Svečana sednica Skupštine Novog Sada, na kojoj će se razgovarati i o dodeli Februarske nagrade grada, biće, ove godine, još svečanija – odbornici će se, voljom većine, složiti da se glavni grad Vojvodine pobratimi s gradom Gomeljom. Ako se predlog usvoji, Gomelj će biti deseti grad pobratim Novog Sada. Deseti po redu, ali ne i deseti po važnosti! Sudeći po nekim delovima istorije ovog grada, ali i po biografiji beloruskog po liberalnim idejama čuvenog predsednika Lukašenka, kao i najnovijoj istoriji i “demokratskoj” tradiciji Belorusije  – izgleda da su ovog puta gradski oci uboli tačno „u sridu“, pronašli su za pobratima grad po svojoj meri. Bez obzira na prvo razočaranje što se ne radi o Štrpcu, čijim su nas čvrstim zagrljajem mamili nedavno.
Bratskim odnosima put je utro dojučerašnji gradonačelnik Igor Pavličić (DS), ostavljajući u amanet svom kolegi, sadašnjem prvom čoveku grada Milošu Vučeviću (SNS) da kruniše saradnju. Sve, valjda, po onoj pesmi čika Jove Zmaja: „Gde ja stadoh – ti ćeš poći. Što ne mogoh – ti ćeš moći! Kud ja nisam – ti ćeš doći. Što ja počeh – ti produži. Još smo dužni – ti oduži!”
Gomelj ima oko 500.000 stanovnika i drugi je grad po veličini u Belorusiji. Znači, tu smo nekako skoro egal.
Bratska radioaktivnost
Najveći problem Gomelja je radioaktivna kontaminacija, zagađenost zemljišta, vazduha i voda i nedostatak gradskog zelenila. Gomelj se nalazi u zoni slobodnog stanovanja sa povremenim kontrolama radijacije, ali na samo 20 kilometara severoistočno od grada počinje restriktivna zona naseljavanja, koja je bila pogođena černobiljskom nuklearnom katastrofom. Černobiljska katastrofa 1986. nanela je veliku štetu gradu, koji se našao u zoni pogođenoj radioaktivnim zračenjem. Istorija beleži da je ekološki užas dodatno pogoršala ekonomska kriza, koja je eskalirala krajem osamdesetih. To je uzrokovalo oštar pad kvaliteta života ljudi.
Stanovnici naselja Šangaj, na samo nekoliko kilometara od Novog Sada, već više decenija traže da se njihovo naselje rasformira i da ih Grad smesti na zdravije i bezbednije mesto. Tvrde, a neki medicinski nalazi deo toga i potvrđuju, da blizina rafinerije nafte štetno utiče na zdravlje generacija ljudi u tom naselju. Nevolja je znatno pojačana nakon NATO bombardovanja rafinerije, međutim Šangaj je odoleo. Još uvek je na svom mestu. Da li će prestanak rada ove sada ruske rafinerije doprineti kvalitetu života stanovnika Šangaja ostaje da se vidi.
Što se tiče pada ukupnog kvaliteta života kod nas je on počeo nešto malo kasnije, ali po temeljitosti ne zaostajemo za budućim pobratimom.
Gomelj je jedan od najvažnijih kulturnih centara Belorusije, ima skoro isto što i Novi Sad – tri pozorišta, pa pozorište mladih, lutkarsko pozorište, bioskope, galerije, muzeje, fakultete, muzičke i baletske škole… ali u nekoliko stvari nas šije! Imaju filharmoniju. Istina, imamo je i mi, ali je, sudeći po poslednjim kulturno-društveno-političkim zbivanjima i tendencijama, na vrlo klimavim nogama. Bar, kad je o imenu reč, ili bolje rečeno o onom nesretnom epitetu – vojvođanska – ispred imenice filharmonija!
Kada se dveri zatvaraju?
Beloruski grad ima osmovekovnu istoriju, ali očuvan je mali broj istorijskih znamenitosti. Najveći deo njih nastao je u  18. i 19. veku. Od skorije izgrađenih objekata popularan među stanovništvom je gradski cirkus podignut 1972. godine u obliku letećeg tanjira. Kod ovog dela biografije Gomelja valja stati i razmisliti. Nije lepo tvrditi da Novi Sad zaostaje, imamo i mi naš cirkus, nadamo se gostujući, ali kako stvari za sada stoje daleko je poslednji dan kada će se njegove dveri zatvoriti. Interesovanje je toliko veliko, da su predstave sve češće, a artista je sve više i više.
I, na kraju – valjda je i to jedan od razloga zbog koga se valja radovati bratskom zagrljaju dva grada – nema građanina novosadskog koji nije čuo za čuvenog predsednika Belorusije Aleksandra Grigorijeviča Lukašenka. Njegovi politički protivnici ga opisuju kao autokratu i diktatora, a retki poštovaoci tvrde da je baš on spasao svoju zemlju od posledica postkomunističke tranzicije. Stekao je veliku popularnost kao borac protiv korupcije! Njegov populizam ga je doveo na vlast, da bi iste godine suzbio pokušaj parlamenta da ga opozove, a nedugo nakon toga je ishodovao ukidanje ustavnih odredbi o ograničenju mandata! U spoljnoj politici žestoki je protivnik američke i zapadne politike, a smatra se jednim od najvernijih saveznika Rusije. Voli i Srbiju što je pokazao zimujući u skupim konacima Kopaonika. U zapadnim medijima nazivaju ga poslednjim evropskim diktatorom, kome su zbog političke represije nametnute sankcije EU. Mada je, kako se misli, “ruski čovek”, u jednom periodu je od Moskve napravio otklon i počeo približavanje EU, pošto je smatrao da Rusi ekonomski iskorišćavaju Belorusiju. Međutim, početkom prošle godine svi ambasadori EU zemalja napustili su Minsk nakon što je Lukašenko proterao poljskog ambasadora iz zemlje. Lukašenko se posle toga ponovo približio svom velikom bratu Rusiji. Poznat je po hapšenju političkih protivnika i boraca za ljudska prava, kojima se sudi po hitnom postupku, a ne isključuje se mogućnost da je naredio i likvidacije nekih od njih. Pre tri godine, postao je po četvrti put predsednik Belorusije. Izbori u Belorusiji po oceni posmatrača liče na veliku farsu.

EU donosi rasulo
Aleksandar Lukašenko je 2009. godine imao sastanak sa estonijskim ministrom spoljnih poslova Urmas Paetom. Zahvaljujući Vikiliksu, beleške o tom sastanku, gde je Lukašenko izneo svoje poglede na Evropu i MMF, postale su javne. Po rečima Lukašenka, Ukrajina je prihvatila sve ekonomske i političke „savete“ Evropske unije i sada se nalazi u potpunoj ekonomskom i političkom rasulu, a nije ni korak bliže ulasku u Evropsku Uniju od Belorusije
Belorusija neće učiniti ništa da se ukinu zapadnoevropske sankcije, pošto te smešne sankcije nisu oslabile državu, smatra Lukašenko.

I tek da ne zaboravimo: 1999. godine parlament SRJ je odlučio da pristupi Zajednici Rusije i Belorusije, ali ruska Duma nije bila zainteresovana za ovaj predlog, pa je odbila i da raspravlja o njemu, ne uvažavajući pravoslavne vrednosti. Lukašenko je na predlog gledao sa razumevanjem i bio prenosilac poruka između Miloševića i Jeljcina. Do danas proglasio nevažećom ovu rezoluciju, pa nas eto na pragu incesta između dva brata.
Branislava Opranović (Autonomija)