Nismo mi u ono vreme bili tako naivni da ništa nismo znali šta se u Jugoslaviji zbiva – nismo bogami bili ni mnogo ranije kao dečaci, kada nam je Zoran S. zakazivao hitne sastanke u Ulici kralja Bodina, pod onom višnjom. Znali smo mi da je zaljubljen u lepu Čehinju Evu Čižek koja je tu stanovala. Davni dani. Njega odavno nema, nema ni lepe Eve. On nam je govorio šta se „kuva“ kod Tita u državi. I po najvećoj vrućini je nosio kravatu sa diskretno naslikanim obrenovićevskim grbom. Godine 1966. za vreme onog na Brionima dan ranije je sve znao, a odakle mu to, nikada doznati nisam mogao – sve je znao. Idemo trolejbusom na Pašino brdo koje se tada zvalo Lekino brdo, od sutra vam je to Lekino nizbrdo. Ode Leka.
Davni dani i ljupke anegdote kao sećanja na rane ljubavi pod višnjama na uglu Ulice kralja Bodina. Ono s džipom je bilo mnogo ranije. Sada niko živ ne zna šta je ovo. Ali su kružile priče verovatne, a još više neverovatne. Ranković nacionalista srpski, to nam nije išlo u glavu, baš nikako nije išlo. Bivalo je da ulicom protutnji džip engleski Willis i u njemu M. Đilas i dr D. Nedeljković. Premijer Dačić rehabilituje Rankovića i niko ne zna šta će mu to. Ranković je smenjen – kaže Dačić – zbog politike koja je bila „usmerena protiv interesa srpskog naroda i Srbije“. To je već priča iz ovoh vremena. Neka Dačićeva tajna. Sve ono o prisluškivanju – to nam je Zoran S. ponavljao – jeste koješta, svi se oni prisluškuju, pa ko koga bolje čuje. Događaji su se odvijali brzo i bilo je jasno da priča dobija uvek novu „boju“. Na sahrani Rankovića, koju smo pratili iz kafane „Žagubica“, klicalo se heroju i Srbinu, popovi su ponavljali da je on bio veliki borac za srpsku stvar. Nije bio, to su tada napravili od njega. A kada je započeo rat i razaranje Jugoslavije, oglasio se D. Ćosić. On je nacionalista.
Istorija se udeva u svaki ram i u tom ramu se prave računice verovatne i neverovatne. Pažljivo čitamo sve o tome, proveravamo, i sve smo više zbunjeni. A Ranković nije suđen pa ga niko i ne može sudski rehabilitovati, a sve se čini da se nešto slično hoće. Ovo što kolega M. Marković piše ima smisla, ali ima i sumnji. Za sada znamo sigurno da se tajna krije u prepisci koju su vodili A. Ranković i Miroslav Krleža. To nije objavljeno i fascikla je pod embargom. Sve što je važno uvek je pod embargom. Ne treba sve u vezi s tim čitati iz današnjeg ugla – to je lako, ali ne daje rezultate. U pitanju su bile ozbiljne koncepcijske razlike između Istoka i Zapada Jugoslavije. Ili ići napred i dati čak i Albancima Republiku ili igrati na kartu unitarizma. I jedno i drugo je bio – blago rečeno – rizičan posao i neki kažu – nismo sasvim saglasni s njima – da bi na isto izašlo jer bi se država raspala budući da se našla u rukama D. Ćosića i Miloševića uz izdašnu pomoć i logistiku Crkve. Država je išla na Zapad prema svetu, ali su toj državi tinjale staljinističke snage – čvrsta ruka i usijana pegla za pobunjene Albance i sve druge koji su stenjali pod čizmom A. Rankovića. To se pokazalo u više navrata i kasnije sa svim nekim konzervativcima i liberalima. Svih boja. Tito je prelomio, ali nije znao da je time prelomio i svoju ličnu sudbinu. Danas se šire priče da je hteo da beži u Švajcarsku bojeći se upada Rusa. Mogućnosti obostranog državnog udara su bile otvorene, ali tehnika državnog udara nije bila razrađena – kasnije se čitalo delo Kurcija Malaparte i tako dalje.
Neki kažu da je za sve kriv Ustav iz 1974, ali niko da kaže da je bilo moguće povući još jedan korak napred od Ustava iz 1974. Govorilo se da bi to bila ozvaničena konfederacija – a šta je ovo što smo dobili nakon ovih ratova, sigurno nešto više od konfederacije. Dobili smo feude sa njihovim suverinitetima koji to nisu. Tito se našao u „tamnom vilajetu“ – to nije tek figura. Nacionalizam je zlo, ali i unitarizam nije ništa manje zlo. Negde početkom 1941. M. Krleža koji se borio protiv Austrije kao tamnice naroda je zapisao: „Habsburg danas u Beču bilo bi nešto bolje od Hitlera sada u Berlinu“. Nas na Balkanu unitarizam nije usrećio nikada, ni u prvoj ni u drugoj Jugoslaviji, ali nacionalizam nas je sve zajedno ubio i tu smo gde smo.
Imali smo disidente – to mu neka zamena za opoziciju – ali su oni bili šarena družina.
Imali smo disidente nacionaliste srpske i hrvatske, ali i disidente unitariste. Svi su nahranili brzo gorkim plodovima one „enigme“ kako danas označavaju Rankovićev slučaj. Još jednostavnije – imali smo disidenta Ćosića i sve druge. I svi su rešavali „enigmu“ i znamo dobro kako su je rešili i kako je danas rešavaju. Sada je, naravno, kasno i unitaristima i nacionalistima. A istorija ne prašta propuštene prilike, niti mnogo mari za pokajanja. Uzgred, ovde se malo ko ume kajati. A mnogo ni vredelo ne bi jer i u Crkvi to mnogo ne vredi. Nije Ranković bio borac za srpsku stvar – daleko od toga – niti su nacionalisti usrećili svoj Navion. Nije da nije bilo ljudi koji su toga bili svesni – kolega M. Marković je pomenuo neke – ali pravog disidenta jedva da smo imali. Mislimo da je to bio M. Mihajlov, ali pohitali su svi – i levi i desni „disidenti“ – da ga smeste u zatvor. Kazivao nam je često da mu je, kada je konačno rešio da se vrati iz SAD – kupio je bio stan u Beogradu – neki prijatelj rekao: „Kupio si kabinu na Titaniku“. Tvrdoglavi Rus je to znao i prošao je kako su i drugi prošli. Kako smo svi prošli. Svi sada imamo izvedene zaključke, ali nam to nije jaka uteha. To je smisao one Krležine primedbe da bi nas novi gospodari nasukali brže od starih.
Neki zaključuju da ne bi bilo problema rehabilitovati Rankovića, ali on nije suđen – a i za tu formulu je sigurno kasno.
Nevolja je u tome što smo imali čitav proces demokratizacije, ali demokratije nismo imali, ni u zametku. Stoga je ovo što Dačić čini smešno jer stari ključevi ne otvaraju nove brave. Niti novi ključevi stare brave ili kako se to u jevanđelju kaže – ne sipajte novo vino u stare mehove, jer i od vina i od mehova neće ništa biti. Ako bismo po Dačiću rehabilitovali Rankovića, o čemu bi on i H. Tači imali da razgovaraju u Briselu. Nije ni Tači tako naivan, on igra na kartu nacionaliste kome vetar duva u jedra dobiće državu kao što ju je dobio i F. Tuđman, a mi smo je izgubili i sa nacionalistima i sa unitaristima. Usud. Deluje malo fatalistički, no tako je kako je.
Ako danas – po Dačiću – ponudimo rehabilitovanog Rankovića, mi nismo dobili ništa. A da li je A. Ranković bio nacionalista ili internacionalista komunističkog tipa – to je retorika od koje nema mnogo vajde. To bi odgovaralo samo SPC, u kojoj poslovično malo ko ume da razmišlja. Te nekakvim monarhistima koji su odavno smešni i sebi i drugima. Postojalo je i jedno „nadrealističko“ rešenje – mislimo na Koču Popovića – ali to smo zaboravili.
Bilo kako bilo, istorija se ne pravi od otpadaka i restlova i stoga treba istoriju ostaviti istoriji kao akademskoj disciplini.
(Autonomija)