Skip to main content

NELA TONKOVIĆ: Intelektualci, naučnici i umetnici su važniji od svake vlasti

Kultura 30. dec 2021.
4 min čitanja

„Može se biti apolitičan, samo to u 21. veku bilo gde u svetu nije odgovoran izbor, pogotovo ne u Srbiji u kojoj trenutno vladajuća politika čini sve da poveća društvenu nejednakost, uzurpira institucije i, uopšte, učini brojne živote nedostojanstvenim“, kaže u intervjuu za Danas, Nela Tonković, istoričarka umetnosti iz Subotice.

Tonković smatra da je najvažniji „mehanizam“ upravo ta svest koja će pokrenuti ljude na akciju – da se više niko ne pita „šta ja mogu, šta zavisi od mene“, jer od nas zavisi baš sve, i u kakvom društvu želimo da živimo i kakvu sadašnjost i budućnost stvaramo.

Ona veruje i da intelektualci, naučnici i umetnici, nisu u opasnosti da njihova karijera bude uništena, „jer se oni bave suštinskim pitanjima ljudskog duha, materije koja je trajnija od vladavine bilo koje vlasti, pa i ove loše“.

Da li se može biti apolitičan u zemlji u kojoj građani nakon protesta moraju dokazivati da nisu organizatori ili da nisu opozicioni aktivisti?

Apolitičnost je slobodan izbor i, iz te pozicije, čovek može da odabere da bude apolitičan ma gde u svetu, pa i u našoj zemlji. Drugo je pitanje da li je apolitičnost pravi izbor jer politika i njene različite politike formiraju društvene uslove u kojima se odvijaju naši životi. Zbog toga verujem da je apolitičnost prepuštanje odgovornosti drugima da se bave svim suštinski važnim aspektima vrednosti i organizacije jednog društva. I da, može se biti apolitičan, samo to u 21. veku bilo gde u svetu nije odgovoran izbor. Pogotovo ne u Srbiji u kojoj trenutno vladajuća politika čini sve da poveća društvenu nejednakost, uzurpira institucije i, uopšte, učini brojne živote nedostojanstvenim.

Da li je po vašem mišljenju svaki građanski protest osuđen na propast ukoliko se na njemu pojavljuju i političari?

Nedavno sam pročitala intervju reditelja Andraša Demetera u kojem je govorio, između ostalog, o velikim pojmovima koje zloupotrebljavaju autoritarni režimi. Konkretno, on se bavio Orbanom u Mađarskoj i njegovim svojatanjem nacije kako bi se podelila jedna zemlja. Demeter kaže kako te pojmove treba „ukrasti natrag, pročistiti i dati im novo značenje“. U tom pogledu, i ja bih se založila da konačno „prevrednujemo“ pojam političara. Predugo mislimo da su političari samo neki gramzivi, samovoljni ljudi, bez ikakvog osećanja za javni interes. Ali, hajde da prihvatimo da postoji i drugačiji tip političara i da ne poverujemo u anti-bajku koja kaže da su „svi isti“.

Iz te perspektive, ne verujem da je svaki građanski protest osuđen na propast ukoliko se na njemu pojavljuju i političari – može da bude samo uspešniji jer će političari kad-tad biti u prilici da utiču na ono što se protestima zahteva. Političari su i potrebni i dobrodošli na građanskim protestima, da čuju šta je ono što tišti ljude, da razmotre moguća rešenja i da ne zaborave na potrebe građana.

A ako je vaše pitanje smeralo na nešto drugo, na napade koje građanski aktivisti mogu da trpe, ako se na protestima koje oni organizuju pojavljuju i političari, na opasnost da se svaki protest anatemiše kao politički skup, rekla bih da je to nešto na šta se ne treba osvrtati jer ta strategija odbacivanja može da uspe samo ako se sa njom uđe u polemiku kao sa stvarnom idejom. Ona to nije, ona je jedino način da se građani ponovo podele i obeshrabre u traženju promene.

Ako je sve politika, kako se politički artikulisati prema nečemu a da ne budete stavljeni u neadekvatnu situaciju kada je u pitaju vlast ili opozicija?

Nisam sigurna da moramo da prihvatimo početnu premisu da je sve politika. Hajde da pokušamo ovako: sve je život i životno važno. Svaki problem, bio to problem sa ekologijom, sa institucijama, sa porastom cena, sve je život, zapravo. Naš odnos prema tim pitanjima je naš odnos prema životu, želimo li da ga otežamo ili olakšamo. Tada dolazimo do politike i do njene moći da oteža ili olakšava živote. Dakle, kada se, kako vi kažete, „politički artikulišemo“, mi zapravo izražavamo određene vrednosti i odnos prema onima za koje verujemo da mogu da učine život društva gorim ili boljim. I tu onda nema neadekvatne situacije, svaka je dobra ako pažljivo promislimo ta pitanja, izreknemo svoj stav, argumentujemo ga. Tada vlast ili opozicija treba da nas čuju, ako su mudri, a ne da nam određuju mesto – jesmo li za ili protiv.

Pojedini građani se pitaju, gde su bili Subotičani i političari kada su se jesenas sekle Subotičke šume? Zašto po vašem mišljenju nije bilo aktivnije, ipak je lokalna tema u pitanju?

Moj utisak je da je bilo veoma aktivno na društvenim mrežama i da su se stvari pomerile ka, kako kaže Žižek, „realnosti virtuelnog“, što je poseban fenomen koji bi tek trebalo ispitati. Utisak je takođe i da nije bilo prave informacije, da se sve odvijalo upravo na mrežama, a ne u drugim javim prostorima i da saznanja nisu bila dostupna velikom broju građana. Mislim da se tu smestio i odgovor: možda do jednog značajnog broja naših sugrađana naprosto nije došla informacija da se uopšte išta događa. Ne bih automatski otpisivala građane kao nezainteresovane za tu temu, pre bih pomislila da tek treba da dođe do izgradnje dublje svesti o našoj okolini.

Što se tiče političara, pitanje je na mestu – političari nemaju izgovor, samo što sada pre svega mislim na političare na vlasti, na koaliciju koja upravlja gradom i treba da pokaže brigu za njegove ljude i za sva dobra, prirodna i kulturna. Pretpostavljam da u toj temi nisu videli svoju šansu da prikupe lake političke poene, što obično ne propuštaju.

Postoji li mehanizam kojim mi građani možemo da menjamo odluke u bilo kojoj oblasti, ako gledamo da je to ipak pošlo za rukom organizaciji Kreni Promeni, kada je u pitanju povlačenje dva sporna zakona zbog kojih su ljudi svake subote blokirali pojedine saobraćajnice u Srbiji?

Mislim da je najpre važno da građani razumeju da imaju pravo i moć da traže promene koje će dovesti do dostojanstvenog života za sve. Tako da bi najvažniji „mehanizam“ bio upravo ta svest koja će pokrenuti ljude na akciju – da se više niko ne pita „šta ja mogu, šta zavisi od mene“ jer od nas zavisi baš sve, i u kakvom društvu želimo da živimo i kakvu sadašnjost i budućnost stvaramo. Znanje, istrajnost i hrabrost su neophodni pratioci na tom putu promene. U borbi za opšte dobro, građani Srbije imaju sve što im je potrebno. I ovo društvo se može promeniti na bolje, korak po korak.

Šta se dešava kada se intelektualci suprotstave odlukama vlasti? Da li bivaju satanizovani, i da li je njihova umetnička ili bilo koja druga karijera uništena?

Intelektualci, naučnici i umetnici, srećom, nisu u opasnosti da njihova karijera bude uništena – to su ljudi koji se bave suštinskim pitanjima ljudskog duha, materije koja je trajnija od vladavine bilo koje vlasti, pa i ove loše. Kada se suprotstave odlukama vlasti, intelektualcima se dešava upravo ono što znaju da će da se desi: da, bivaju napadani, omalovaženi, provlačeni kroz tabloidno blato… Ali ono važnije što se dešava je da ih veliki deo građana čuje, razmisli i sa njima se složi. Poruke koje naučnici i umetnici upućuju društvu, ako imaju na srcu njegovu dobrobit, čiste su i svetlije od bilo koje senke koja pokuša da ih prekrije.

Natalija Jakovljević (Danas, foto: Magločistač)