Balkanska izbeglička ruta od Bliskog istoka do Evrope, u Srbiji se račva na nekoliko krakova. Jedan vodi iz Banata preko Rumunije, gde svakodnevno na stotine ljudi pokušava da pređe granicu i stigne do Evropske unije. Mnogi od njih zaglavljeni su u pograničnim selima Rabe i Majdan. Ekipa N1 obišla je pograničnu zonu i uverila se, da koliko god da je jako obezbeđenje državnih granica, jedna ruta uvek ostaje otvorena – ona krijumčarska.

Redovne policijske patrole u džipovima i žičana ograda kroz koje protiče struja poručuju – odavde ne može dalje. Tik uz mađarsku granicu, u selu Rabe sreli smo mladog Sirijca koji nas uverava da je preko žice ipak moguće preći nepovređen – ukoliko imate dovoljno novca za tarifu krijumčara.

„Veoma je opasno, ukoliko nemate novac. Ako imate novac, nema opasnosti. Verujte mi. Kada bih imao novac, 5 hiljada evra ili 4 hiljade evra, vrlo je lako. Čoveku dam novac, on mi pomogne da uđem u Mađarsku, a onda u Austriju“, kaže jedan Sirijac.

Put nas vodi do sela Majdan. U mesnoj zajednici kažu nam da tu živi oko 100 lokalaca, a da je u decembru bilo oko 700 izbeglica. Sada ih je stotinak, među njima i ova porodica. Dečak ima 6 godina, devojčica 6 meseci. Mlada majka je bolesna, ne umeju da nam kažu od čega, ne znaju engleski.

Nepuštene kuće imaju nove stanare. U jednoj zatičemo veš na štriku. Ovde neko živi.

Selam Alejkum! Alejkum selam odgovaraju nam, poverenje je uspostavljeno. Sporazumevamo se uglavnom osmehom. Pokazuju nam svoj privremeni dom – tavan davno napuštene, tipične seoske kuće. Ovde je donedavno noći provodilo njih šestoro. Brat i sestra, tinejdžeri, uspeli su da stignu do Austrije. Šesnaestogodišnja Sara javlja se iz Beča.

Priča nam da je srećna što je uspela. I koliko je težak bio put.

„Hodali smo po cele dane, bez hrane i bez vode. Tri dana ništa nismo jeli. Bez hrane i bez vode. Samo smo hodali i hodali. Po ceo dan i celu noć“, priča Sara.

Kaže i da joj nedostaje porodica. Za dva meseca koliko su u Majdanu, pokušali su da pređu granicu skoro 20 puta. Možda baš preko ovog polja, u Rumuniju, gde nema žičane ograde, pa dalje ka Nemačkoj.

„Svaki put hodamo, hodamo. Nemamo novac. Krijumčari uzimaju 4.000, 5.000 evra po osobi. To je problem. Nas je šestoro u porodici. Veliki problem. Želimo da idemo u Evropu, da moja deca idu u školu, mi da radimo, Evropa je lepa. Tamo je sve dobro“, kaže nam njen otac Asad.

U školu hoće i 11-godišnja Rusol. Razred u Iraku napustila je kada je imala 8 godina.

„Želim da idem u Nemačku, da idem u školu i da vidim svoju sestru“, rekla je Rusol.

Osmeh je na licu, iako joj, priznaje nam, nije lako. Na nogama je prešla Tursku, Grčku, Albaniju, Crnu Goru i Bosnu.

„Nije lepo. Šta da vam kažem. Jako je teško. Svaki put kad stignemo do granice, uhvati nas policija. I jako smo umorni“, kaže Rusol.

I nemaju više novca, priča nam Asad. Zbog toga odustaju od pokušaja da se sinom i ćerkom sretnu u, za njih, obećanoj zemlji. Objašnjavam im kako da stignu do prihvatnog centra u Krnjači. Dolazi vreme da se pozdravimo. Iz Majdana nosimo uspomene, nekoliko zajedničkih fotografija i nadu – da je pred ovom porodicom neka lepša budućnost.

Ksenija Pavkov (N1)