Iz Brisela su se vratili mali Borko i E. Tahiri uradivši zadatak koji im barunica Kešton zadala i kazala šta ima da se uradi.

Nije ni malo čudno što oboje sada objašnjavaju sve to kao svoj uspeh i trud za svoju državu. Mali Borko S. kaže da je očuvan “nacionalni interes Srbije” uz nepovredivost njenih granica, a E. Tahiri kaže da su sve te zvezdice bezvredne kao “pahuljica koja će se istopiti čim prođe zima”. Diplomate se služe tajanstvenim metaforama, ali pravo objašnjenje zahteva veći napor – svako ima pravo da čita kako hoće i da vidi u fusnotama ono što hoće da vidi. Bilo kako bilo, nešto je dobro urađeno, jer Srbi i Albanci nisu vekovima bili samo u sukobu i živeli su zajedno. Odnosi će se odvijati tako, jer nema izgleda da se jedni odsele u Afriku, a drugi na Mesec. To je najvažnije, a ovo sa zvezdicama i pahuljicama samo po sebi spada u diplomatiju. Na mukama su mediji koji to treba da prezentuju, a na još većim partijski lideri koji se već oglašavaju – podeljeni su naravno. Što je najzanimljivije, znali smo kako će se ko izjasniti, ali kako se izbori približavaju, tonovi se menjaju od prilike do prilike. Ima naznaka – nakon ovih dogovora u Briselu – da će krvava balkanska bajka i kosovska posebno dobiti novi smer. I to nije malo. Ne vidi se recimo da je otac srpske diplomatije Vuk. J. mnogo srećan što će morati da ljulja ovo što se na relaciji Beograd-Priština rađa. A tu ipak ima novine. Za Kosovo i za Srbiju i za celi region te su novine bitne. Ustavni poglavar države Srbije tvrdi da je tu trijumfovala njegova politika „i Kosovo i Evropa” – za sada nema dokaza da je to tačno. Ali još jedna novina je tu – i Kosovo je dobilo šansu da se po bržoj proceduri približava EU. Opet ćemo biti zajedno i Srbi i Albanci i tamo i sada je na potezu opet barunica Kešton da to precizira. A u Beogradu – jednako i u Prištini – izjave treba shvatiti kao loše vežbe iz političke retorike. Jasno je i to da će poteze vući EU, a uspeh neka pripisuju sebi svi ovde na Balkanu. Neka se oni bave zvezdicama i pahuljicama.

Najinteresantniji su ipak oni koji ćute ili još nisu rešili kako da se oglase – mnogo više nego ovi što već viču i kliču.

Naravno, mislimo na SPC, i za to imamo više razloga od kojih neke nikako ne možemo zaobići. Nije SPC naravno politička partija – to valja ponoviti i ovde – ali je uticajan politički faktor na javnoj sceni predizborne Srbije. Ovo drugo se često smeće s uma iako je svima i to godinama pred očima. Ovo “zakašnjenje” ima dve strane – na jednoj je čuveni zvanični dokument o Kosovu – Memorandum SPC o Kosovu i Metohiji, kao zvanični stav Sabora koji može da menja samo novi Sabor koji se redovno sastaje u maju mesecu. Na drugoj strani imamo medijsku buku oko navodnog penzionisanja nekih episkopa. Zvanični portparol SPC bački vladika Irinej već izjavljuje: “U kanonskoj teoriji i praksi crkve Pravoslavne uopšte, naime, ne postoji kategorija penzionisanja arhijereja”. Izjava je najblaže rečeno čudna – imamo već “umirovljene” episkope, a nije isključena mogućnost penzionisanja “po dokazanoj nemoći”. Ne ulazimo u medijska nagađanja, ali izgleda da pred nekim episkopskim dvorima već igra mečka Božana. Pominju se recimo Filaret mileševski i Pahomije vranjski. Vreme je za promene i u Crkvi. Ostalo neka objasni zvanični spiker SPC – ako hoće. Vratimo se ovom dogovoru u Briselu, jer stav SPC nije lako menjati budući da je Kosovo definisano kao “srpski Jerusalim” i tu nas čekaju prave novine.

Uostalom, sporazum kada se potpiše – a još nije potpisan – mora da se ratifikuje u parlamentu – o tome ni mali Borko ni E. Tahiri ne govore.

Za sada znamo da SPC stoji čvrsto, a sa severa Kosova kažu da neće ratifikovati, jer je to “veleizdaja”. I upravo ta ratifikacija će biti glavni predizborni i izborni ulog mnogima. To već nije diplomatija nego izborna matematika ako tako već kažu. No, bilo kako bilo, ovo što je usaglašeno u Briselu, značajan je korak i neka je vrsta biranja između balkanskog oklevanja i loše retorike naših političara kojima se malo veruje. Da će SPC tu biti značajan teg na vagi, to svi znamo iako je do Sabora još nekoliko meseci, a do izbora nešto manje. Tu bi čak i neko penzionisanje moglo nešto značiti i to i Crkvi i državi – i građanima koji promene čekaju. Ako su se u Rusiji svi verski prvaci od pravoslavnih do jevrejskih i islamskih svrstali uz Putina i to javno deklaracijom, i u Srbiji se to može dogoditi i već se događalo – setimo se bliskosti vladika sa Miloševićevim režimom.

Ako smo već pomenuli vagu, valja reći da na njoj stoje i nade i bojazni ili strepnje.

(Autonomija)