Novembra 2014. godine u Jevrejskoj ulici u Novom Sadu, oko tri sata ujutro, fizički je napadnuto troje članova jedne aškalijske porodice. Matica Aškalija saopštila je tada da su članovi te porodice napadnuti samo zbog toga što su pričali na aškalijskom jeziku, koji je sličan albanskom.

Albanci i sve što makar podseća na njihovo prisustvo bili su u tom periodu, nakon incidenta sa dronom i tuče na fudbalskom meču između Srbije i Albanije 14. oktobra te godine, meta obesnih napada širom Vojvodine.

Ugostiteljski objekti, uglavnom u vlasništvu građana albanske nacionalnosti, napadnuti su u Novom Sadu, Vršcu, Staroj Pazovi, Bečeju i Somboru.

Istraživanje Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) iz marta 2016. godine pokazalo je da je godinu i po dana nakon serije tih napada u nadležnim tužilaštvima formirano pet predmeta, koji su za epilog imali: jednu izrečenu vaspitnu meru, jednu odbačenu krivičnu prijavu, pripremni postupak koji je još uvek bio u toku, dok u dva slučaja počinioci nisu bili otkriveni.

Žurbe očito nije bilo u sankcionisanju počinilaca. Kao što je nije bilo ni u sprečavanju da sve iz tih oktobarskih događaja preraste u višednevni pir.

Podsetnik mržnje

Prethodni okidači za napade na objekte za koje se verovalo da su u vlasništvu Albanaca bili su događaji na samom Kosovu: nasilje nad tamošnjim Srbima marta 2004. i proglašenje kosovske nezavisnosti februara 2008.godine.

Reakcija na događaje iz marta 2004. u Vojvodini dobila je te i naročito naredne godine dodatnu dimenziju u vidu značajnog broja incidenata koji su, prvi put nakon početka ratnih devedesetih godina prošlog veka, narušili odnose između većinskog, srpskog naroda i pripadnika nacionalnih zajednica – pre svih, vojvođanskih Mađara i Hrvata, ali i Slovaka i Rusina.

Izbor meta napada u tom periodu, nacionalne zajednice koje na tlu Vojvodine žive vekovima,  pokazao je da je svekoliki bes i zgražavanje nad događajima na Kosovu iz 2004. samo poslužilo za početak svojevrsnog disciplinovanja „multi-kulti“ Vojvodine i njenog postepenog pretvaranja u ono što se i među političarima ali i u medijima danas sve češće naziva „severna srpska pokrajina“.

Incidenata iz prve decenije 21. veka novinar Zoran Strika dobro se seća. O onima iz prethodnog veka, tokom njegovih devedesetih godina, samo je slušao. Rođen je 1995. godine i imao je samo četiri godine kada je počelo NATO bombardovanje.

„Tada nisam znao ni ko su Srbi, ni ko su Albanci, znao sam za mamu, tatu, sestru i komšije iz podruma“, govori za Autonomiju odgovorni urednik Portala 021.

„Za moju generaciju, rođenu od sredine devedesetih, percepciju Albanaca više (je mogao da) definiše martovski pogrom 2004. godine. To je ono što smo gledali uživo, što smo nekako mogli da poimamo, iako smo i tada bili klinci koji ništa ne znaju, ali smo mogli da razdvojimo to ko su dobri, a ko loši momci u tom slučaju.“

„Dok sam odrastao, Albanci su uvek bili loši, zločinci, oni kojih bi trebalo da se bojimo. Kada odrastate u okruženju koje je pretežno nacionalističko, onda takva slika može da bude duboko urezana u svest. Ne primećujem uopšte da se narativ o Albancima nešto promenio od tih ranih dvehiljaditih. Možda je učestalost toga manja, jer kao postoje nekakvi ’napori’ kada je u pitanju pomirenje, nekakvi pregovori, nekakav evropski put, nekakav Otvoreni Balkan i sl. Sve to, naravno, pada u vodu čim se ’zakuva’ situacija na jugu, i onda se prišivaju stari epiteti. To u Srbiji funkcioniše kao nekakva džepna knjižica, stariji je nose sa sobom da bi se podsetili koga da mrze, a mladi da nauče nešto novo“, ocenjuje Strika.

Ljudi sa velikim „LJ“

Nije sporno da takvih, starijih, ima, ali u prošlosti su neki drugi stariji ipak bili odvažni da se narastujućem narativu suprotstave.

Nakon što je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost, nemoć Srbije da se tome adekvatno suprotstavi ogledala se, pored ostalog, i u (tolerisanim) napadima na objekte za koje se verovalo da su u vlasništvu vojvođanskih Albanaca.

U Somboru su otišli i korak dalje, pa su ispred pekare „Dva brata“ pripadnici nacionalističkih organizacija delili besplatni hleb, u nastojanju da Somborce odvrate od kupovine istog u objektu koji drže Albanci.

„Usto, delili su i letke da se bojkotuje ta pekara“, priseća se Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada.

„Kad je to počelo, ja sam bio u Crnoj Gori, vratio sam se drugi ili treći dan trajanja te akcije, i kad sam video to na televiziji nazvao sam Dinka (Gruhonjića, novinara i u to vreme predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine) koji je već bio svestan da nešto treba preduzeti. Predložio sam da organizujemo odlazak u Sombor sa što više predstavnika organizacija koji čine Građansku Vojvodinu – mislim da nas je tridesetak otišlo tog dana u Sombor – i da organizujemo ’burek solidarnosti’.“

„Otišli smo tamo, na svu sreću u to vreme je bio gradonačelnik Sombora čovek koji je bio prijemčljiv za ovu našu ideju, kao i lokalna ombudsmanka, i oni su se pridružili našoj akciji. Otišli smo u tu pekaru, pojeli taj ’burek solidarnosti’ i to je doživelo medijsku i javnu promociju, tu je bilo 11 kamera. Dinko me je zamolio da se obratim medijima i ja sam tom prilikom rekao da dokle god ijedan građanin Srbije nije bezbedan, niko od nas nije bezbedan, bez obzira da li je danas to Albanac, jer sutra će to biti neki politički protivnik ili pripadnik gej populacije“, ispričao je Popov za Autonomiju.

„Kada smo otišli u Sombor, tamo je već bio peti dan bojkotovanja te pekare. Ispred se okupilo, mislim njih tridesetak ekstremista iz Sombora i verovatno i iz drugih mesta. Policija je korektno odradila svoj posao i zaštitila je nas koji smo učestvovali u svemu tome. Otišli smo potom u kafe Makijato koji je takođe bio na meti napada, mislim da su mu razbili izlog, tamo smo popili kafu solidarnosti. E sad, šta je bio rezultat cele te priče – odmah sutradan su došli pokrajinski ombudsman, republički ombudsman, tužilaštvo je pokrenulo postupak protiv organizatora akcije deljenja besplatnog hleba zbog izazivanja međunacionalne mržnje. Ne znam kakav je bio sudski epilog svega toga. Ipak, najlepše je to što su građani Sombora shvatili poruku i ta solidarnost sa vlasnicima pekare se raširila, kroz par dana su se već i gimnazijalci vratili kao mušterije u tu pekaru i ona je nastavila da radi normalno. Vlasnici pekare su bili veoma zahvalni što se na taj način razrešila cela ta priča“, napominje naš sagovornik.

Osim Popova i drugih učesnika akcije solidarnosti u Somboru, o tome danas, međutim, niko drugi ne želi da govori.

U jednoj od onomad napadnutih pekara rekli su nam da ne žele „da skreću pažnju na sebe“.

Novinara Dinka Gruhonjića ne iznenađuje ta ćutnja.

„To znači da su okolnosti danas još gore nego te 2008. godine“, navodi ovaj predavač na Odseku za medijske studije novosadskog Filozofskog fakulteta referišući na godinu održavanja „bureka solidarnosti“ u kojoj je učestvovao.

„Bio sam producent dokumentaraca Nezavisnog društva novinara Vojvodine koje smo snimali sa partnerima u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Inspirisani hrabrošću Srđana Aleksića iz Trebinja, koji je 1993. godine ubijen u centru rodnog grada jer je odbranio svog komšiju Alena Glavovića, Bošnjaka iz Trebinja, kojeg su hteli da ubiju. Namera nam je bila da kroz te filmove promovišemo ljude koji su u vremenu rata sačuvali ljudskost. Naravno da smo pronašli takve ljude i da smo snimili filmove, ali je većini potencijalniih protagonista bio problem da izađu pred kamere, jer su se plašili da govore o tome. Zašto su se plašili? Zato što se okolnosti ni 25-30 godina nakon završetka ratova nisu promenile: dominira militantni nacionalistički narativ, koji je bio dominantan i u proizvođenju i sprovođenju ratova. Ti Ljudi, sa velikim LJ, i dalje se tretiraju kao “izdajnici”, kao otpadnici u svojim lokalnim sredinama, u kojima su ratni zločinci jedini heroji. Užasavajuće je to saznanje, poput one završne scene iz filma ’Ničija zemlja’ bosanskohercegovačkog ’oskarovca’ Danisa Tanovića, kada čovek ostaje da leži na nagaznoj mini: ukoliko se pomeri, odleteće u vazduh; pa mu ne preostaje ništa drugo nego da nastavi da leži na toj mini“, upozorava Gruhonjić. 

Kad poreklo biva važnije od hleba

Na jednoj pekari, smeštenoj u blizini Novosadskog sajma, pre deset godina ostavljena je rukom ispisana poruka: „Sramno što je zatvorena najbolja pekara u gradu“.

Osim naziva, na spoljašnosti pekare ne stoji nijedan drugi podatak o samoj pekari. Moguće je da su Novosađani iz tog kraja pretpostavljali da su vlasnici Albanci; stereotipi još iz bivše Jugoslavije o tome „ko jedini drži pekare“ teško se prevazilaze, naročito kod onih koji pamte bivšu državu. A moguće je da ih to nije ni interesovalo: kao mušterijama koje ostavljaju svoj novac, jedino im je bitno da za to dobiju kvalitetnu uslugu i kvalitetan proizvod.

Pekaru su zatvorili poreznici, zbog, kako se ispostavilo, neizdatog fiskalnog računa. Za nekih šest godina postojanja na toj lokaciji, pekara je postala popularna zbog ne samo velike ponude raznoraznih đakonija od testa, već i po tome što se,  uz ostalo, sveže ispečeni hleb iznosio na pult nekoliko puta dnevno.

Sve se po ukidanju zabrane rada vratilo u normalu. Gužve i redovi postali su još izraženiji tokom pandemije koronavirusa, zbog distance koje su mušterije morale da poštuju, ali su pokazali i veliku dozu strpljenja.

Dobar deo trajanja vanrednog stanja, više od šest nedelja, građani stariji od 65 godina nisu uopšte smeli da izlaze iz svojih domova. Vlasnici pekare su znali da su među njima i njihove redovne mušterije. Svima njima koji su živeli u zgradi, u čijem je prizemlju smeštena pekara, svakodnevno je isporučivan hleb. Besplatno.

Ta pekara imala je sreću da ne bude na meti napada huligana. Sasvim je moguće da napadači nisu imali pojma ko je vlasnik pa su je zaobišli – ili su bili prezauzeti drugim lokacijama – no država, koju mnogi sumnjiče kao inspiratora, jeste: dan nakon početka serije napada, u tu pekaru došao je pripadnik Žandarmerije da bude tu i čuva je, za svaki slučaj. Vlasnici tim prisustvom, priznali su mi tada, ni malo nisu bili srećni – ono što su do tada uspevali da prikriju od većine ljudi, makar onih sklonih mržnji prema drugim nacijama, sada je postala belodana činjenica. Onima koji su hteli da primete.

To, da su vlasnici pekare očito Albanci. Komšije kraj kojih rade ali i žive, znali su to, i većina od toga nije pravila pitanje. Njih nekoliko je, tobože, jako brinulo o tome može li pekara da izazove strujni udar i požar u zgradi, a onda su, kad su inhibicije popustile, i otvoreno priznali da imaju problem s poreklom vlasnika. Prešli su da pazare u drugu pekaru, koju drži – bliski rođak vlasnika iste one pekare u svom komšiluku koju su odlučili da bojkotuju.

Nevidljivi

Na prošlogodišnjem popisu stanovništva 1935 građana Autonomne pokrajine Vojvodine izjasnili su se kao Albanci.

Skoro duplo više (3666) navelo je da im je albanski maternji jezik.

Niko ne može sa sigurnošću da kaže da li ovi podaci odgovaraju stvarnom stanju, kao ni da li se oni (samo)svesno umanjuju. Čini se samo da takvo „stanje“ kao da svima odgovara.

Albanski jezik u Vojvodini može da se čuje baš retko. Možda je jedan od razloga što čak i oni koji govore jezik sličan albanskom mogu loše da prođu.

U postojećim okolnostima koje odveć dugo opterećuju srpsko-albanske odnose, (malo)brojnost manjinske zajednice kod većinskog naroda, i jednog i drugog, smatra se gotovo poželjnom.

Što nevidljivije, to bolje.

Pod nacionalnim nabojem

Slavko Ilić, IT stručnjak iz Novog Sada, dobro zna šta to znači. Kao neko ko je živeo u Kosovskoj Kamenici od rođenja 1985. sve do jeseni 2000, seća se vremena kad su kod komšija Albanaca bili nepoželjni i srpski dinar i srpski jezik. Bilo je to u periodu nakon povlačenja srpske vojske i policije, ali i egzodusa velikog broja lokalnih Srba. Slično Albancima iz tog mesta godinu dana ranije.

„U našu kuću su Albanci oduvek dolazili na slave, na Božić i Uskrs, i moji roditelji su išli kod njih. Moj otac čak je dobro govori albanski. Posle juna 1999, sve se promenilo, ne samo da su ljudi ubijani, otimani, njihova imovina napadana, već je nastala i upadljiva distanca između onih koji su se decenijama poznavali i družili“, priča Ilić za Autonomiju.

Rodno mesto je napustio zbog nastavka školovanja u Nišu. Ubrzo su u tom gradu svoj život nastavili da vode i njegova sestra i brat, potom i majka, na kraju i otac. Imovinu nisu prodali i Slavko svake godine odlazi u zavičaj sa svojom porodicom. Uz imovinu i sećanja, još su mu živi baba i deda.

Život u Novom Sadu otpočeo je 2011. godine. U tom gradu, iz neposredne blizine gledao je kako se napadaju lokali čiji su vlasnici Albanci.

Njegova familija, veruje i zbog položaja same Kosovske Kamenice ali, možda pre, zbog otvorenosti koju je negovala, nije, srećom, morala da ikoga oplakuje i sahranjuje. To ne znači da Slavko ne suoseća bol svojih sunarodnika u drugim delovima Kosova koji su nekog izgubili, a da stvar bude gora – još nemaju telo koje bi sahranili.

Ne govori tako, i ne pokazuje mržnju.

„Ali ima je ovde, u Novom Sadu, ima je i u Vojvodini. I to kod ljudi koji nikad nisu bili na Kosovu, ma nisu bili ni blizu Kosova, a ja je nemam iako sam svašta video i proživeo, iako sam gledao kako ljudi odlaze i slušao o tome ko je sve nestao“, ističe on.

Vojvodina je, nastavlja, postala ostrašćena ne samo prema Albancima i zbog Kosova. U nju su se slile izbeglica iz ratova devedesetih i oni su, pod nacionalnim nabojem, iskorišćeni od strane državne propagande.

„I taj sentiment se prenosi s kolena na koleno, i onda ljudi koji nisu videli Kosovo niti išta znaju o Kosovu, pričaju priče koje nemaju dodira s realnošću“, dodaje.

Slavko Ilić veruje da je Vojvodina dovoljno široka i velika da upije svu propagandu i mržnju koja se seje.

„Nekako, uočavam da ipak postoji balans između toga kad se nametne kroz propagandu mržnja i onoga kako ljudi u Vojvodini tome odolevaju. Samo me plaši to što je ta energija koja izaziva podele sve veća i veća“, ukazuje Ilić.

Dinko Gruhonjić veruje da je nova tura vandalizovanja albanskih pekara po Vojvodini, i uopšte napade na vojvođanske Albance,  i te kako moguća.

„Nažalost, moguća je tim pre što su Albanci ’tradicionalno’ najomraženija nacionalna zajednica u Srbiji. U međuvremenu, stasale su nove generacije zadojene šovinizmom kroz kućni odgoj, škole, medije…, koje nemaju ratno iskustvo pa samim tim ne mogu ni da znaju da je rat najgora katastrofa koja može da se dogodi jednom društvu: fizički, psihički, socijalno i moralno ga razruši do temelja. Obnova društva posle rata je moguća, ali kod nas nije, jer je militantni nacionalizam i dalje apsolutno dominantan na postjugoslovenskom prostoru. A velikosrpski nacionalizam je najmaligniji i on – kao i u organizovanju ratova- i danas apsolutno prednjači u destabilizaciji ’regiona ’. I deca nam odrastaju u tome, neprestano je u toku mobilizacija za slučaj da nacionalističkim dobrovoljnim davaocima tuđe krvi zatreba da se ’zamrznuti konflikt’ u jednom momentu ’odmrzne’. Stoga mi je jasno zbog čega vlasnici pekara ne žele javno da govore o slučaju od pre 15 godina: oni bi da ostanu ’ispod radara’ ako je ikako moguće. I ne bih ih osuđivao zbog toga, mada nažalost ne bih mogao da kažem ni da će im se ta ljudska želja i ostvariti. Sem da se nadamo. Mada je nada poslednje zlo koje je izašlo iz Pandorine kutije. A to mi ljudi često zaboravljamo pa ’slepu nadu’ interpretiramo kao nešto što je dobro. To je veoma ozbiljna fundamentalna greška u pristupu. Bolje je biti pripremljen na takve scenarije, nego se samo ’nadati’“, ocenjuje naš sagovornik.

Denis Kolundžija (Autonomija, naslovna fotografija: Olivera Radovanović)