U danima kada teškom mukom i bolom preživljavamo tragedije koje su nas zadesile, ubistvima u školi na Vračaru i u mestima oko Mladenovca, neoprostivo je da snažnije ne odjekuju i krici sedamnaest ubijenih žena u Srbiji od početka ove godine.

Oduvek su žene bile žrtve porodičnog nasillja i žrtve bahatosti nekih muškaraca koji su svoje porive, komlekse i opaku narav zadovoljavali na najsvirepiji mogući način, sadističkim oduzimanjem života svojoj partnerki.

Pred tom činjenicom dugo se ćutalo, a nasilničko ponašanje muškaraca je ostajalo kao tajna između četiri zida, jer je on to smatrao normalnim, a nju je bila sramota da priča o tome. One malobrojne koje su se usudille da se požale proglašavane su nemoralnim i trpele su zulum zbog svoje hrabrosti.

Svi su zatvarali oči nad zlom nad zlima, nasilljem koje je ostavljalo strašne posledice. Deca su posmatrala maltretiranje majke, mrzeći oca, često i sama trpevši zlostavljanje, uplašene žene su patile, a porodica je bila rasturana.

I tako vekovima.

Politika nikada borbu protiv nasilja nad ženama nije posmatrala kao ozbiiljan problem, a činjenicu da svake godine nekoliko desetina žena bude ubijeno smatrala je kolateralnom štetom konzervativnosti našeg društva.

Aktuelna naprednjačka vlast je dala pun doprinos lošem stanju i u ovoj oblasti i, po običaju, hvaleći se izmišljenim istorijskim dostignućima, pokušala je da prikaže sebe kao nekoga ko je prvi počeo sa aktivnostima unapređenja položaja žena u našem društvu.

Tu tvrdnju su promovisale medijske kuće pod kontrolom režima, tvrdnjama kako postoje sjajni programi za ekonomsko osnaživanje žena, a razne ministarke su podizale svoju vidljivost  predsedavajući novoosnovanim telima za rodnu ravnopravnost. A rezultati nikakvi, ili, da ne budemo maliciozni, deklarativni i jedva vidljivi.

Podlegavši sujeti i negirajući da se kugla vrtela i pre njih, nove vlasti su namerno “zaboravljale“ činjenicu da je Pokrajinska vlada i njen Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, u periodu od 2000. do 2016. godine, bili regionalni lider u oblasti rodne ravnopravnosti, priznat i na evropskom nivou, o čemu svedoče dve značajne međunarodne nagrade: Saveta Evrope i Komiteta za žene UN. Ne treba se čuditi, ako mogu da tvrde da pre njih nije sagrađena nijedna bolnica, škola ili sportska hala, zašto ne bi sebe proglašavali i rodonačelnicima borbe za rodnu ravnopravnost.

Sve je moglo biti drugačije samo da su potisnuli sujetu i nastavili da primenjuju i unapređuju programe koji su već davali sjajne rezultate pre njihovog dolaska na vlast. Tu je njihova najveća krivica.

Koja su to dostignuća Pokrajinske vlade u oblasti rodne ravnopravnosti koja su u svakom izveštaju Evropske komisije apostrofirana kao doprinos evropskom putu Srbije?

–          Formiran je Sektor za ravnopravnost polova unutar Pokrajinskog sekretarijata za rad i zapošljavanje, kao prvi institucionalni mehanizam u zemlji još 2002, godine, a 2004. doneta je Pokrajinska skupštinska odluka o ravnopravnosti polova – nekoliko godina pre nacionalnih mehanizama i pre nacionalnih propisa, uz izuzetnu ulogu pokojne mr Jelice Rajačić Čapaković;

–          Rodno budžetiranje uvodili smo kao donatorski program, u saradnji sa ekspertima i nevladinim sektorom od 2007, godinama pre nego što je to u državi postala zakonska obaveza;

–          Prva Strategija za borbu protiv nasilja nad ženama i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja  za period 2008-2013 bila je prvi strateški dokument u državi u ovoj teškoj oblasti i sprovodila se u svih 45 opština i gradova u Vojvodini, nekoliko godina pre prve nacionalne strategije; sprovođenje ove Strategije ocenjeno je visokim ocenama i u evropskim institucijama;

–          Pomagali smo i osnaživali osnivanje lokalnih mehanizama za ravnopravnost polova, osnovali Zavod za ravnopravnost polova, još uvek jedinstvenu instituciju u ovom delu Evrope;

–          Kreirali i sprovodili brojne programe namenjene ženama, institucijama, nevladinim organizacijama – obuke iz oblasti ravnopravnosti polova, obuke za rad na kompjuteru prošlo je više od deset hiljada žena, obuke za pisanje projekata po standardima EU, obuke u oblasti prevencije i sprečavanja nasilja nad ženama, obuke iz oblasti organske poljoprivrede, starih i umetničkih zanata,  etno i agro turizma, obuke za povećanje participacije žena u političkom životu;

–          Usvajali smo i sprovodili mere za ekonomsko osnaživanje samohranih majki, teže zapošljivih kategorija žena, žena koje su pretrpele porodično nasilje, osnaživali programima žene na selu, pomagali njihovo udruživanje te je za nama ostalo preko pet stotina seoskih udruženja žena koja su razvila svoje aktivnosti u različitim oblastima, ustanovili i ojačali mrežu gerontodomaćica, podržavali mlade u obukama u oblasti ravnopravnosti;

–          Podržavali brojne manifestacije udruženja žena širom Vojvodine kojima se povećavala njihova vidljivost ali i uticaj u lokalnim sredinama, često i mnogo šire;

–          Osnovali u saradnji sa Fondom B92 sigurne ženske kuće u Somboru, Zrenjaninu, Pančevu i Sremskoj Mitrovici;

–          Sprovodili brojne kampanje o temi ravnopravnosti polova, podizanju svesti o neprihvatljivosti svakog oblika nasilja, pa i nasilja prema ženama, o većem učešću žena u političkom životu i na mestima odlučivanja;

–          Ostvarili izuzetnu saradnju u oblasti unapređenja rodne ravnopravnosti sa lokalnim samoupravama u Vojvodini, sa nacionalnim institucijama, ali i sa zemljama u regionu gde smo  naše aktivnosti predstavljali kao primere dobre prakse.

Građani i građanke, naročito nevladine organizacije čiju aktivnost smo uvek uvažavali i isticali značaj njihovih napora, naročito u oblasti borbe protiv nasilja nad ženama, kao i nadležne institucije, ipak treba da se zapitaju – Ima li i danas išta od toga svega? Ako ima, šta je to, kako se zove i kakvi su programi u pitanju? Koji su konkretni rezultati?

A trebalo je samo nastaviti sa unapređivanjem onoga što je Vojvodina već imala.

autor je bivši potpredsednik Pokrajinske vlade

(Autonomija, foto: Pixabay)