Nije tajna da Rusija želi status quo, da ne želi nikakvo rešavanje odnosa između Beograda i Prištine i zbog toga vrši ozbiljan politički uticaj na Srbiju kod donošenja političkih i međunarodnih odluka, ali i ekonomskih, ocenjuje u intervjuu za Autonomiju Naim Leo Beširi, izvršni direktor Instituta za evropsko poslove (IEP).

Ta organizacija sprovela je prošle godine istraživanje koje pokazuje da preko 90% građana smatra Rusiju prijateljem Srbije, takođe i da većina građana ne osuđuje, u pravom smislu te reči, agresiju Rusije na Ukrajinu ali je i ne podržavaju.

Iz toga, ali i nekih drugih istraživanja, mogao bi se izvesti zaključak da je raspoloženje građana presudno za stav vlasti u Srbiji da se ne pridruži EU u uvođenju sankcija Rusiji. Beširi, međutim, tvrdi da nisu razlog građani i njihovi sentimenti prema Rusiji već – sama Rusija i strah od moguće reakcije iz te države.

„Političari u Srbiji ne navode prave razloge za neuvođenje sankcija Rusiji“, navodi izvršni direktor IEP. „Imamo deset paketa sankcija koje je EU uvela Rusiji zbog agresije na Ukrajinu i Srbija je mogla u svakom od tih trenutaka da se priključi njihovom uvođenju. To je njena obaveza u okviru Poglavlja 31, koje se odnosi na zajedničku spoljnu i bezbednosnu i odbrambenu politiku Evropske unije. Od 2014, ne samo baltičke zemlje, već postoje i druge članice EU koje imaju zabrinutost prema spoljnoj politici Srbije kada je u pitanju Rusija. I to je jedan od glavnih kamena spoticanja u napretku Srbije prema članstvu.
Poruka koja dolazi iz Brisela i drugih glavnih gradova članica EU jeste da Srbija mora da uvede sankcije Rusiji, a vlast nama kaže da nije spremna da ih uvede i navodi razloge koji nisu utemeljeni. S jedne strane, ističu da je ruski narod nama prijateljski i mi taj trend beležimo od prodaje NIS-a Gaspromu 2008. Kad pogledate malo bolje, to nema mnogo uporišta – svega 9% građana je putovalo u Rusiju, a da nema ruskih izbeglica u poslednjih godinu dana veoma biste retko videli nekog ko je turistički došao iz Rusije u Srbiju.
Srbija više ekonomski sarađuje sa Bosnom i Hercegovinom, nego sa zemljom koja ima tržište od skoro 200 miliona stanovnika. To nama, zapravo, kaže da nisu ekonomski razlozi ti zbog kojih Srbija ne uvodi sankcije Rusiji, jer građani Rusije zbog tih sankcija ne bi patili, niti bi ekonomija Srbije patila.
I onda se postavlja pitanje – koji je razlog? Sve analize kažu da su najverovatnije posredi finansijski razlozi onih koji su na vlasti u Srbiji. Zbog enormne korupcije, naročito nakon 2012. ogroman novac je iznet iz Srbije i postoje ozbiljne indicije da je to bilo, između ostalog, i u Rusiju i da su tamo zarobljeni neki novci predsednika i ljudi iz njegovog okruženja i da je to, zapravo, glavni razlog zašto ne uvode sankcije. Pretnje koje dolaze iz Moskve verovatno nisu samo da im neće dati te pare koje se tamo nalaze, već, ono o čemu se priča u Beogradu, u igri su i pretnje po život.
Ne deluje mi da je Srbija u ovom trenutku dovoljno snažna da uvede sankcije, niti da postoji želja vlasti da to učini. Zapadne zemlje i EU tolerisaće neuvođenje sankcija sve dok se rešava pitanje Kosova, ali je gotovo sigurno da će u jednom trenutku i to pitanje doći na red.“

Po ovom što kažete, to nimalo nisu bezazleni razlozi za strah…

Beširi: Mislim da predsednik najmanje brine za svoje finansije, mnogi drugi i moćniji, to su neka imena za koja mi možda i ne znamo, imaju finansijske interese koji su daleko važniji za opstanak vladajuće elite na vlasti. Srpska napredna stranka hvali se sa nekih 800 hiljada članova i postoje ozbiljne indicije da je u aktivnosti stranke uključeno oko 30 hiljada ljudi – dobar deo se finansira iz budžeta Srbije, suprotno zakonu – ali drugi deo ljudi koji očigledno odnosi veći deo kolača se finansira iz raznoraznih aktivnosti, o kojima samo možemo da nagađamo i to je nešto što ovu vlast održava na vlasti. Vlast je toliko ušla u sve ekonomske pore ovog društva da i demokratska smena vlasti deluje kao da ipak nije moguća i da bi SNS dolaskom nekog drugog na vlast i dalje posedovao Srbiju, odnosno njen ekonomski prosperitet koji je stidljivo rastao poslednjih deset godina.

Poziv Srbiji iz EU da se priključi sankcijama, i sami ste to rekli, treba shvatiti i kao poziv da Srbija prihvati zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU. Pretpostavljam da EU ima mehanizam uz pomoć kojeg bi uspela da izvrši pritisak na Srbiju da se priključi sankcijama, ali ga, iz nekog razloga, ne koristi – da li je to zbog toga što zna da nije pametno da koristi silu, imajući u vidu raspoloženje javnosti i prema Rusiji, ali i prema samoj EU?

Beširi: Jasno je da je raspoloženje u javnom mnjenju prema Rusiji, Kini i EU direktno uslovljeno izjavama političara na vlasti. Mi živimo u jednom kreiranom javnom mnjenju u koji je uloženo dosta novca, znanja i energije. Nisu građani Srbije toliko blagonakloni prema režimu koji vlada u Moskvi, Putinu i građanima Rusije, koliko ih mediji bombarduju na dnevnom nivou. Gotovo svaki mediji u Srbiji koji ima nacionalnu pokrivenost vrlo afirmativno govori o tome šta se dešava u Rusiji, dok istovremeno negativno govore šta se dešava u Evropskoj uniji. Taj pritisak koji bi možda mogao da dođe iz Brisela se ne koristi, verujem iz dva razloga: prvi je to krupno pitanje rešavanja stabilnosti i bezbednosti na Zapadnom Balkanu, odnosno rešavanje pitanja normalizacije odnosa Beograda i Prištine i potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma koji će zacementirati pravne odnose koji će biti osnova za izgradnju nekog budućeg dugotrajnog mira između dva naroda.
Drugi razlog je taj što alternativa Vučiću i SNS-u u Srbiji u ovom trenutku ne postoji. Za EU i vrednosti koje članica EU zastupaju, ta delimična alternativa koja postoji u desnoj opoziciji u Srbiji zaista nije prihvatljiva alternativa i nećete videti pozitivne glasove iz EU koje dolaze prema liderima stranaka i njihovim programima koji pozivaju na ukidanje prava na abortus, koji pozivaju na nasilje nad LGBT osobama, pozivaju na ujedinjavanje sa istočnim partnerima i članstvo u nekakvim bezbednosnim strukturama koji vode Rusija, Belorusija ili neka druga zemlja za koju se možemo definitvno složiti da nije demokratska. Onaj deo liberalnog, demokratskog korpusa opozicije je dosta mali, neartikulisan i još uvek nije dostigao potencijal da bi mogao da okupi veći broj ljudi. Tu imate stranke koje vrlo često pokušavaju da ne daju jasan odgovor kada je u pitanju EU, članstvo u NATO-u, odnos prema genocidu u Srebrenici, odnos prema Kosovu i sankcije prema Rusiji. Ono što je ostalo od nekad velike Demokratske stranke, proevropske stranke, podelilo se u više stranaka i dobar deo tih stranaka pojavio se samo da bi nam pokazao svoje pravo lice. Tu pre svega mislim na Vuka Jeremića, ljude iz DSS koji nam govore nešto što je direktno suprotno onom što i Ustav kaže a to je da je Srbija privržena evropskim vrednostima – a to je diskriminacija, ograničenje prava, pozivanje na nedemokratske procedure koje možete da vidite u Rusiji, Kini ili nekoj drugoj zemlji.

Pomenuli ste prodaju NIS-a i uslovi te prodaje, inače nepovoljni za Srbiju , tumačili su se kao zalog za diplomatsku podršku Rusije, pre svega zbog njenog mesta u Savetu bezbednosti oko očuvanja Rezolucije 1244 i, što je možda važnije, zbog prava veta u slučaju da Kosovo aplicira za članstvo u UN. Nekako je logično da Rusija ne želi da se liši takve pozicije i uticaja na Srbiju ali i da nije nezainteresovana prema aktuelnom procesu koji vodi EU oko normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Ruski ambasador je ne tako davno izjavio da Rusija smatra da o tome treba da se odlučuje tek nakon završetka rata u Ukrajini, dakle zalažu se status quo do daljeg. Šta bi za Rusiju značilo kada bi se u dogledno vreme stavila tačka na kosovsko pitanje, da li bi Rusija time izgubila kompletan uticaj ili pak samo deo uticaja koji trenutno ima?

Beširi: Ukoliko bismo iz jednačine isključili pitanje Kosova, Rusija, sem Gasproma, u Srbiji gotovo da nema ništa. Međutim, Gasprom, svi ti ljudi koji su bili uključeni u proces prodaje i kupovine, a onda se u narednim godinama ozbiljno obogatili, i dalje su prisutni u našoj zemlji. Ti ljudi dobijaju i ministarska mesta, a oni se, među ljudima koji se ozbiljno bave odnosom Srbije i Rusije, pominju kao potencijalni ruski špijuni. S jedne strane, Rusija bi, da nema Kosova, definitivno ostala bez ozbiljnog uticaja na Srbiju, jer, podsećam, ekonomski odnosi Srbije i Rusije nisu toliko značajni.
Ovde je očito došlo do toga da su u vlasti i kod onih koji su je finansirali da dođe na vlast i ljudi vrlo bliski kompanijama koje profitiraju od saradnje sa Rusijom ili vrlo često imaju bliske odnose sa Kremljom, I to bi možda bio glavni kamen spoticanja i kad bi Srbija sutra priznala Kosovo i to pitanje rešila – ti ljudi bi i dalje bili prisutni u našem društvu i zauzimali bi ozbiljne pozicije u društvu koje direktno utiču na procese donošenja odluka. Bila je politička odluka da se NIS da u bescenje i neki su se nadali nečemu što je istorija pokazala da je bilo potpuno prazno. Srbija je na stolu imala mnogo bolji dogovor 2003. nego što ga ima 2023. godine, čak i 2008. Srbija je imala istorijsku priliku da uradi nešto, pa čak i 2010. kada je započela dijalog s Prištinom imala je mnogo bolju poziciju nego što ima trenutno. Ono što vidimo danas jeste jedan performans, pozorište kojim upravo biračko telo SNS treba da se ubedi da to „jeste ali nije dogovor“ i to je nešto što očigledno Rusiji prija.
Nije tajna da Rusija želi status quo, da ne želi nikakvo rešavanje odnosa Beograda i Prištine i zbog toga ona vrši ozbiljan politički uticaj na Srbiju kod donošenja političkih i međunarodnih odluka, ali i ekonomskih. Na taj način ona je destabilizujući faktor u regionu pošto ne želi da izgubi uticaj – ne samo koji ima u Srbiji nego i u Bosni i Hercegovini, jer to su poslednje dve tačke ruskog uticaja u regionu. Imajući u vidu da puč u Crnoj Gori nije uspeo, dok je u poslednjem trenutku isti zaustavljen u Severnoj Makedoniji, sve je to rezultiralo time da te dve bivše jugoslovenske republike postanu članice NATO i tako trajno naprave otklon od Rusije.

Od Srbije se očekuje da krene istim putem i nemojte biti u zabludi da će Rusija to dozvoliti. Svi ovi sporadični, pseudoorganizovani protesti, koji vrlo često imaju klerikalni momenat, najverovatnije su organizovani od strane ruskih službi u Srbiji i pitanje za vlast u Srbiji je zašto to dozvoljava – i do kada će. Zaista verujem da niko nema veću moć u jednom društvu od legitimno izabrane vlasti i njenog aparata prinude, ali očigledno da se vlast plaši ne samo za sopstvenu bezbednost nego i za gubitak izbora. Podsećam vas da je onaj trenutak kada je (bivši premijer Severne Makedonije Nikola) Gruevski pobegao iz Severne Makedonije i zatražio azil u Mađarskoj, da je to najverovatniji scenario za mnoge ljude koji su u vlasti u Srbiji u poslednjih deset godina, uključujući i samog predsednika. Jer, njima možda neće biti tako lako da kupe slobodu kao što je, recimo, svojevremeno mogao Mlađan Dinkić.

Osim političkog uticaja, i uticaja koji se ostvaruje preko Gasproma, registruje se i jedan fenomen – širenje proruskog i antizapadnog narativa u domaćim medijima, ne toliko u zvanično ruskim koji su kod nas registrovani. Da li se na te medije vrši neki uticaj sa strane ili preko uređivačkih politika tabloida i pojedinih nacionalni televizija vlast zapravo šalje određenu poruku Moskvi o tome gde im je srce i kome su stvarno naklonjeni?

Beširi: Za razumevanje odnosa između Rusije i Srbije i uticaja Rusije u ovdašnjem medijskom prostoru, ali ne samo tu nego i u obrazovnom prostoru, treba da odemo korak unazad. Za početak, mi jesmo društvo s nasleđem socijalizma i otuda postoji taj sentiment da mi jesmo jedno autoritarno društvo koje želi da ima jakog lidera, koji će čvrstom pesnicom nama upravljati. To je, u suštini, bežanje od lične odgovornosti, odgovornosti za sopstveni život, za sopstveni uspeh odnosno neuspeh. Mi jesmo kolektivističko društvo, više verujemo da smo čopor i da kao čopor imamo pravo na nešto, radije nego da smo kao individue sposobni da tražimo sopstvenu sreću u profesionalnom, porodičnom ili bilo kom drugom smislu našeg života. To je jedan kulturološki momenat ali on nam ne daje celu sliku o tome šta se dešava u javnom mnjenju Srbije i zašto preko 90% građana veruje da su nam Rusi prijatelji, iako nema mnogo primera u istoriji, ne više nego sa Sjedinjenim Državama. Tačno je da u poslednjih 170 godina diplomatskih odnosa sa SAD tih deset godina tokom devedesetih godina – to jesu bile užasno loše godine i završene su NATO bombardovanjem – ali svih ostalih 160 godina mi jesmo bili prijatelji. Kad je reč o Rusiji, vi kad šetate Kalemegdanom možete videti bunkere koji nisu pravljeni zbog Amerikanaca nego su pravljeni zbog toga jer je Staljin hteo da napadne Jugoslaviju. Tada je Vojvodina „otpisana“ kao nešto što će najverovatnije biti sravljeno sa zemljom, a linija odbrane je očigledno bila Dunav i Sava. Drugim rečima, za razumevanje propagande nije dovoljan samo istorijski kontekst, nego je potrebno da razumemo da u domaćim medijima i dalje rade ljudi sa takvim razmišljanjem – da je Rusija nama prijatelj, da treba istorijski da se oslanjamo na Rusiju i da tako gradimo svoju budućnost. Tu pre svega mislim na Večernje novosti, donekle i na Politiku, oba medija koji koriste sofisticiraniji jezik koji ima dalekosežniju štetu po budućnost našeg društva nego što to ima recimo Informer. Ti mediji imaju mnogo veći uticaj na društvo zato što se pre svega oslanjaju na ljude koji donose odluke.
U vezi sa NATO bombardovanjem 1999. vi imate svake godine deset laži koje se ponavljaju i imaju isključivo za cilj da podstiču negativan osećaj ne samo prema NATO-u, već i prema članicama NATO-a, a zatim i prema SAD. Vrlo često ćete videti u komentarima na društvenim mrežama i u medijima da se taj odnos prema NATO-u iz 1999. vezuje i za Evropsku uniju, iako neke članice EU nisu članice NATO. Ta vrsta propagande je zaoštrena te godine kada je prodat NIS i kad Rusija ulazi na naše tržište.
U nekim istraživanjima, početkom 2000-ih, oko 30% građana je bilo za članstvo u NATO, a danas je to oko 10%, i to se ne dešava samo od sebe. Kad pogledate analizu medijskih članaka, gostovanja na televiziji raznih ljudi i raznih debata, izveštavanje medija, videćete da su oni veoma negativni prema Evropskoj uniji, vrlo negativni prema NATO, zemljama članicama EU i NATO, a vrlo pozitivni, ili makar neutralni, kad je u pitanju Rusija, Kina ili neka druga država. Kad je reč o Kini, to vidimo od 2016, a o Rusiji i mnogo ranije.
Tako možemo da detektujemo da vest koja se pojavi u Blicu, a onda se isti rečnik iskoristi u drugim medijima, nije izvorni rad nekog novinara, nego je pre u pitanju režiran tekst.

Da li onda možemo da kažemo da je cilj ruskog uticaja da Srbija nikada ne uđe u NATO, da ostane status quo na Kosovu, i da se zaustavi pristupanje EU, iako Rusija verbalno podržava naše evrointegracije?

Beširi: Rusija je vrlo jasna kada je u pitanju članstvo Srbije u NATO, dakle da Srbija ne treba da postane članica tog vojnog saveza, a, uostalom, mi imamo rezoluciju koja navodi da nećemo biti članica nijednog saveza, kao da ih ima još mimo NATO. I vi sad imate zvaničan stav da Srbija ne treba da bude članica NATO, a, istovremeno, Srbija u poslednjih deset godina nikad više nije sarađivala sa tim vojnim savezom. To je uzrok antizapadnjaštva i anti-EU stava.

Da li Rusiju zabrinjava ta saradnja sa NATO i da to može da deluje kao približavanje tom vojnom savezu?

Beširi: Počinjemo da primećujemo da otklon Srbije prema Rusiji nastaje negde 2019. godine, kada se organizuje protest u vezi sa godišnjicom rušenja u Savamali, Tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin izlazi u javnost i kaže da se vojska neće koristiti za državni udar. U tom trenutku, a i ja sam tako razumeo, mislimo da se ministar sprda sa samim protestom, ali onda u septembru te godine ista izjava dolazi i od premijerke i tada nam nije baš najjasnije šta se dešava. U međuvremenu, dešavaju se neke rokade unutar vojske, s pozicija se smenjuju generali koji se smatraju proruskim, i pojavljuju se informacije iz bezbednosnih službi da se pravi „čistka“ u jedinicama koje bi tehnički mogle da izvrše državni udar. Te 2019. godine, to je već godinu dana nakon što je predsednik Vučić najavio unutrašnji dijalog o Kosovu i da nama nije u interesu da postoji „zamrznuti konflikt“, da nije dobro za naše društvo, mi shvatamo da se nešto dešava na relaciji Moskva-Beograd. U novembru te godine mi vidimo aferu sa ruskim špijunom i pokušaj vlasti u Srbiji da pošalju poruku Moskvi „znamo ko nas špijunira, znamo šta radite i prestanite to da radite“. Nepunih mesec dana kasnije, predsednik države odlazi u Moskvu gde predsednik Putin davi neko kuče ispred Vučića a mi sve to gledamo sa zgražavanjem. Putin idućeg meseca dolazi u nenajavljenu posetu Beogradu, nije bio pozvan samo se najavio, pa smo imali onaj performans ispred Hrama Svetog Save, gde je, navodno, patrijarh imao glavnu ulogu u molbi predsedniku Putinu da se obrati narodu. I od tada, koliko je meni poznato, nije bilo susreta, i, koliko znam, nisu se ni čuli telefonom.
To nama sugeriše da je došlo do ozbiljnog zahlađenja u odnosu sa Moskvom. Mislim da je na taj odnos uticao i neuspeli navodni atentat na predsednika Crne Gore, a da je to očito u Nišu ili negde drugde u Srbiji, osmišljavano i pripremano, pa je usledila neočekivana šatl-diplomatija ruskog ministra odbrane koji je pokupio ljude koje Srbija nije htela da uhapsi nego ih je proterala.

Kad pominjete Niš, mislite na onaj humanitarni centar, čijim zaposlenima Srbija odbija da da diplomatski status?

Beširi: Ljudi koji rade u Rusko-srpskom humanitarnom centru već dosta dugo traže da imaju diplomatski status, što Srbija odbija da im da, ali nikad nije objašnjeno zašto odbijaju. I inače nikom nije najjasnije zašto bi ljudima koji se bore protiv poplava i požara bio potreban diplomatski status. Kada pogledamo još širi kontekst, mi i dalje u BIA i Vojsci Srbije imamo na odlučujućim pozicijama ljude koji su organizovali ili su znali za ratne zločine tokom devedesetih, ne samo u Hrvatskoj i BiH, nego i na Kosovu. I to, takođe, utiče na spinovanje vesti u medijima, kako bi se taj anti-evropejski stav održao veoma visoko, ali je očigledno da zahtev za to dolazi iz same Vlade, koja sopstvenu strategiju komunikacije sa građanima Srbije o procesu priključivanja Evropskoj uniji u poslednjih pet godina apsolutno ne poštuje. I to nekako koincidira sa našim nenapredovanjem prema EU.

Koje još oblike uticaja Rusije na Srbiju i njeno društvo je moguće registrovati?

Beširi: Preko navijača i sporskih klubova u kojima sede političari, a oni obično sede tamo gde ima novca, korupcije, tako da nam je to sugestija da ono što se popularno naziva huliganima, jesu zapravo kriminalci koji se bave kriminalnim aktivnostima, da je deo tih struktura instruisan ili organizovan ili plaćen od novca koji dolazi iz Rusije.

Na osnovu čega ovo tvrdite?

Beširi: Postoje indicije. Sav novac koji dolazi iz SAD i EU mora da prođe kroz Narodnu banku Srbije, dok novac iz Rusije gotovo da ne postoji. Kada uđete u registar stranih donacija Srbiji, Rusija se ne nalazi ni među prvih deset zemalja. Sa druge strane, neki ljudi vrlo afirmativno govore o odnosima između Rusije i Srbije, ili promovišu određene teorije koje nemaju nikakvo uporište u nauci, zarad dobijanja pažnje. Sputnjik i Raša tudej su oko godišnjice bombardovanja podgrevale negativne stavove prema NATO-u, ponovo ponavljajući lažne informacije, počevši od broja ubijenih do toga kako se zvala sama operacija. Jedna od tih „popularnih“ teorija je da je Srbija bombardovana osiromašenim uranijumom i da to direktno utiče na povećan broj obolelih od raka. Niko kredibilan to ne može da potvrdi, iako jest fakt da je NATO koristio municiju s osiromašenih uranijumom, najčešće na Kosovu i na jugu Srbije, oko Bujanovca. Prema statistikama „Batuta“ i Republičkog zavoda za statistiku, u tim područjima ne postoji povećan broj obolelih od raka. Međutim, imate ministarku zdravlja koja vrlo često govori suprotno od onoga što kaže i nauka i zvanični podaci. Delimično, verujem, to radi da bi skinula odgovornost sa sebe kao ministarke zdravlja, i onoga što povećava stopu obolelih a to je gotovo nepostojeća prevencija, ali i to koliko su nam vazduh, voda i zemljište zagađeni. To su bolji odgovori od toga da nam je osiromašeni uranijum kriv, ali je to laka tema za manipulisanje. Postoje indicije da, osim ministarke zdravlja, postoje ljudi koji se uključuju u određene teme koje su protiv Zapada i aktiviraju se upravo na zahtev koji dolazi iz Moskve. Postoje analize, čija autentičnost još ne može da se utvrdi, prema kojima u Srbiji ima 4000 takvih ljudi na platnom spisku koji se aktiviraju za određene teme. Tu govorimo o profesorima univerziteta, ljudima iz privrede, medija, politike…i, kad god bude neka aktuelna tema – da li je to godišnjica Srebrenice, Oluje, godišnjica NATO bombardovanja, LGBT prava, prava na abortus, ili vakcinacija – videćete sve te ljude koji upravo ponavljaju određeni narativ a koji poslednjih godina dobijaju veliku medijsku pažnju.

Denis Kolundžija (Autonomija, foto: NDNV)

Intervju je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.