Šta je sporno u izjavama čelnika ove vlasti da, ako već ne mogu da nam omoguće bolji život, onda bar mogu da nam daju pravdu? Pa, ništa. To je marketinški koncept koji bi im svako preporučio (kao što je, sigurna sam, i preporučio), samo što bi im istovremeno savetovao i da to ne izgovore javno jer se tako ne radi. Kao što ni u jednoj reklami nećete čuti da vam se neki proizvod nudi zato što nemaju bolji (ne, u reklamama vam kažu da je to što vam nude najbolje što možete poželeti), tako ni političari ne treba da govore kako nam daju zamenu za kafu (nekad čuvena ”Divka”) jer prave kafe još dugo neće biti na rafovima.
No, samo nuđenje pravde je nesporno dobra ideja. Ne zato što su građani gladni (svega ali i pravde) nego zato što je pravda visoko cenjeni proizvod za sve sezone. Potražnja za njom ne jenjava i to nije pojava samo kod nas – čitava civilizacija je zadojena konceptom pravde. To nam prodaju u bajkama, čitankama, stripovima, filmovima, religijama… Nema kraja bez pravednog kraja, bilo da pravdu deli bog, bilo Stiven Sigal.
Ali, pitanje koje bi trebalo da zanima javnost je: hoće li pravde zaista i biti i koliko duboko, daleko i široko će istrage ići? Hoće li se, na primer, istražiti i na osnovu kojih saznanja je sadašnji predsednik države svojevremeno poručio Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom (jer, zašto bi inače, od svih mogućih stvari na ovom svetu, rekao baš to?), kao i da li je njegov tadašnji šef, koji se javno, čak i u svojim knjigama, hvalisao ”Lauferom” koji mu sve javlja, imao neke informacije zbog kojih je insistirao na svom prevremenom odlasku u Hag baš kao što je i Mirjana Marković prevremeno pobegla u Rusiju? Ili će se naći opravdanje za to da čak ni bivši šefovi i šefice sadašnje vlasti ne smeju biti ispitani (kao da su svi oni Koštunica kojeg štiti nepisani Lex Koštunica)?
Hoće li potraga za pravdom obuhvatiti sve ili samo političke protivnike? I to – trenutne političke protivnike, jer nas iskustvo uči da trajnih političkih protivnika zapravo i nema budući da će svako svakog rehabilitovati ako će mu to omogućiti da bude na vlasti. Miloševićev SPS rehabilitovao je ondašnje radikale i sa njima, kao omiljenim opozicionarima, sastavio Vladu. SPO je rehabilitovao SPS da bi sa njima, protiv kojih je onoliko protestovao, smenio Đinđića sa mesta gradonačelnika i postavio sebe na čelo Beograda. DS je rehabilitovao DSS da bi sa njima sastavio jednu Vladu, da bi već na sledećim izborima rehabilitovao i SPS (čuj, rehabilitovao – dekretom je čak izjednačio ”dva bola” za izgubljenim predsednicima stranaka, a koaliciju proglasio ”nacionalnim pomirenjem”!). SNS je čak dva puta rehabilitovao Dinkića, jednom kad ga je, umesto u najavljivani zatvor, poslao u svoju Vladu, a drugi put kad je, umesto da ga izbaci iz jedne fotelje (ministarske) ubacio u drugu (savetničku). Sitnije igrače koji su naprečac rehabilitovali SNS samo da bi sa njim ušli u vlast da i ne nabrajamo.
I čim bi neko bio rehabilitovan, više se nije pominjala pravda.
Ispada da u politici, za razliku od medicine, rehabilitacija nikad ne vodi poboljšanju trenutnog stanja. Nacije, naravno. Poboljšanje trenutnog stanja političara je očigledno.
(Peščanik)