Ako za uzorak uzmemo moj komšiluk koji je ranijih godina eksplozivne naprave počinjao da aktivira već polovinom decembra (prvo za probu pa za Svetog Nikolu), ove novogodišnje noći mogli bismo da zaključimo, pod jedan: da je ekonomska kriza uzela svoj danak i u slavlju, i pod dva: da su najzad istrošene sve zalihe donete sa ratišta. Decembar je protekao sasvim tiho, a doček sa tek jednosatnim salvama, umesto nekadašnjih rafala do zore. Podaci ovog mini-istraživanja su sasvim pouzdani jer u kući imam hipersenzibilan merni instrument. Zove se Okica i na detonacije, čak i najudaljenije, reaguje potpunim izbezumljenjem.
No, iako su podaci pouzdani, zaključak nije. Ekonomska kriza nije uzela svoj danak u slavlju i nisu istrošene zalihe sa ratišta. Samo se datum pomerio. Sve ono što je izostalo za doček godine, desilo se za doček Božića. I nastavilo cele noći, jutra, popodneva i još uvek ne jenjava. ”Najradosniji hrišćanski praznik” dobio je odgovarajući tretman – eksploziju radosti i odgovarajuću audio podlogu, koju kao da je, bože mi oprosti, komponovao Bregović. Mir božiji, ra-ta-ta-ta i Hristos se rodi, dum-dum-dum. Vaistinu, bam-bam-bam-bam se rodi.
I sve je došlo na svoje mesto. Mir božiji uspostavljen je pucanjem iz svih oružja. Nova godina je dobila tretman tuđinskog praznika. Nije da joj se ne radujemo i da je ne slavimo, ali ipak nije naška. Svim naporima Koka kole uprkos, Deda Mraz nije naš. Doduše, možda ga nam je malo ogadio i bivši premijer koji likom jeste podsećao na njega, ali delom nije (naročito nam nije delio besplatne paketiće). Naravno, ni naš Božić-Bata (mislim na onog pravog, a ne na sadašnjeg premijera) nije darežljiviji, ali je barem naš. A to se ovde posebno računa.
O, bože, kako se olako slavi predstavnik boga i kako se olako preziru predstavnici ljudskog roda. A ako ćemo pravo, ljudski rod zaslužuje barem podjednako poštovanje jer je sa mnogo manje postigao mnogo više. Bogu je bilo mnogo lakše. Imao je božanske moći na raspolaganju da stvori svet. Čovek nije imao ništa. Pa ipak je i on stvorio čitav jedan novi svet. I to od nule. Tačnije od nule i jedinice i omogućio ljudskoj vrsti da se barem u tom virtuelnom svetu oseća kao bog – da istovremeno može da bude na svim mestima i da sve vidi.
Doduše, ne fasciniraju nas ni božijih ruku dela. Prepoznajemo ih samo kad smo turisti, pa i tada im se divimo tek toliko da načinimo fotografiju. Božije delo u čoveku niti tražimo niti vidimo. A nekada smo sigurno videli. O tome nam svedoči uzrečica ”Ubiću boga u tebi”. I ubili smo ga.
(Peščanik)