Sinoć, 24. juna 2011, po olujnom i kišovitom vremenu održana Osnivačka skupština Udruženja „Novi Novi Sad“. U skromnim prostorijama u ulici Stevana Musića br. 9 počelo je u 19 časova, a završilo se oko 20, 30 časova. Bilo je 10 osnivača, jedino Duška nije mogla sa sinom Lukom da krene pod nebeskim ledenicama iz Petrovaradina. Nikola T. obukao se svečano, stavio kravatu (kao i ja) jer je osećao da se stvara istorija. To, sa Nikolom, bilo mi je važno. Već koliko sutra ujutro, izbistriće (mi) se Nikolina dvadesetjednogodišnja borba za „restituciju“, u stvari za vraćanje „u pamet“. Gde? U NIN-u! No, pre toga, da se osvrnem na skupštinu. Govorio sam zašto je važno da se osnuje „Novi Novi Sad“, baš danas, baš u ovo vreme, kada je tokom poslednjih dvadeset godina devastiran urbanistički, komunalno, privredno, medijski, a najviše kulturološki, od nekompetetne političke klase, koja nema nameru da odustane od dalje harange. I to Novi Sad, u čija su jutra (kao iz pesme-rugalice VIS „Idola“ o „maljčikima“) na posao hitale hiljade ljudi u industrijsku zonu. Novi Sad, koji je nekad, u drugoj, stranoj, „tuđinskoj“ državi, uspeo da postane „srpska Atina“, pod tim opisujući neodbranjivi evropejski uzdah kulture, politike i DEMOKRATIJE, koja se kovala u njemu od 1848, a možda i još pre. Danas je Novi Sad provincija, jer SE NJEGA, O NJEMU ne pita, nego se odluke donose „gore“ ili u „krugu dvojke“, a U NJEGA ti isti Beograđani ponekad dođu „na tamburaše“, da vode programe na „Štrandu“ i eventualno da prespavaju u besanim noćima Egzita. I još sam rekao da nam treba dokumentacioni centar o Novom Sadu, koji može da pomogne (svima) da se donese ispravna odluka u vlasti. I o civilnoj kontroli vlasti. I o vlasti u lokalnoj samoupravi i da će vlast morati da vrati imovinu Novom Sadu i da će biti više (političkog) značaja nepartijskih kandidata. I da ćemo poštovati baštinu svakog čoveka, a naročito naroda kojima su pripadali ti ljudi Novog Sada, koji su doprineli da Novi Sad bude (nekad) ono što jeste, a još više što su sanjali i PEVALI da bude: zato će se ravnopravno koristiti naziv Udruženja na jeziku srpskom, hrvatskom, mađarskom, rumunskom, slovačkom, rusinskom, romskom, nemačkom i hebrejskom. I na pečatu. Civilno. Civilizovano. Nikola je apelovao da se okupi veći broj mladih ljudi. Da ga je borba umorila, a da će biti srećan da pomogne mlađima. Macan je poklonio Udruženju prelepu belu zastavu, na kojoj je grb Novog Sada, optočen ukrasnim zlatastim vezom. Usvojen je Statut Udruženja, ovlašten sam ja za Lice koje zastupa Udruženje pred Zakonom (a to danas može biti opasno, jer prema Zakonu Udruženje NIKAKO NE SME da se bavi politikom), potpisan je dokument o osnivanju, fotokopirane su lične isprave, a onda priređena mala zakuska. Ispred vrata sam sreo Gocu D. koja je upitana nad sudbinom prostorija, jer Smaju tuže (neki) stanari. Međutim, Smaja, naš osnivač i dobrotvor, sa indignacijom odbacuje optužbe i pomirljivo, skoro sa tibetanskim strpljenjem uzda se u PRAVDU, a pravda je da je on od prostorija za đubre i svaki drugi strv, napravio (poslovni) prostor, koji je (KAO) NJEGOV, kao što je njegovih i pet stanova u ulazu. Već je robovao Smaja pod Titom, a ni ovi nisu sjajni. Pravda nije još ušla u Novi Sad. Zna Smaja, preturio je on mnogo. Čeka se.

Kao kod Beketa. Rastanak sa svima, sa Dubi, Nenadom, Igorom, Marom, Eon dizajnom.

Odmah potom, jurim ka „starom mestu“ i kupim Lasla, sa tek prispelim peštanskim šampanjcem i austrijskim čokoladicama. Kej, dve produžene sa mnogo mleka, događanja u Mađarsou: Nacionalni savet Mađara smenjuje mladog glavnog urednika, zato što je propustio jednu konferenciju predsednika Skupštine Vojvodine. Međutim, protest mladih u Subotici, a dva „košutovca“ (nosioca najviše nagrade države Mađarske) su protiv: Oto T. i Laslo V. Facebookom se širi bunt u mađarskoj populaciji. Jedan ugledni vojvođanski Mađar, advokat, ipak zna kako to da se uradi (smena glavnog urednika), a da se izbegnu nemiri i blamaža, koji prete, jer Nacionalni savet zaseda iza vrata čuvana policijom. Ne može se uvek biti NENADLEŽAN. I te kako su nadležni. Nadležni, jer su se, umesto da čuvaju pravo na kritičko mišljenje u svojoj etničkoj zajednici kao uslov opstanka, poveli za „većinskim“ narodom, koji je još daleko od evropske agende. Zato su tog dana morali da budu odgovorniji od Srba i „srpskih demokratskih“ medija. Ali, nisu. Smena. Još je ostalo jako malo onih koji će se primiti „uređivanja“, pretvarajući svoje organe slobode i (objektivnog) informisanja u stranačke biltene, sa sve manjim tiražom i gledanošću. Približava se Kraj igre. Opet, Beket. Snovi.

Jutro. NIN, Vreme. Zakasnio sam zbog priprema osnivanja Udruženja. Inače ih prelistam četvrtkom. I šta? Nikola. O svome dedi, evropskim univerzitetima, o porodicama, razvoju Novog Sada, optužbama, secesiji, promeni države, prava, etničkoj „braći“…. Preporučujem. Sedam u „Ambijent“ i čekam da upoznam Uroša S. Valjda me je uočio preko komentara na FB. Stiže, prepoznajemo se. Konzervativizam, britanskog tipa. Nabuko. Nemačka gasi nuklearke. Azerbejdžan. Geopolitika. Turska i Balkan. Velike priče. „Streaming“. Sve klizi. Pitam: kako Evropa i konzervativizam u zemlji u kojoj nema stvarnog vlasništva celi dvadeseti vek, u kojoj nema preduzetništva, u kojoj jedva nečiji otac nije terao volove, a deda jeste sigurno, u kojoj… Odgovor: Nebojša, Dragoslav, Vera, jedan Karađorđević i dva sajta. Ne, hvala. Ja odavde to vidim drugačije. Nastavak sledi…

25. 06. 2011.