Slavno delo Džordža Orvela o političkoj farmi bilo je i ostalo uzor i paradigma političke scene i zbivanja u njoj.

U Srbiji je to malo drugačije i zbivanja se mogu smestiti u okvir basne i po imenima aktera i političkih prvaka i njihovih koncepcija. Zapodela se svađa među Vukom D. i Vukom J, a istorijski uzor Vuk Branković se ne pominje – on nas prati, jer ko kome nije rekao na sceni političkoj da je “izdajica Branković”. U uvodu za ovu basnu treba pomenuti drevne basnopisce – od Ezopa i Lafontena do našeg Dositeja – oni su u okvir žanra udevali karaktere i posebno odsustvo karaktera. U ovoj nepoštenoj borbi među vukovima mora se pomenuti i Tomas Hobs sa onom njegovom devizom Homo homini lupus. Znamo šta to znači, ali u ovako ostrašćenoj borbi između Vuka D. i Vuka J. ova maksima da je čovek čoveku – posebno u politici – vuk, ali bi latinska varijacija bolje odgovarala u našim prilikama – Lupus lupi lupus (Vuk je vuku vuk).

Toliko o prologu važnom za zbivanja na političkoj sceni radi razumevanja prilika u Srbiji među šljivama i balvanima.

Vuk D. zagovara “preokret” zajedno sa LDP i grupom intelektualaca, a Vuk J. neće čak ni mali zaokret. Tu se ustavni poglavar naše države B. Tadić našao zaista među vukovima. Problem je ozbiljan i tiče se sudbine Srbije – da li će ona na Istok ili na Zapad. Borba je ljuta među vukovima i ishod se ne vidi iako se izbori približavaju. Najavljuju se, ali i poriču moguće koalicije – tu su iznenađenja na pomolu. Jedni kažu da je sve “namešteno”, ali, bilo kako bilo, problem ostaje otvoren i onaj ko bude dobio izbore hteo-ne hteo moraće da ga rešava. Srbija stoji na prekretnici. Basne uostalom nisu naivan žanr – one otkrivaju karaktere političkih lidera. Enigma je tu: sada Vuk D. deluje kao jagnje, a Vuk J. kao pravi vuk sa svojom tvrdom politikom. Jedni se prisećaju kako je Vuk D. govorio o sečenju ruku i kako je bio na mestu potpredsednika Miloševićevog ratnog kabineta, odnosno Vlade u onom najranijem ratnom NATO periodu. Što se tiče Vuka J, on je uvek bio jagnje koje vešto dve majke sisa. Sve ovo liči na šalu, ali šala nije, jer su u pitanju dve političke koncepcije.

Šef naše države B. Tadić se zaista našao u nezgodnoj situaciji. Uz sve uvažavanje mora se i on smestiti u basnu – ako smo sa basnom već počeli. Šef države stoji kao ono tako ljupko stvorenje koje je filozof Buridan izveo na scenu. Nije mu lako. Treba se opredeliti, a to lako nije. Najbolje se snašao na toj sceni srpske političke basne vojvođanski politički prvak Nenad Čanak. On je najavio razumnu opciju – podržaće Tadića, ali evropski orijentisanog. Zaista dobra politička opcija – no videćemo šta će biti na izborima. Da je problem ozbiljan u to niko ne treba da sumnja. Stoga je ovaj spor među političkim vukovima tako opor i valjalo bi ga izanalizirati i izvan basne za koju i dalje verujemo da je ne šaljivi, već ozbiljni žanr. U tom smislu se valja pozabaviti srpskom političkom farmom u najozbiljnijem smislu reči koji joj je Orvel odredio.

Zapis ovaj o basnama ima samo taj cilj – da vidimo šta će biti sa Srbijom među šljivama i među balvanima.

(Autonomija)