovom društvu da se pomakne.

Oni vrlo dobro znaju da je ova zemlja isključivo pravoslavna, te su veoma svesni svoje moći i uticaja. Pa, molim vas, njihovo zadiranje u intimu, u žensko pravo na abortus, u to da li će neko imati seks na ovaj ili onaj način, pa to je srednjovekovna tamnica. Mi živimo u neomitološkom razdoblju u kojem nam manijaci u mantijama određuju šta je dobro, a šta loše. Trenutni patrijarh je prolazna faza, ali korenje te najmoćnije organizacije je dublje od naših života. To bi trebalo raskopati, očistiti od štetočina, i ponovo zasaditi. U prevodu – reformisati do temelja.

Nakon tvog teksta usledio je veliki broj pretnji. Šta su ti ljudi govorili u tim pretnjama? Da li je bilo otvorenih pretnji koje tumačiš kao ugrožavanje tvoje bezbednosti, i u krajnjoj liniji i tvog života?

Kada pišeš o tim stvarima, trebalo bi već da budeš svestan šta sve one nose. Pandorina je to kutija, otvaraš je, znaš da će neki ljudi da ti čestitaju na hrabrosti, ali na dnu se nalaze kojekakve nemani i gnusobe, koje će stvarno želeti da ti naude samo zato što drugačije razmišljaš. Samo zato što si se usudio da kažeš nešto protiv čega se ne sme ništa reći. Ta stvorenja će tragati za tobom, pokušaće da te pronađu, da pronađu neki detalj iz tvog života, neku spojnicu kojom bi mogli da te dotaknu, povrede ili unište.

Ljudi koji se ne bave ovakvim javnim poslovima teško i mogu da zamisle šta znači kada ti neko u pola noći na Instagramu pošalje poruku da bi voleo da te sretne u gradu. Ili da bi voleo da visiš sa bandere. Ili da bi hteo da ti siluje sve po kući. Neko će reći: „Pa, šta, to je samo poruka, neće ti ništa biti.“, ali nije svestan koliko je tebi u tom trenutku mentalno zdravlje poljuljano. Počinješ da paziš šta pred kime pričaš. Ne pričam o društveno-političkim temama na autobuskim i voznim stanicama, u taksiju, prevozu, pred nepoznatim ljudima. Previše je besa i mržnje oko nas, i nikada ne znaš ko koga zna, i da li je tog dana ustao na levu ili desnu nogu.

Nije kao baš da živiš u strahu, ali se ipak autocenzurišeš tamo gde ti intuicija kaže da bi trebalo. Međutim, to ponekada odlazi i u paranoju.

Misliš li da su napadi bili organizovani od strane nekoga „sa vrha“?

Nisam pobornik te mistifikacije i teoretisanja zavere da se sve kuva „sa vrha“ ili „iz službe“ ili sa bilo koje strane, jer na taj način se onda aboliraju svi oni počinioci koji pohrle da bace kamen na tebe.

Linčovanje je postao prirodan deo procesa u srbijanskoj sferi političkih zbivanja. Nema više potrebe za narudžbinama, lupanjem tastera i sličnim stvarima, ovde ljudi već u svom mentalnom sklopu znaju ko su i šta su „nepodobni građani“. Već su metode uvežbane kako dehumanizovati nekoga, nasilje je postalo legitiman odgovor na sve što je drugačije.

Vi „sa vrha“ imate samo relativizacije i umanjenje značaja kada se tako nešto nekome desi. Onda izađe predsednik Srbije Aleksandar Vučić pred novinare, pa, lupam, kaže: „Aha, osuđujem napad na Žiku Perića, ali zašto niste tako reagovali kada su napadali Dragana J. Vučićevića.“ I time sve u stvari popljuje i kaže mir, mir, mir, niko nije kriv, a vi imate razlupanu glavu Daška Milinovića ili spaljenu kuću Milana Jovanovića. Jedna grozomorna situacija u kojoj se ljudi naviknu na agresiju, pa je više ni ne primećuju kao neku smetnju, već kao sastavni deo života.

Da li smatraš da je SPC „produžena ruka“ vlasti trenutno?

To je večna enigma, ali Srpska pravoslavna crkva igra na duge staze. Svi su oni tamo svesni da vučićevsko doba neće zauvek trajati, a može biti da mu se i bliži kraj. Prećutkuju stvari samo zato što im se iz budžeta odvajaju milioni za izgradnju one turbofolk bogomolje na Vračaru, ali kada bi oni krenuli da bude svoje pravoslavne krstaše i da ih usmeravaju protiv vlasti, nisam siguran kako bi se naprednjačke harambaše prema tome ponele.

Dovoljno je da imate nekoliko procenata zilota koji će na namig patrijarha da učine šta god je potrebno, i vi, kroz treptaj oka, imate novu Islamsku državu u pravoslavnom obličju. Predsednik Srbije je svestan toga, ali je i svestan njihove alavosti na novac, džipove i lagodan život, stoga nema nikakvog talasanja sa njihove strane. I tako će biti sa svakom vlašću. Ako je Đinđić poklekao, svi će.

Da li smatraš da pretnje i ugrožavanje bezbednosti dolaze onda kada postoji „povod“ u vidu onoga što u tom trenutku pišeš, ili su one konstanta za novinare koji se bave temama koje ti pokrivaš?

Ono o čemu uglavnom pišem jesu teme koje su već sto puta do sada obrađivane, ali se ja njima bavim tako da uvek upoređujem kako one utiču na sadašnjicu, pa i budućnost. Ništa ja tu novo i spektakularno ne otkrivam za razliku od novinara i novinarki u istraživačkim redakcijama, koji jurišaju ka srcu naprednjačke aždaje. Njihove glave su trenutno u torbi, jer oni se bave novcem, transakcijama, skidanjem kajmaka. Njihova bezbednost je u onom najogoljenijem smislu ugrožena. Njima država i njeni bašibozuci stoje pred vratima, prate ih u stopu i čekaju priliku da im nešto učine. Novinari i novinarke koji pišu teme kao ja uglavnom imaju probleme sa slučajnim manijacima ispred dragstora, kojekakvim pijanim četnicima, pravoslavnim talibanima i svakojakim dripcima koji traže džak za udaranje, samo zato što su nezadovoljni životom u Srbiji.

Kako tumačiš to da je novinarstvo postalo „zanimanje visokog rizika“?

Zbog tog zanimanja visokog rizika ubijen je Slavko Ćuruvija, Milan Pantić i Dada Vujasinović, a bio je i pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića, dok su Milanu Jovanoviću spalili kuću. Da ne govorimo o tome na kakve sve situacije kolege i koleginice svakodnevno nailaze. Od uvreda, preko pretnji, do fizičkih napada. I to sve ide uz konstantna poniženja.

Novinari se doživljavaju kao građani ne drugog reda, nego trideset i drugog. S druge strane, ovaj posao ćete uvesti u bolesti zavisnosti, napijaćeš se ko smuk, drogiraćeš se kao pas, neće imati pas za šta da te ujede, a ti ćeš trčati taj maraton, ukoliko budeš imao snage, samo zato što veruješ u viziju i misiju. Na kraju će da te strefi kancer, šlog, pa ćeš da se maltretiraš još par godina, a ako budeš imao sreće, strefiće te srčka, pa nećeš mnogo ni osetiti. Koji god put da izabereš, završićeš kao najveći bednik. Čim uđeš u ovaj posao, znaj da si već izgubio, ali ima taj tračak svetlosti koji te tera da guraš.

Bavio si se temom Srebrenice. Pričali su da će ti žiletom skidati kožu i da će ti baklju nabijati u zadnjicu. Da li si prijavio pretnje, i ako jesi da li se nešto desilo povodom tvoje prijave? Da li su otkriveni počinioci?

Prijavio sam preko Nezavisnog udruženja novinara Srbije, nije se ništa desilo, i niko me nije obavestio ni o čemu. Za neke druge slučajeve koji su prijavljeni sam bio uredno pozvan, dok za taj konkrento ne. Mada, ni tu ne verujem u teoriju zavere, već u zakržljalost mehanizma.

Šta misliš, zašto si jedan od retkih koji se na ovaj način bavi temom Srebrenice?

Ponekad se osećam kao dosadnjaković, partibrejker, osoba koja davi sa mračnim temama kao što je genocid u Srebrenici. Takve teme, ipak, spadaju donekle u žanr horora. Jer ne može ljudski um da pojmi i do kraja shvati kako je moguće ubiti maloletnog dečaka. Ili kako je to kada ubijaš žene, decu, starce po Kosovu, pa ih onda zakopavaš, pa ponovo otkopavaš, pa ih prebacuješ u hladnjačama na druga mesta po Srbiji. Ne može i ne mora da ljudski um se uhvati oči u oči sa zlodelima čoveka koji je žive ljude spaljivao u Višegradu. Ljudi ne žele o tome da pričaju, a kamoli da pišu ili pak izveštavaju, odnosno podsećaju. I onda kada im kažeš da ne možemo nad svim tim nepočinstvima o kojima ne želimo ništa da znamo, da gradimo nekakvo moderno društvo i zdrav sistem vrednosti.

Pitali ste za Srebrenicu, pa ta tema je passe, nje više nema nigde, to je to. Nije interesantna, a samim time više nikome ovde nije ni bitna, osim pojedinim jereticima sa margine ovog društva.

Darko Gligorijević (Zoomer)