Najveću stopu inflacije u junu imala je Turska – 38,3 odsto pa Mađarska – 19,9 i Srbija – 13,5 odsto. A kad se gleda samo rast cena hrane u junu, inflacija u Turskoj bila je 54,3 odsto, u Mađarskoj – 28,4 i Srbiji – 24 odsto. Podatke je objavio Eurostat na osnovu harmonizovanog indeksa potrošačkih cena.

Turska, Mađarska, Srbija. Zašto ove zemlje imaju najveću inflaciju? Po čemu su one specifične? Šta bi još, osim visoke inflacije, mogao da im bude zajednički imenitelj?

Visoka inflacija indikator je obolele ekonomije.

Juni je bio osmi uzastopni mesec rasta cena u Turskoj pa inflacija nastavlja da pustoši životni standard građana.

Trgovci prikazuju cene u dolarima a građani kupuju zlato i kriptovalute da bi sačuvali vrednost ušteđevine.

Prethodnih godina ekonomski program predsednika Redžepa Tajipa Erdogana davao je prioritet privrednom rastu koji je u 2021. godini bio robustan (11 odsto) zahvaljujući otvaranju posle pandemije.

Ali, 2022. godini oslabio je na 5,6 odsto a za ovu godinu predviđa se rast od 2,8 odsto zbog pada industrijske proizvodnje. Erdogan je forsirao nisku cenu kapitala da bi podsticao rast ekonomije.

Potrošio je milijarde dolara na grandomanske državne investicije. Pozivajući se na verska uverenja naterao je Centralnu banku da referentnu kamatu spusti s 19 na 8,5 odsto.

Ali, umesto privrede nastavile su da rastu cene javnog prevoza, prehrambenih proizvoda, cigareta i usluga pa je inflacija (84 odsto prošlog avgusta) dostigla najviši nivo u 24 godine.

Pod pritiskom jednog od najvećih deficita tekućeg računa (šest odsto BDP-a) nacionalna valuta lira pala je 44 odsto u odnosu na dolar.

Da bi odbranile liru, vlasti su spržile 67 milijardi dolara deviznih rezervi.

Ekonomska kriza i način upravljanja njome rasterali su mnoge strane kompanije.

Strano vlasništvo nad turskim državnim obveznicama palo je s 25 odsto (u maju 2013.) na ispod jedan odsto (u maju 2023. godine), a strani investitori povukli su više od sedam milijardi dolara s turskog berze.

Predsednik Erdogan kao krivce za ekonomsku krizu optužuje Zapad, bezbednosne rizike, LGBT grupe i kulturne pretnje. Ali, pritužbe stižu i na račun Erdoganovog načina upravljanja državom i ekonomijom.

Mađarska trenutno proživljava najgoru ekonomsku krizu.

Premijer Viktor Orban i njegova vlada suočeni su s rastućim troškovima energije, inflacijom, rekordno slabom forintom i usporavanjem ekonomije.

U aprilu Mađarska je bila evropski lider po visini inflacije (24 odsto) koja je u maju pala na 21,5 odsto, što je bio prvi mesečni pad od 2020. godine.

Visoka inflacija ugrožava životni standard sve većem broju ljudi. Vladino ograničenje cena hrane i benzina malo je pomoglo građanima, ali je zato rezultiralo nestašicama koje su se pojavile prvi put od sloma socijalizma.

Premijer Orban optužuje EU i milijardera Džordža Soroša za ekonomsku krizu, ali mnoge međunarodne institucije i domaći analitičari saglasni su u oceni da je mađarska ekonomska kriza zapravo kriza Orbanovog modela vlasti koji počiva na tri populistička stuba: jeftinom novcu, labavoj monetarnoj politici i izdašnoj potrošnji.

Da li su se ekonomije Turske i Mađarske razbolele samo zato što su inficirane spoljnim faktorom (svetska kriza) ili postoje neki unutrašnji uzroci koji predominantno utiču na ekonomske rezultate?

Iako se od početka mandata trudio da pod kontrolu stavi društveni i ekonomski život Turske, Erdoganu je to pošlo za rukom tek kad je na referendumu 2017. dobio ogromnu moć kojom je efikasno smanjio značaj i uticaj nezavisnih institucija i sultanskim ovlašćenjima počeo da upravlja društvom i ekonomijom.

On je taj koji za svaku državnu odluku mora da „upali“ zeleno ili crveno svetlo. Sistem koji je stvorio potpuno se oslanja samo na njega.

Za njegovog mandata značajno je pogoršana vladavina prava, medijske i građanske slobode. Predsednik kontroliše administraciju, pravosuđe, medije, obrazovni sistem i policiju a ne postoji institucionalna mogućnost provere njegovih odluka.

Autoritarni sistem osigurava njegovu pobedu na izborima jer su za to mobilisani svi državni resursi, pa se izbori u Turskoj opisuju kao „slobodni, ali nepravedni“ a koncept njegove vlasti kao „konkurentni autoritarizam“.

On je ključni arbitar koji presuđuje ko ima ekonomske koristi od nekog posla ili vladine odluke, a da bi neko uspeo u bilo kojem poslu mora da bude član vladajuće stranke.

Predsednik najavljuje povećanje plata birokratije, isplatu penzija ili subvencije preduzetnicima. Vladar nesmetano koristi državni trezor bez da neka institucija spolja može da proveri ili utvrdi njegovu odgovornosti za moguće promašaje.

U Turskoj se šapuće o „bandi petorice“, grupi vlasnika građevinskih kompanija koji pobeđuju na svim državnim tenderima.

Ali nema samo pet velikih građevinskih kompanija korist od poslova s državom, ima mnogo ljudi i njihovih familija koji bi izgubili novac i uticaj ako bi Erdogan bio poražen na izborima.

Klijentelizam je duboko ukorenjen u sistem i nije rešio ni jedan problem nego samo pogoršao ekonomsku situaciju. Slično je i sa korupcijom, ekonomska kriza može se delom pripisati sveprisutnoj korupciji u vlasti.

Posrnulu ekonomiju premijer Viktor Orban može „izvući iz bule“ samo ako nađe pare. Jedini spasilac je Evropska unija.

Mađarska je, inače, drugi najveći neto primalac subvencija EU koje u proseku čine tri-četiri odsto mađarskog BDP-a (otprilike jednako godišnjem privrednom rastu zemlje). Mađarska sada, iz raznih kriznih i redovnih fondova EU, može do 2027. godine da računa na 22 milijarde evra. Ali, sve te milijarde stavljene su na čekanje.

Problem je taj što je mađarski premijer sve to ugrozio jer nije u dobrim odnosima s EU.

Brisel mu zamera da je stvorio najcentralizovaniji politički sistem u Uniji, uništio nezavisne institucije, ukinuo vladavinu prava, stavio pod kontrolu banke, građevinske firme, trgovinske lance, poljoprivredne kombinate i telekomunikacione kompanije, ugušio medije, pravosuđe, obrazovne institucije i nevladin sektor, ograničio slobodnu tržišnu utakmicu i faktički poništio sve evropske demokratske vrednosti.

Među zamerkama je i stvaranje jedne od najkorumpiranijih država, a EU je posebno zabrinuta zbog zloupotreba sredstava iz njenih fondova kojima se bogate ljudi bliski vladajućoj partiji Fides.

Analize domaćih i evropskih institucija pokazale su da Orban kanališe razvojna sredstva EU svojim prijateljima.

U Mađarskoj se govori o „četiri musketara“, vlasnicima privatnih firmi i premijerovim prijateljima koji su od 2010. do 2016. godine kroz državne ugovore o javnim nabavkama dobili 1,9 milijardi evra.

Analiza ugovora javnih nabavki, koju je uradio Transparensi internešenel, pokazala je da je od 2007. do 2015. vrednost svakog ugovora u proseku bila uvećana za četvrtinu u odnosu na tržišne cene.

Menadžeri nemačkih, austrijskih i francuskih kompanija tvrde da su izloženi pritiscima da prodaju deo vlasništva u firmi oligarsima koji su bliski Orbanovoj vladi.

Cilj vlade je da važne ekonomske sektore stavi pod kontrolu države.

Uz korupciju ide i klijentelizam. Za svaki posao ili uslugu treba se obratiti vladajućoj partiji. Fidesu i Orbanu odani su biznismeni, lokalni političari, TV voditelji i muzičari jer je premijerova podrška dobra za njihove karijere.

Evropski parlament smatra da Mađarska nije „puna demokratija“, nego „hibridni režim izborne autokratije“ i da se vrednosti EU (poštovanje ljudskog prava i dostojanstva, slobode, demokratija, jednakost, vladavina prava) ne podudaraju s vrednostima Orbanove vlade.

Inflacija i ekonomska kriza u Turskoj i Mađarskoj nauk su da je jedino demokratija – a ne autokratija i populizam – blagotvoran politički sistem za zdravu ekonomiju. Demokratija kao sistem u kome postoji podela vlasti, kontrolisana izvršna vlast, pravna država, slobodno tržište, nezavisne institucije, slobodni mediji.

Srbiju sam na početku spomenuo kao „inflatornu“ državu ali se nisam bavio njenim „slučajem“.

Razmatranje sličnosti modela vlasti Srbije s vlašću u Turskoj i Mađarskoj ostavljam čitaocima kao zanimaciju.

(Danas, foto: Pixabay)