– Velikosrpski centralistički projekat je pokazao svoju punu nesposobnost gubitkom uticaja apsolutno svugde na prostorima bivše Jugoslavije i svođenjem Srbije praktično na Srbiju od pre 1912, plus Vojvodinu. Sada je ogromna uloga političkih snaga u Vojvodini da daju evropske i progresivne predloge u smislu modernizacije unutrašnjeg uređenja Srbije. A da bi se to moglo uraditi moraju igrati značajniju političku ulogu na nivou Srbije. Potpuno je logično da se do te pozicije ne stiže lako i brzo, ali ako se zna zašto se to radi, a to je zato da bi se Srbija svrstala u red modernih demokratskih evropskih država, onda je i sve što mora da se prođe do tog cilja lakše podneti, kaže Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine u intervjuu za internet-magazin “Vojvodina”.
Kako je uopšte moguće govoriti o decentralizaciji Srbije sa postojećim ustavom?
– Nije moguće i upravo zbog toga jedan od razloga neumitnosti promene tog ustava i jeste unutrašnja decentralizacija i demokratizacija Srbije i autonomija Vojvodine. Autonomnost Vojvodine, kao i autonomnost drugih autonomnih pokrajina koje će se morati formirati na nivou Srbije je jedini suštinski evropski put koji Srbija ima, mada se to u konzervativnim krugovima u Beogradu apsolutno ne prihvata. Činjenica je da će pre ili kasnije doći do referenduma o priključivanju Srbije EU. U taj referendum će biti neumitno vezati i referendum o promeni ustava i vrlo je važno da se do tog trenutka jasno profiliše kako Srbija treba da izgleda u tom ustavu.
Dozvoliti da ponovo radikali i DSS budu glavne snage po pitanju ustava, a Demokratska stranka da to ćutke prihvata, vodi Srbiju u ponavljanje istoga. A to isto znači pet ratova, ekonomsku izolaciju, 20 godina propadanja. I za tih 20 godina Srbija je tek sada došla na dve trećine bruto nacionalnog dohotka kakav je imala pre 20 godina. Dakle, jasno je da se povratak na staro ne sme dozvoli. Upravo zbog toga, političke stranke iz Vojvodine i politička misao iz Vojvodine mora da igra veću ulogu u Srbiji, a da bi se to ostvarilo, mora da se nametne kvalitetom i doslednošću. Zašto to nije urađeno do sada, nije pitanje samo za mene.
Ako sam vas dobro razumeo, Ustav Srbije će se morati menjati u trenutku kada se Srbija približi EU?
– Apsolutno da. A moraće je da se menja i percepcija stvarnosti. Jer stranka kao što je recimo Srpska radikalna stranka – koja dan-danas govori o velikoj Srbiji, o fantomskoj Republici Srpskoj Krajini, o granicama Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica – ne može u društvu koje hoće da se suoči sa stvarnošću da ima gotovo 40 odsto glasova. I upravo suočavanje sa stvarnošću i realnošću je ono što bi bolelo ali bi bilo i lekovito. Upravo to nepristajanje na suočavanje sa istinom jeste ono što će Srbiju tako skupo da košta.
Šta u slučaju da se nastavi trend centralizacije? Da li će to jačati nezadovoljstvo građana Vojvodine i da li se može očekivati samim tim i jačanje autonomističke opcije?
– Ne bih to nazivao jačanjem autonomističke opcije nego njeno stvaranje, jer autonomistička opcija suštinski ne postoji. Razlog zbog kojeg ovo govorim je jednostavan. Onaj tip autonomizma kakav je postojao devedesetih godina, u trenucima stvaranja niza autonomističkih stranaka prestao je da postoji činjenicom da ne postoji državni okvir u kome je ta autonomija bila projektovana, bila ukinuta i potom su se čuli zahtevi za njenom restauracijom. Danas, 18 godina kasnije i posle četiri države, Vojvodina mora tek da isprofiliše svoju autonomističku opciju kao deo ukupne decentralizacije i demokratizacije Srbije a na zgarištu poraženog velikosrpskog nacionalističkog i centralističkog projekta. To je ono što se sada nameće kao zadatak. Dakle, ne da se bilo šta ponovo uspostavi nego da se tek sada osmisli, strateški pozicionira i tako stvori. Jer, cinična faktografija govori da je Vojvodina u sastavu Srbije od 2006. godine i da jednostavno nije imala kada da pronalazi svoju ulogu u Srbiji, pošto je do tada bila u sastavu ovakvog ili onakvog tipa državne zajednice. Drugim rečima, mi smo tek na početku početka. I to što naša borba kao Lige socijaldemokrata Vojvodine traje već 18 godina, ne znači ništa. Novi početak je tek pred nama.
Hipotetički, šta ako nakon vanrednih parlamentarnih izbora dobijemo vladu sastavljenu od radikala i „narodnjaka“?
– Ponovo ćemo doći u situaciju da se nađemo izolovani, da se nađemo skrajnuti s puta evropskih integracija i da moramo da nastavimo da se borimo, da pokažemo ljudima u Srbiji zašto je to štetno. Da to nije pitanje međupartijske surevnjivosti i borbe za vlast, nego je to pitanje oko puta kojim će Srbija ići. U slučaju njihove pobede, Srbija ide umesto u Evropu u izolaciju, umesto u napredak u stagnaciju, umesto u asocijacije nezavisnih ravnopravnih država, ide u položaj ruske gubernije obešene o omču energetske zavisnosti. Dakle, moje je bilo da kažem, a na građanima je da odaberu kojim putem se treba ići.
A ukoliko pobedi proevropska opcija da li očekujete od gospodina Tadića, koji je do sada više puta čini se razočarao evropski orijentisane birače, da ovaj put krene u beskompromisne reforme i da Srbiju povede put EU?
– Ne treba zaboraviti da je svaki potez gospodina Tadića bio vezan za trenutnu situaciju u društvu i da ne možete očekivati da bude ista pozicija pre i posle osamostaljenja Kosova, pre i posle osamostaljenja Crne Gore, itd. A to su sve stvari kroz koje je Tadić u funkciji predsednika Srbije prolazio. Sada imamo jasnu sliku: Srbija je to što jeste, priznao to neko ili ne, a priča o insistiranju na teritorijalnoj celovitosti priča je koja je više u sferi diplomatskog pozicioniranja nego fakticiteta dnevno-političkog žvota. I ja mislim da gospodin Tadić sada ima vrlo jasnu dilemu: da li pobediti ili ne preživeti? Jer, na žalost, svi problemi sa kojima se Srbija nije suočila u proteklih 20 godina sada su se našli na stolu i traže odgovor od koga više nema bežanja.
Da li se slažete sa Pavelom Domonjijem iz Helsinškog odbora, koji kaže da je siguran da će u 22. veku biti Srba, ali nije siguran da će biti Srbije, ako se nastavi sa ovakvom politikom?
– Pa ja nisam siguran ni da će 21. vek Srbija ispratiti u državno-pravnom okviru kakav su joj zamislili „veliki nacionalni pregaoci“. Što je više „zaštitnika Srbije“, toje ona sve manja i sve malobrojnija. A što je više lažnog patriotizma, to je manji bruto nacionalni dohodak. I to je cela priča.

www.magazinvojvodina.com